Шта је Алистер Кембел радио у Београду?

Шта то све спрема влада Србије кад верује да јој је потребна таква врста пропаганде и обмана Кембеловог интензитета агресивности

Упркос агресивно оркестрираној пропаганди у реаговањима на јануарски масакр у редакцији париског сатиричног листа Шарли ебдо и у свету и у Србији, неколицина хроничара успела је да подсети на НАТО бомбардовање Радио-телевизије Србије 1999. године и укаже на лицемерје Запада, које разоткривају реакције на та два злочина. Промакло је, међутим, да је управо у то време, 13. јануара 2015. у Беграду у организацији Владе Србије боравио аутор НАТО пропаганде у време бомбардовања РТС и тадашњи директор комуникација британског премијера Тонија Блера Алистер Кембел. Шта је радио Кембел у влади Србије?

Некад моћни господар британских медија а сада „тезгарош“, Кембел је одржао предавање службеницима владе Александра Вучића о пропаганди и „медијској комуникацији“. Да ли је могуће да је Србија толико ниско пала да и Кембел, човек који је међу онима који се највише огрешио о ту земљу, бива плаћен да дође и соли памет службеницима владе Србије? Изгледа да је могуће. Није, међутим, јасно чему би то он могао да подучава владине медијске службенике и са којим циљем. И, наравно, ко је све то платио. Кембел је – пре 1994. године, кад је ушао у тим Питера Манделсона, познатог и као „принц таме“ који је 1997. на власт у Британији довео Тонија Блера – био не баш тако упадљив таблоидни новинар.

Најдуже је радио у Дејли мирору у време када је власник тог листа био Роберт Максвел, чији је уствари, како се тврди у Лондону, Кембел био „носач ташне“. Максвел је званично извршио самоубиство а изгледа, како су то рекли Енглези, да му је у том самоубиству „неко помогао“. „Златно Кембелово доба“ настаје доласком Тонија Блера на место британског премијера, када Кембел постаје директор комуникација у Даунинг стриту број 10. То место раније није постојало, па је и његова дефиниција била нејасна. Убрзо је, међутим, постало јасно да је назив Кембеловог места само форма иза које се крије огроман политички утицај. Кембел је врло брзо постао изузетно моћна личност. Медије је све држао под контролом, он је аутор свих новинских прича, и остао је упамћен по ретко виђеној суровости у тренирању новинара и уредника и безобзирности у коришћењу тајних полицијских информација о приватним животима људи. Није штедео ни министре и посланике, ни према њима није био ништа мање суров.

МРЕЖА НОВИХ „ПРИЈАТЕЉА“

Када је почело НАТО бомбардовање Србије, врло брзо је постало јасно да то неће бити баш тако како је планирао предводник бомбардовања, Кембелов шеф Тони Блер. Процењено је да тадашњи медијски шеф НАТО Џејми Шеј не успева да држи контролу и онда целу НАТО пропаганду лично преузима Алистер Кембел. Како су расли ломови међу НАТО чланицама, целу операцију бомбардовања су практично лично преузели тадашњи командант амерички генерал Весли Кларк и Блеров опонумоћеник Кембел. Избор циљева НАТО бомби је постао све безочнији а лажи и пропаганда све гнуснији. У том амбијенту је бомбардована Телевизија у Београду, а лицемерну реакцију света је креирао Кембел.

И то је прошло и Кембел је добио нови задатак – припрему инвазије на Ирак. Како је касније и званично утврђено, Ирак је нападнут на основу лажи које су презентоване јавности и политичарима, а показало се да је један од кључних аутора тих обмана управо Кембел. Да био спасао себе, Тони Блер је отпустио Кембела и тако је завршена његова каријера. Али Кембел је све до данас остао у Блеровом тиму.

У време столовања у Блеровом кабинету у Даунинг стриту, Алистер Кембел је, поред патолошке безочности, показао и да је његова вештина углавном у превари сопствене земље и сопствених грађана. Циљ је дакле лажима и не брирајући средства преварити грађане од чијих пара живи а у интересу остварења планова који су, како се касније показало у Британији, пре свега против интереса Британије и њених грађана.

У том светлу онда чему је Кембел могао да инструише медијске службенике владе Србије. Није ваљда да је дошао у Београд да владу Србије подучава како још вештије да обмањује своју земљу и своје грађане што је, барем до сада, била једина видљива Кембелова специјалност. Ако је то тако, онда се намеће још озбиљније питање – шта то све тек спрема влада Србије када верује да јој је потребна таква врста пропаганде и обмана тог интензитета агресивности, и да за то обучава своје медијске службенике.

Није само реч о Кембелу. Ту је уствари читава мрежа нових „пријатеља“ владе Србије, и то су све људи који су директно везани за бомбардовање 1999. године. Кембел је део мреже Тонија Блера, који је већ неколико пута био гост у Београду а Блеров и Кембелов духовни отац Питер Манделсон је изјавио лондонском Дејли мејлу да је он сада Вучићев саветник. Каже он, а не Блер, зато што је, како је рекао, он „јефтинији од Блера“. Другим речима, Манделсона плаћа Србија, а ко онда плаћа Блера јер и он долази у Београд и виђа се по свету, што јавно што тајно, са премијером Вучићем?

СМЕ ЛИ СЕ ЗАБОРАВИТИ НАТО АГРЕСИЈА?

Ништа мање важно није ни питање о чему ти „принчеви таме“, ти „весници зла“ уопште могу да саветују било кога, па и владу Србије. Блер је, сада је јасно, лобиста крупног капитала и кроз своје савете обезбеђује милионске послове банкама и компанијама, и то углавном у земљама које воде „сумњиви људи“, од Блиског Истока до Африке. Другим речима, он помаже пљачку држава и за то добија милионске хонораре који су углавном без пореза јер читава мрежа Блерових компанија и фондација се завршава у Руанди, у Африци, где је, по правилима неолибералне глобализације, ослобођена пореских обавеза.

У случају Србије постоји још нешто што би требало да буде далеко важније, а то је бомбардовање. Већ годинама власт у Србији настоји да тај изузетно важан догађај потисне из јавне сфере и понекад се стиче утисак да је то заборављено. Пре неколико година је један високи дипломата Мађарске у једној западноевропској земљи питао аутора овог текста „како је могуће да сте заборавили НАТО бомбардовање“. Рекао је још да он разуме да време иде и да се не може против света, али ипак, казао је, „не могу да схватим да сте заборавили бомбардовање“. Шта год ко у Београду мислио, тако се Србија види у свету и то њој чини више штете него користи јер праштати и заборавити није исто. Другим речима, не види се као праштање него заборављање.

НАТО бомбардовање је изузетно важан догађај не само за Србију него и за целу Европу и, што се Европе тиче, та прича још није завршена, још је то отворена књига. Јасно је, наравно, да живот мора да иде даље и да самозатварање и љутња немају никаквог смисла, али неки минимални принципи се ипак не би смели избећи. Ако Србија, природно је, мора да сарађује са НАТО земљама, па чак и са самим НАТО, онда барем није у обавези да угошћује оне људе који су предводили бомбардовање и који су се својим чињењем и лажима историјски огрешили о Србе и Србију, који су им нанели неизлечиву бол. И није у обавези још и да их плаћа. То је минимум испод којег Србија заиста не бе смела да иде. Другачије, њихов грех постаје и грех власти Србије, оних за које су грађани гласали на изборима.

 

Синиша Лепојевић, Стандард