Фолксдојчери траже својe

СВЕ више фолксдојчера и подунавских Шваба, односно наследника, интересује се код овдашњих адвоката да ли и како могу да дођу до имовине која им је одузета после Другог светског рата. Већ подносе захтеве за реституцију јер, како нам је потврђено, ни у Министарству спољних послова, ни у Агенцији за реституцију нема документа који доказује да су већ обештећени, као што се до сада веровало.

Некадашња Југославија закључила је између 1947. и 1983. са више држава споразуме о обештећењу за некретнине и покретности одузете национализацијом и конфискацијом. Са Немачком таквог споразума нема.

На питање адвоката Тихомира Константиновића, ком су се обраћали заинтересовани наследници фолксдојчера, да ли постоји споразум Тито-Брант, којим је договорена одштета, из МСП је стигао одговор: „СФРЈ је са СР Немачком закључила два међународна уговора финансијске природе, један 20. децембра 1972, други 10. децембра 1974. у Београду. Предмет оба документа је зајам који је СРН одобрила СФРЈ“.

И Агенција за реституцију је, према речима директора Страхиње Секулића, тражила од Министарства финансија да им достави, ако постоји, уговор са Немачком. Нису добили ништа. Тако Немци који су остали без имовине и протерани, ако су судски рехабилитовани, могу да поднесу захтев за реституцију.

– Да би странци остварили право на реституцију потребно је да нису обештећени међународним уговором, као ни да их је обештетила та земља за имовину одузету у Југославији, независно од међународног уговора. Странци морају Агенцији да доставе потврду те државе да нису обештећени, а потребно је да постоји и реципроцитет у реституцији – каже Секулић.

Агенцији је до сада поднето око 25.000 захтева, од чега су 438 поднели странци. Највише је хрватских држављана – 72, и њих Агенција одбија као неосноване јер не постоји реципроцитет са Хрватском. Из истог разлога одбијају се и Македонци (27 захтева). Аустријанци су поднели 70 захтева, Немци 43, држављани САД 30, Црне Горе 20, Израела 15. До сада је имовина враћена држављанима Израела и САД који су држављанство стекли после 1965, као и држављанима БиХ (Републике Српске).

– Ако је неко раније и примио надокнаду, био он страно или домаће лице, та надокнада била је испод стварне тржишне вредности зграда, фабрика, предузећа и пољопривредног земљишта. Ту је повређен правни институт „оштећење преко половине“, јер исплаћена накнада није ни приближна половини тржишне вредности. И домаћи и Европски суд за људска права у Стразбуру биће затрпани тужбама незадовољних. Поступци ће трајати три до четири године – каже Константиновић.

Да не бисмо сви губили време, Константиновић предлаже измене закона и да се бившим власницима или наследницима дају одговарајуће непокретности. Тако би држава избегла задуживање и заробљавање с обвезницама на 20 година.

Занимљив је случај Милана Вукосављевића, који има двојно, немачко-српско држављанство, и који потражује чувени Тадића млин, на периферији Ваљева, власништво његове мајке Милеве. Константиновић је за њега поднео и кривичну пријаву против НН лица из општине јер се не зна да ли је млин дат у власништво или на коришћење трећем лицу.

– Агенција ради стручно и коректно, али су под великим притиском оних који су откупили имовину, а можда и власти – констатује он.
ПОЈЕДИНАЧНИ УГОВОРИ

БИВША Југославија закључила је споразуме о обештећењу са Аргентином, Белгијом, Чехословачком, Данском, Грчком, Холандијом, Мађарском, Норвешком, Шведском, Турском, Великом Британијом, Аустријом и Чилеом. По два споразума закључена су са Француском, Швајцарском и САД, а са Италијом четири. Сваки од ових споразума посебно регулише обештећење. Тако се неки односе само на обештећење за национализована предузећа (а не и на одузето пољопривредно земљиште или шуме), неки се односе само на конфисковану имовину, а битан је и временски моменат кад је лице постало страни државаљанин. Споразум са САД примењује се на лица која су били амерички држављани 1965, али не и на оне који су добили држављанство касније.

 

Новости