Дигли руке од ђенерала Драже

НИ три године од „отварања потраге“ за земним остацима команданта Југословенске војске у отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића, јавност не зна где је покопан, да ли потрага још траје, ако је заустављена зашто је заустављена, да ли су претражене све потенцијалне локације и колико је то трагање коштало.

Државна комисија за утврђивање околности погубљења генерала Михаиловића, формирана 27. априла 2009, пуне две године истраживала је архиве, саслушавала сведоке, копала по документацијама у Лондону и Москви. Пошто је представила налазе 14. априла 2011, посао преузима Државна комисија за проналажење и обележавање тајних гробница убијених после 12. септембра 1944. И она је почела да ради две године раније. У рукама је имала исказе више сведока да је Дража погубљен крај зида некадашњег затвора на Ади Циганлији. Ископавања, која је водио историчар Срђан Цветковић из ове друге Државне комисије, почела су 18. јуна 2011, а прве рупе близу чувеног ружичњака направили су управо Цветковић, Владимир Тодоровић из Тужилаштва за ратне злочине и Блажо Ђуровић, власник приватног предузећа за геодетске радове и рођак равногорца Ђуре Ђуровића. Нађено је више костију, али је експертиза на Институту за судску медицину Медицинског факултета у Београду, месец дана касније, показала да су остаци – животињски. После тога све је замрло и завладала је тишина.

Данас, три године касније, једини који је расположен да прича о ономе што се десило јесте Срђан Цветковић из Комисије за откривање тајних гробница. Он каже да Државна комисија за истину о Дражи више не постоји чак ни на папиру, док Комисија за тајне гробнице формално постоји, али фактички су јој везане руке јер не добија ни динара за рад. Цветковић не зна колико су истраживања тзв. Дражине комисије коштала, али објашњава да је сондирање терена било донација Ђуровића, а његов ангажман волонтерски. Такође каже да је та комисија урадила максимум који је могла: прегледала је све доступне архиве, саслушала више десетина сведока и на основу поклапања исказа њих четворо лоцирала Аду Циганлију као место погубљења и потенцијалну тајну гробницу.

СРПСКИ ГОЛООТОЧАНИ НА МИРОГОЈУ

КОМИСИЈА за тајне гробнице пронашла је доказе да је немали број голооточана из Србије сахрањен на загребачком гробљу Мирогој, у необележеним гробницама. Да би се истражило ко све тамо почива потребан је међудржавни договор Београда и Загреба. Међу онима који су готово сигурно тамо сахрањени је и Ђорђе Младеновић, који је на пакленом острву био истовремено кад и његов син Радослав. Дешавало се да један од њих двојице буде у „топлом зецу“ и батина другог. Радослав је преживео. Ђорђе је нађен мртав, са ексером у глави! Неистражених масовних гробница има и око Призрена, Дечана, Пећи…
– Сви сведоци су били секундарни, ниједан није био очевидац. Записник са стрељања није нађен, јер је „шетао“ од једне политичке инстанце до друге, и на крају нестао. Архивски фондови су исцрпљени и док се евентуално не појави нестали, кључни документ, нових трагова нема, као ни нових сведока. Остало је само уверење да је тело генерала Михаиловића после стрељања или уништено или измештено на другу тајну локацију – објашњава Цветковић.

Остала места помињана током рада комисије као потенцијалне скривене гробнице (Лисичји поток и Велико ратно острво), како потврђује Цветковић, никада нису испитане. Каже, сведочења о тим локацијама била су „одокативна“.

Што се тиче рада ове друге комисије, она је направила велику базу од 56.000 жртава које су ликвидиране махом без суђења, из политичких разлога, и закопане у масовне гробнице. Утврђено је ко је када и где стрељан. Лоциране и ексхумиране су гробнице у Сивцу, Бољевцу и Гумишту код Власотинца.

– Само у Београду има десетак таквих стратишта, а у осталим општинама у Србији по једно или два. Новца, међутим, за даље истраживање нема, а Комисија нема ни ингеренције да наложи сондирање, копање, ексхумацију и вештачење. То могу да одраде само суд и тужилаштво. Ми чак не можемо ни да обележимо места егзекуције – тврди Цветковић.

Додаје и да је Комисија пописала 211 тајних гробница до сада, иако их сигурно има много више. Тридесетак највећих, каже, требало би обележити. Између осталих: Лисичји поток, Славник код Лесковца, крушевачку Магдалу, Бубањ код Ниша, Краљевицу код Зајечара, Чачак поред Мораве и ваљевско насеље Пети пук. Стратиште крај моста на Сави у Шапцу већ је обележило једно удружење грађана.

– Вероватно неће бити никаквог помака док се не донесе политичка декларација у парламенту којом би се осудила ова масовна стрељања. То нам је, уосталом, препоручио Савет Европе 2006. и Европски парламент 2009. – закључује Цветковић.

КЉУЧНИ ИСКАЗ СНИМЉЕН

„ДРАГОЉУБ Михаиловић стрељан је 17. јула 1946, у првим јутарњим часовима, на Ади Циганлији, а његово тело бачено је у кречану покрај ограде затвора, која је после неколико дана затрпана. Оружјем са пригушивачем стрељана су тада још седморица осуђеника, а осми, Драги Јовановић, упркос званичном државном саопштењу да је ликвидиран, живео је још две-три године и потом убијен. Том чину присуствовали су Слободан Пенезић Крцун, министар унутрашњих послова Србије, Јосип Хрнчевић, тужилац ФНРЈ, пуковник Милош Минић, војни тужилац, Михајло Ђорђевић, председник судског већа, Слободан Крстић Уча, функционер Озне…“

Ово је кључни траг за „Дражину комисију“ – исказ Слободана Крстића, који су деведесетих снимили Миладин Гавриловић из Задужбине краља Петра на Опленцу и новинар Милета Недељковић.

 

В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ, Новости

фото: пфаас.инфо