Хапшење Перчевића – ДЕМОНТАЖА МАФИЈАШКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ СПС

Александар Вучић не трпи конкуренцију, зато је решио да унишити ганг Ивице Дачића. Хапшењем Горана Перчевића притегнут је још један обруч око лидера Социјалистичке партије Србије. И, није крај.

Под оптужбом за најтежа криминална дела кроз притворску јединицу београдског Централног затвора већ су продефиловали бројни челници СПС-а. Партијски директор Владимир Заграђанин хапшен је у афери „Кофер“, а његов наследник Дејан Бацковић због малверзација у Галеници. Бранко Лазаревић, шеф Дачићевог кабинета, оптужен је за откривање службених тајни нарко-босу Дарку Шарићу, коме је, управо у то време, истакнути социјалиста Александар Никачевић у подзакуп изнајмио пословни простор у згради СПС-а. Бранко Ружић, потпредседник СПС-а, саслушаван је у истрази пљачкашких радњи у Дунав осигурању. Вања Вукић, најближи Дачићев сарадник, у јавности је прозиван за рекетирање бившег фудбалера Николе Виријевића. За сада, полицијки и судски третман избегли су истакнути социјалисти Милутин Мркоњић и Жарко Обрадовић, који ипак нису избегли медијску компромитацију. Кроз такав процес већ су провучени многи социјалисти из другог ешалона, што чека, надам се, чак и недодирљивог шверцера Немању Ђорђевића, званог Крмача.

На удару се, логично, најчешће налазио Ивица Дачић. Криминализација његовог лика и дела почела је афером „Кофер“, на којој је, како је тврдио Вучић, „српско правосуђе доживело најтежи пораз јер је попустило под политичким притисцима и одбацило оптужбе за примање мита од 700.000 евра, колико се налазило у коферу, намењено лично Дачићу“. После кофера, председник СПС-а упао је у друштво браће Шарић, па и Родољуба Радуловића, званог Миша Банана, одбеглог шефа најјачег нарко-картела у Европи. Фотографије са заједничких летовања у Марбељи, које медији повремено помену, појавиће се на насловним странама кад одлучи главни уредник свих српских медија, Вучић. Тада ће „Информер“ и „Курир“ пренети и најзанимљивије делове транскрипата пресретнутих телефонских разговора Дачића и Банане. Кажу, има тога много, више од 160 сати.

Слободан Милошевић је од СПС-а намеравао да направи последњи европски бастион најмрачније варијанте комунизма. Без способности да разуме цивилизацијске токове, убеђен да му одлично стоји Титов шињел, само зарад опстанка на власти уводио је Србе и Србију у унапред изгубљене ратове. С истим мотивом, разорио је привреду и направио прву генерацију тајкуна, који и данас управља имовином отетом најсиромашнијем народу у Европи. Милошевић је неколико пута доводио Србију до руба грађанског рата, с опозицијом се обрачунавао помоћу кордона смрти окићених црвеним береткама… Укратко, ојадио је државу. Међутим, он се бавио и политиком. Да, радио је то на накарадан начин, чије последице ћемо сви још дуго да испаштамо, али није био, као Дачић, сурови и сирови криминалац који партију користи искључиво за пљачку.

Но, ни Дачићева није горела до зоре, више нема начина да се мирно и безбедно извуче из кола у које се ухватио. Док чека свилени гајтан из Јајинаца, може да ради само ово што три године ради – да се улизује господару, надајући се да ће га умилостивити. Пристао је да буде све што диктатор хоће, продао је душу врагу своме, нема моћи и утицаја ни да помогне себи, а камоли својим партијским мафијашима.

Истину о свом робовском статусу није скривао ни кад му се Горан Перчевић обратио за помоћ. Крајем прошле године (2013.), власник Интеркомерца нашао се на удару похлепе појединаца из врха напредњачке власти. Баш кад су Вучићеви билтени почели да „отварају“ Перчевића, видео сам се с једним његовим и Дачићевим блиским сарадником.

– Горан је готов. Никола Петровић и Андреј Вучић врше страховит притисак на њега. Проверили су пословање Интеркомерца, открили неправилности и сада га уцењују. Затражио је Дачићеву помоћ, али од тога нема ништа, Дачић не може ни себе да заштити. Кад је схватио у каквој је ситуацији, Горан је побегао из Србије, али вратио се после десетак дана, нема где да се скрива – испричао ми је тај саговорник из врха СПС-а.

Не знам колико у томе има истине, али после сличних информација, потврђених из другог извора, које је објавио магазин „Таблоид“, реаговали су Петровић и Перчевић.

У стилу свог идола Бебе Поповића, Петровић је тврдио да га „нападају мафијашки медији“, а као кључни доказ своје невиности изјавио је да „Перчевића уопште не познаје“, сматрајући, ваљда, да се притисак може вршити само на познанике и само с пиштољем прислоњеним на главу. У истом тексту, објављеном, наравно, у „Информеру“, Перчевић је демантовао да је било притисака, све уз оцену да „већу глупост није чуо“.

Глупост му је пре неколико дана покуцала на врата. Затекла га је уплаканог у ормару, шћућуреног у џепу туђег сакоа. Дрхтавим рукама, муцајући нека несувисла оправдања, узео је налог за хапшење и мирно одбауљао у ЦЗ-а, да се у миру истражног затвора каје што није паметније потрошио оних 12 милиона евра, за колико је оштетио Универзал банку. (За сада, истрага није усмерена против водећих људи из те банке, које је, наивне, зли Перчевић мангупски преварио.)

За ову причу, Перчевић је тек илустрација мука с којима ће се суочити Дачић. Можда већ за два месеца, у јануару, за када је Вучић незванично најавио реконструкцију Владе. Ако се остваре нагађања, па уместо Дачића у Владу уђе Борис Тадић, доћи ће до свођење рачуна два најмрачнија реликта прошлости – Дачића и Вучића. У нежнијој варијанти расплета, Вучић ће се задовољити само демолирањем СПС-а, без сече главе њеног лидера. Тај сценарио је диктатор већ применио у обрачуну са Демократском странком и Драганом Ђиласом. Међутим, није Дачић Ђилас, он се много озбиљније замерио Вучићу. Зато сам склон претпоставци да малог Слобу чека лепа и тиха ћелија. Не кажем да то није заслужио, али признајем да бих га сакрио у ормар. Ипак је он мафијаш с људским ликом. За разлику од Вучића.

Предраг Поповић