На српској политичкој сцени, препуној актера који непрекидно мењају улоге и костиме, тешко би било наћи личност театралнију од Александра ВУчића, каже велики српски писац и академик САНУ Љубомир Симовић у ексклузивном интервју за Нову економију.
“Он све нас схвата као публику, пред којом, током двадесет и четири часа, не престаје да глуми самога себе. И то на свим сценама, на свим ТВ каналима, у свако доба дана и године. Он спасава земљу, доводи стране инвеститоре, пресеца врпце, отвара мостове и ауто-путеве, отвара кланице, отвара робне куће… Притом је приступачан и непосредан, рукује се са радницима, новинарима се обраћа по имену, а не пропушта ни прилику да демонстрира и своју фамилијарност са шефовима влада и држава. ж Мађарског премијера, тако, ословљава са ‘Викторе’, док о немачкој канцеларки говори као о ‘Ангели’. Да не говорим о непрекидном помињању наших немачких, наших кинеских, наших арапских и других пријатеља”, рекао је Симовић у интервјуу Тамаре Никчевић.
“Много је и за биографију политичара”
Више него та премијерова стална представа, како каже, њега занима његова политика.
“Бојим се да је она препуна контрадикција, које је тешко помирити и сложити их у једну смислену целину. Главни циљ његове политике је улазак Србије у Европску унију. Али како се са тим може усагласити његова коалиција са Српском народном партијом Ненада Поповића, чији је главни циљ да се спречи да Србија приступи Европској унији? И да, насупрот томе, уђе у унију са Русијом? Није тешко сетити се да је Вучић, у априлу 1999. године, заједно са Шешељем и Николићем, пред Скупштином прослављао приступање Југославије, односно онога што је од ње остало, унији Русије и Белорусије, које су у Скупштини изгласали претходног дана. Ако је сада у стварању коалиције између народњака и напредњака прорадила та сагласност, шта остаје од главног циља напредњака – прикључења Србије Европској унији?”, пита академик Симовић.
Он подсећа да је таквих контрадикција у Вучићевој политици било “колико хоћете”.
“Ја ћу се задржати само на једној. Вучић се у Сребреници поклонио бошњачким жртвама. А сећамо се да је он, док је на политички терен излазио у дресу са Шешељевим ликом, на Новом Београду, преко табле ‘Булевар Зорана Ђинђића’ лепио ново име: ‘Булевар Ратка Младића’. Не знам како све то може да стане у једну биографију, па макар она била и биографија једног политичара”, закључује.
“На факултетима предају квазидоктори наука”
Како истиче, било је крајње време да се о проблему лажних диплома и лажних доктората отворено и оштро проговори, а начин на који је тема отворена за округлим столом у организацији Одбора за високо образовање САНУ је био прави.
“Тим пре што ни академска заједница ни правосуђе на то претходно нису реаговали на прави начин. Када кажем да нису реаговали на прави начин, мислим на поништавање купљених диплома, на одузимање докторских титула до којих се дошло преписивањем туђих радова. Мислим чак и на кривично гоњење”, рекао је академик Симовић и подсетио на то да су истовремено на све стране почеле да ничу разне високе школе, факултети, универзитети…
“Наравно, не са намером да се од Лапова направи Харвард, него да се зараде паре. Професор Љубиша Рајић је у своје време упозоравао да ми немамо довољно наставног кадра за толике високе школе. Сећам се и да је једна од њих, преко огласа у ‘Политици’, наставничка места нудила студентима који су тек дипломирали, а у обзир да заседну за катедру долазили су чак и они који су се тек налазили пред дипломским испитом”.
Он је прокоментарисао речи академика Душана Теодоровића, председника Одбора за високо обазовање САНУ који је рекао да на нашим приватним факултетима предају “квазидоктори наука”, и да се на тим факутетима “наводно образује, још гори кадар, трагичан и полуписмен”, као и да је докторска дисертација градоначелника Београда Синише Малог страшан плагијат.
“У поменутом интервјуу он указује и на чињеницу да је градоначелник Београда, који је по струци економиста, добио докторат из техничких наука! Он открива да је у комисији која му је на основу такве дисертације доделила титулу доктора наука, било троје људи чије су референце катастрофалне, у суштини никакве. То су тешке оптужбе, које ваљда нигде у свету не би прошле без икаквих последица. Нигде осим код нас”, каже академик Симовић.
“Србија препуна доктора из Сигуенсе, где су и магарци добијали дипломе”
Све што се догађа са продајом и куповином диплома, са сумњивом производњом професора и доктора наука, подсећа га на сеоског пароха, лика из Сервантесовог Дон Кихота, “који је био учен човек и добио је степен докторски у Сигуенси”.
“Наш први преводилац Дон Кихота, Ђорђе Поповић Даничар, читаоцу даје следеће објашњење: ‘У оно време било је у Шпањолској малих универзитета, који су за новце ма каквој будали давали степен докторства. Сигуенса је била на гласу, да докторство даје и магарцу за два дублона’. Бојим се да је Србија препуна доктора из Сигуенсе. Све те архитекте, правнике, економисте… За то време, премијер и градоначелник Београда, полажући камен темељац за кулу из Дубаија, позирају пред камерама, са лопатама у рукама”, рекао је академик Симовић у новом броју Нове економије.
Остатак интервјуа са академиком САНУ Љубомиром Симовићем можете у прочитати у најновијем броју Нове економије.
Н1 Београд
