Бивши директор паришке болнице Нецкер Др. Пхилиппе Евен и заступник француског парламента и лијечник Бернард Дебре у новообјављеној књизи “4000 корисних, бескорисних и опасних лијекова” навели су да је половина лијекова који се издају на рецепт у Француској непотребна и потпуно неучинковита, а пет посто их је опасно за здравље пацијената.
Лијечници су, тврде, изманипулирани од фармацеута, а шефови здравственог сустава су уплетени у ту “наркомафију” како би од државе извукли што више новца.
Но, и прије француских колега, наша лијечница и интернистица др. Лидија Гајски упустила се у истраживање (не)учинковитости лијекова, као и спреге фармацеутске индустрије и лијечника који пацијенте “пумпају” непотребним лијековима, а заузврат бивају награђени. Објавила је 2009. године књигу “Лијекови или прича о обмани” која се готово на идентичан начин бави пријеваром коју сада обрађују и француски лијечници. Данас, Гајски доноси нове спознаје о корупцији у здравству, као и лошим и добрим лијековима, надрилијечништву…
» Колика је данас спрега фармацеута и лијечника?
Спрега фармацеутске, односно медицинске индустрије и лијечника врло је проширена, могли бисмо рећи свеприсутна и битно утјече не само на устрој и функционирање здравствених сустава већ обликује и саму концепцију болести и лијечења. Произвођачи лијекова данас финанцирају значајан дио истраживања везаних уз лијекове, а лијечници-знанственици помажу им изњедрити пожељне резултате. Кроз професионалну изобразбу у режији компанија, лијечници-наставници те кривотворене налазе дистрибуирају клиничарима, а преко корумпираних медија широкој јавности. У државним агенцијама и осигуравајућим кућама лијечници-експерти одобравају фармацеутске производе за тржиште и стављају их на листе обавезног осигурања.
У здравственој администрацији лијечници-савјетодавци уређују политику лијекова у интересу њихових произвођача, а при законодавној власти кроје законе по њиховој мјери. Све те улоге и функције обнаша тек пар десетака водећих медицинских стручњака у земљи попут наше, и они су најодговорнији, уз политичаре, за чињеницу да су здравствени сустави претворени у елдорадо творница лијекова и друге медицинске индустрије. Они су за то, наравно, добро награђени – новцем, професионалним угледом, па и политичком моћи. Корупција у ординацијама мање је битна, не само зато што су дарови скромнији, већ и стога што „обични“ лијечници практичари нису ни свјесни да су корумпирани.
» Јесу ли вас када покушали подмитит? Јесте ли ви када прихватили неко спонзорско путовање?
Као и већини лијечника, и мени су фармацеутски представници долазили с разноразним понудама. Заступник једне словенске твртке нудио је новац за сваког пацијента којем бих прописала њихов лијек; био је само једном и никад више. Истина, своједобно сам походила неколико плаћених конгреса и симпозија, но пошто сам почела истраживати и стекла увид у размјере и коријене корупције, потпуно сам престала одлазити на такве, у суштини маркетиншке скупове. Од представника медицинског естаблишмента често се може чути да је сурадња с фармацеутским компанијама у медицинској едукацији нужна због несташице јавних извора финанцирања. То је потпуна неистина. Скромнијим планирањем стручних састанака и предавања професионална изобразба може се проводити и уз мала средства. Садржај међународних конгреса доступан је на интернету, као и стручни чланци и часописи који се на једноставан начин могу дистрибуирати лијечницима.
» Рекли сте да је ‘фармацеутски комплекс до те мјере експандирао да је потрошио болесне људе и сада улази међу здраве на начин да их претвара у болесне и на њима зарађује”. Можете ли ми мало елаборирати ту своју изјаву.
До унатраг педесетак година фармацеутска је индустрија могла у исто вријеме и зарађивати и лијечити људе. Међутим, у задњих је неколико десетљећа на плодном тлу медицине и здравства, гдје јој нитко није поставио границе, толико нарасла да је те двије задаће постало немогуће помирити. Напросто је дошло до „засићења тржишта“ болесних људи. Да би се даље зарађивало, требало је кренути међу здраве.
» Којим је то све моделима популација здравих људи претворена у кориснике фармакотерапије?
Постоји више модела. Један од њих је концепт чимбеника ризика. Колестерол је проглашен фактором ризика за срчани удар, повишени тлак за мождану кап, шећер за отказивање бубрега и сљепоћу… Људи с повишеним вриједностима ових параметара проглашавају се ризичнима и нуде им се лијекови ради спречавања болести у будућности. Јасно је да високи тлак и шећер треба лијечити; ријеч је о стањима која стварају тегобе и ту смо на терену традиционалне медицине која лијечи људе у патњи.
Међутим, на нормалним, просјечним разинама ових параметара, а нарочито на ниским вриједностима које се у задње вријеме нуде као циљне, корист од лијечења је занемарива или не постоји. Клиничким смјерницама које суставно снижавају нормалне вриједности колестерола, тлака и у мањој мјери шећера, а које без знанствених упоришта формулирају мале скупине клиничара везаних уз фармацеутску индустрију, доведени смо у ситуацију да је данас у земљама западне Еуропе 70-80 посто старијег становништва подложно примјени барем једног превентивног кардиоваскуларног препарата.
» Који је модел примијењен у случају остеопорозе? Је ли то доиста измишљена болест?
У случају остеопорозе примИјењен је модел по којем је младост проглашена здрављем, а старост болешћу. Дефиниција болести којом се данас служимо створена је тек 1994., и то на начин да је за нормалну узета густоћа костију жене између 20 и 30 година. Губитак калција физиолошки је процес везан уз старење и оваква је контроверзна дефиниција довела до тога да жене у педесетој имају значајну шансу да им се „открије“ остеопенија, а оне у седамдесетој остеопороза. Могу се сложити с тиме да је легитимно и исправно настојати одгодити старост и њезине манифестације, ма колико она била физиолошка. Међутим, лијекови који нам се за то на овом подручју нуде упитне су учинковитости и нису без нуспојава.
» Имамо ли још примјера ‘измишљених’ болести?
Наравно. Болести се измишљају на начин да се (квази) знанственим истраживањима докаже учинак фармацеутског препарата у одређеним стањима. То могу бити физиолошка или гранична стања и пролазни поремећаји. Онда се она прогласе болестима. Примјери – менопауза, „пременструални синдром“, еректилна дисфункција (сполне потешкоће у мушкараца). Од Хелицобацтера пyлори, бактерије која живи у слузници желуца 60 посто људи, почетком деведесетих година створена је нова болест; нова класа лијекова у вези с тим до краја деведесетих постала је једна од најпрописиванијих. Од читавог низа новостворених психијатријских обољења споменут ћу само социјалну фобију – страх од јавног наступа; лијечи се антидепресивима. Произвођачи препарата за раст косе и ћелавост настоје прогласити болешћу; могло би се догодити да ускоро осване под неком шифром у класификацији кожних обољења.
» Рекли сте да су уз помоћ утјецајних, али и подмићених знанственика и лијечника проширили границе болести, као и индикације за лијекове. Може ли детаљније објашњење?
– Сценариј је сличан већ описаном. У истраживањима плаћеним од фармацеутских компанија знанственици „нађу“ да приправак дјелује и у благим или повременим формама болести. Онда одбор експерата с платног пописа тих истих компанија и те облике болести који се раније нису лијечили, прогласи патолошкима и подложнима терапији. На тај начин проширене су границе болести попут астме и депресије. Ширење индикација за лијекове остварује се на сличан начин, кад истраживања „докажу“ учинак препарата у новим стањима и на новим популацијама. Лијекови за колестерол у десетак су година од приправака индицираних у уским скупинама срчаних болесника, прерасли у антиатеросклеротске лијекове које се може увести већини људи изнад педесете. Антидепресиви, некад давани само за теже облике депресије, данас имају и до дванаест индикација које укључују и блаже анксиозне поремећаје.
» Можете ли ми навести за које болести се најчешће прописују непотребни лијекови?
У првом реду за кардиоваскуларне болести. На том се пољу нарочито афирмирао концепт превенције, па се, с циљем спречавања болести попут срчаног и можданог удара, велике количине лијекова дају широкој популацији здравих људи. Примјери – лијекови за снижавање масноће, шећера у крви и крвног тлака, неки приправци против згрушавања (нпр. аспирин); учинак – скроман или непостојећи. На подручју психијатрије друштвене и интерперсоналне тешкоће претворене су у медицинске, подложне фармакотерапији и другим медицинским поступцима који их, наравно, не могу ријешити.
» Што је с депресијом?
Депресија је типични примјер медикализације; од размјерно ријетке психијатријске болести, у двадесетак је година „нарасла“ до једног од највећих глобалних здравствених проблема. Успоредно с тим расла је и потрошња антидепресива; дјелотворност (осим у тешким сликама депресије) – на разини плацеба (таблета с брашном или шећером).
» А с лијечењем тумора?
На подручју онкологије, односно лијечења рака, често се примјењује бескорисна кемотерапија, не само због притиска фармацеутске индустрије него и стога што се болеснику и обитељи жели оставити нада и дојам да се још нешто ради и подузима.
» Можете ли ми се осврнути и на скупе, а понекад и непотребне претраге попут “свемогућих” дијагностичких сликовних приказа (рендген, ултразвучне претраге, цолор допплер, магнетска резонанција и компјуторизирана томографија)…
Оно што вриједи за лијекове, у значајној се мјери може рећи и за дијагностичке претраге. Под притиском произвођача медицинских апарата, потрошног материјала, биокемијских и других тестова и реагенција, у примјену улазе поступци чија је сврховитост неријетко упитна. Премда је развој медицинске технологије на подручју дијагностике донио и неупитну добробит, сустав њезине евалуације крајње је неадекватан, ако уопће постоји. Критични и одговорни медицински стручњаци упозоравају на то да неке од претрага не представљају ништа више од „још једне лијепе слике“, и не само да не побољшавају исход лијечења већ могу нанијети штету.
» Имате ли неке конкретне примјере?
За примјер се може узети ЦТ коронарографија која се и у нас изводи у неким приватним поликлиникама. Но претјерује се и с пуно мање софистицираном дијагностиком. Оволики број лабораторијских претрага сасвим сигурно није потребан, као ни рендгенско снимање плућа прије сваке операције; „допплер“ вратних и ножних артерија ординира се пречесто, без стварних клиничких индикација; дензитометрија је у начелу непотребна дијагностичка метода. Нарочито је споран пробир, односно потрага за ризичним особама и онима у почетној фази болести.
Док се пробир гинеколошког карцинома једноставним и размјерно поузданим Папа-тестом може сматрати примјером корисног скрининга, истраживања су показала да је мамографија у смислу пробира рака дојке готово бескорисна, а ПСА у смислу пробира рака простате врло проблематичан. Скрининг карцинома дебелог цријева који се у Хрватској задњих неколико година проводи као Национални програм, конзумирао је огромна средства и кадровске ресурсе (колоноскопија) без јасног вредновања резултата, односно користи.
» Има ли у медицини непотребних кируршких захвата?
Сасвим сигурно. Широка дијагностичка обрада и пробир резултирају и значајним бројем лажно позитивних налаза, па се пацијенти подвргавају непотребним кируршким захватима који су некад повезани с озбиљним компликацијама; примјер – непотребне операције квржица у дојци. Произвођачи умјетних зглобова, ортопедских вијака и плочица, срчаних електростимулатора и стентова, умјетних пужница, кируршких инструмената – сви су они заинтересирани за што више операција. Притом се неријетко ради о новим, недовољно испитаним производима, па се онда догоди да 93.000 људи широм свијета, од којих тристотињак у нас, мора експлантирати (извадити) недавно уграђене скупе, „најновије и најбоље“ протезе кука јер се накнадно нашло да су штетне за здравље.
И лијечници су мотивирани за промицање нове технологије јер на њезиној примјени, односно увођењу у здравствени сустав, изграђују своје професионалне каријере и престиж. У САД-у је у тијеку суђење лијечницима који су непотребно уграђивали стентове (интраваскуларне протезе) у срчане артерије својих болесника. У свему томе није без значења агресивни ментални склоп модерног лијечника, који је све мање вођен идејом добробити болесника, а све чешће гледа што би се с њиме још могло учинити. Бројне су жене с индикацијом за вађење матернице гинеколози увјерили да им не требају ни јајници, па су након операције остале и без здравих, неријетко још функционалних јајника.
» Што с приправцима, додацима прехрани који се рекламирају и продају у љекарнама? Колика је њихова учинковитост?
Кад је готово половина онога што се прописује на рецепт бекорисно, можете мислити колико је тога непотребног изван сустава здравствног осигурања! Да би додатак храни, односно помоћно љековито средство добили дозволу за промет, морају задовољити критериј нешкодљивости; учинковитост нитко не испитује. Стога је већина тврдњи о корисности тих приправака без икакавог знанственог упоришта, а те лажне тврдње врло се ријетко санкционирају. Произвођачи злорабе наивност и повјерење купаца.
Жао ми је умировљеника који немали дио својих пензија непотребно остављају у љекарнама. Ја својим пацијентима савјетујем да примјењују само препарате за које су се особно освједочили да им користе, и то ако унутар здравственог сустава нису пронашли рјешење за своју здравствену тегобу. Ако немају сметњи, не би требали насједати на увјеравања о превентивним и заштитним својствима којекаквих приправака. Иначе, јако ми смета она – „за обавијести о индикацијама, мјерама опреза и нуспојавама упитајте свог лијечника …“ Лијечници мало знају о тим препаратима и нису дужни о њима информирати болеснике. Имају довољно другог посла.
» Што мислите о врачарама на телевизијама које људе у невољи зову у ноћним сатима, а онда им ови претказују ток болести и слично. Би ли такве емисије требало забранити?
Медицина је изнимно плодно тло за преваранте и манипулаторе, како за оне мотивиране лаком зарадом, тако и за оне с месијанским поривима и амбицијама. Дрске пријеваре и крајње неетична изнуђивања требало би забранити и кажњавати. Међутим, регулација на широком подручју тзв. алтернативне/комплементарне медицине, која је без даљњега потребна, не би се требала темељити на забранама и санкцијама. На том подручју има објективно дјелотворних терапијских метода (дијагностичке су упитне и ту би се требало држати службене медицине), а и кад нема строго знанствено доказиве користи, остаје плацебо учинак који нипошто не треба одбацити.
Не слажем се с догматичним ставом ортодоксних знанственика и лијечника који „алтернативцима“ одричу право лијечења, то више што је знаност на коју се позивају препуна ограничења и злопораба, а сувремена медицина све мање испуњава очекивања људи. Било би паметније и поштеније да сви ми „усустављени“ знанственици и лијечници најприје пометемо пред властитим вратима, тј. да се ослободимо надрилијечништва које сами практицирамо, као и технократско-бирократског менталитета који смо пригрлили.
Извор: нови-свјетски-поредак.цом
