Табриз је такође био престоница и то више пута – почев од древне државе Атропатен (од тог назива настао је савремени назив „Азербејџан“) и под династијом Сефевида
Азербејџанци су по бројности други народ Ирана, после Персијанаца. Њихов укупан број процењује се на 14-18 милиона, односно у Ирану има двоструко више Азербејџанаца него у самом Азербејџану
Табриз ће заменити Техеран да да би Азербејџанци знали: никаква аутономија, заувек заборавите на уједињење са Севером, у Табризу се потврђује Исламска република Иран таква кава јесте. Центар Јужног Азербејџана постаће центар читаве државе
Врховни вођа Ирана Али Хамнеи је – Азербејџанац. Зато се он добро разуме у мотиве сународника, али у основи не дели њихове тежње. Он је поборник јединственог, унитарног, сувереног, наднационалног Ирана због чега сопствено порекло за њега нема ни најмањи значај
Али, једнако су важни и геостратешки разлози јер ће премештање главног града у Табриз значајно смањити могућности Азербејџана и Турске да утичу на становништво северног Ирана које говори дијалекат турског језика. Сем тога, то ће иранску престоницу удаљити од Персијског залива где се налазе амерички носачи авиона, као и од Израела…
ИРАН је донео привремену одлуку о измештању главног града из Техерана у Табриз.
Формални разлози су – пренасељеност и сеизмичка опасност за Техеран, мада не треба искључити да политичко руководство полази од сасвим другачијих резона. Конкретно, да су скривени мотиви – супротстављање сепаратизму етничких Азербејџанаца и жеља да се осигурају у случају рата са Изрелом и САД.
Комитет за планирање Меџлиса (парламента) Исламске републике Иран, донео је одлуку о измештању главног града државе из Техерана у засад у неименовани град.
Узимајући у обзир ниво на којем је донета таква одлука, нема ни најмање сумње да промена престонице није обична иницијатива парламента, већ реализација намере врховног руководства исламске републике, посебно рахбара Али Хамнеија.
Штавише, сматра се да је Хамнеи један од аутора те идеје, или, макар њен одлучни поборник. У саставу специјалне комисије парламента, која је од 2011. проучавала питање измештања главног града, били су, у сваком случају, његови лични представници.
Могућност преношења појединих институција власти у други град већ се одавно и отворено разматра у иранској штампи, поред осталог и на основу препорука Савета за политичку експедитивност.
Има неколико разлога за измештање главног града. У парламенту првенствено истичу пренасељеност Техерана где живи више од 16 милиона људи, односно сваки пети Иранац. Током последњих десет година број становника повећао се безмало три пута. Последица тога су озбиљни саобраћајни и инфраструктурни проблеми, укључујући и прави колапс на путевима у време највећег оптерећења саобраћаја.
Други разлог – криминал – проистиче из првог. Техеран је центар привлачења не само за унутрашње мигранте који долазе у главни град са надом да побољшају свој материјални положај, него и за странце, укључујући и избеглице из региона драматичних ратних конфликата, од Авганистана до Сирије.
Трећи разлог је – екологија. Град се бурно развија тако да поједине делове престонице често обавија смог, а плућне болести већ су схваћене као национални проблем. Ситуацију отежава поменути саобраћајни колапс: метро не покрива читаву територију Техерана, грађани су принуђени да у огромном броју користе приватне аутомобиле, а у данима саобраћајних гужви град се буквално гуши.
На крају, четврти разлог је: сеизмичка опасност. Према истраживањима јапанских стручњака, распростирање Техерана на територији бројних сеизмичких преламања бременито је ризицима од земљотреса снаге до осам степени. Њихове иранске колеге констатовале су учесталост подземних удара у околини престонице.
Очигледно је да би јак земљотрес у таквом мегаполису као што је Техеран, довео не само до знатних разарања него и бројних жртава.
Жеља да се осигура безбедност политичког руководства земље и да се сам град растерети, довољна је сама по себи, иако постоји основаност за претпоставку да постоји и пети фактор о којем се из разумљивих разлога у Ирану не говори наглас. Тај разлог је политички. Узимајући у обзир пренасељеност града, окупљања опозиције и немире које је Техеран недавно доживео, такође су уверљив аргумент за премештање главног града у мирнији и компактнији град. Међутим, много шта зависи од тога у који ће конкретно град прећи руководство исламске републике.
Постоји неколико варијанти, тим пре што су многи градови Ирана у разно време успели да привремено буду престонице.
Ако нови „главни град“ постане Исфахан (престоница у време селџучке државе и династије Сефевида), леп град препун споменика Шираз (више пута престоница Персије у време многих династија), или, за многе шиите свети град Мешхед – онда је то једна тема, а већ наведено је довољно. Ипак, судећи према иранској штампи, највеће шансе има Табриз – по броју становника четврти град у земљи и административни центар иранске покрајине Источни Азербејџан. А то је већ потпуно другачија тема која можда баца светлост на прави план врховног руководства исламске републике.
Табриз је такође био престоница и то више пута – почев од древне државе Атропатен (од тог назива настао је савремени назив „Азербејџан“) и завршавајући већ поменутом династијом Сефевида (у првој половини XVI века, односно од ступања на царски престо, та династија живела је управо у Табризу.
За Иранце је то веома важан град, он је историјски свој, персијски, мада су се својевремено Персијанци нашли делимично потиснути на југ од стране туранских народа. Од тада се Табриз и помиње као центар азербејџанског сепаратизма.
Азербејџанци су по бројности други народ Ирана, после Персијанаца. Њихов укупан број процењује се на 14-18 милиона, односно у Ирану има двоструко више Азербејџанаца него у самом Азербејџану. Заправо, настајање савременог Азербејџана последица је руско-персијских ратова и територијалних тековина Руске империје, које су се обликовале у кратковечну Азербејџанску Демократску Републику, а затим и у Азербејџанску ССР.
Покоравање Северног Азербејџана од стране Руса омогућило је Ирану да првенствено постане персијски. Да је историја кренула другим током, није искључено да би у њему доминирали Азербејџанци. Међутим, у последња два века питање се поставља у принципу другачије – о културној дискриминацији Азербејџанаца и концепцији „подељеног народа“, чије је уједињење предлагала локална интелигенција XIX века и све до данас предлажу неке “усијане главе” у Бакуу и нешто ређе у Анкари.
После ступања на престо династије Пахлеви прихваћена је концепција јединствене нације, азербејџански језик потпуно је забрањен у образовању и штампи, етничким Азербјџанцима фактички је био онемогућен приступ на значајне државне функције, укључујући и Јужни Азербејџан.
Изузетак су били региони насељени Курдима где су Азербејџанце, напротив, прихватали. Таква ситуација је једна од последица борбе са сепаратизмом и националним идентитетом, али само са курдским сепаратизмом и курдским идентитетом: односи између Курда и Азербејџанаца и данас су веома напети. Како се то често дешава, на крају је шахова политика дала супротан ефекат: јачање националне свести Азербејџанаца и опонирање Техерану – некад јавно, а некад партизански.
Крајем Другог светског рата, територију Јужног Азербејџана заузеле су совјетске трупе, питање о уједињену народа постављено је јасно и директно налазећи подршку међу иранским Азебејџанцима. Наравно, таква будућност није се могла допасти Западу и под притиском Лондона и Вашингтона, СССР је повукао своје војнике са иранске територије. Било је основа да се верује да ће демократска влада Мосадeка у најмању руку кренути на укидање етничке и језичке дискриминације (за то су постојале све претпоставке), али је Мосадек свргнут од Англосаксонаца (првенствено ЦИА) незадовољних због национализације нафтних налазишта и протеривања америчких и британских компанија из земље.
Пошто се учврстио Реза Пахлеви је окренуо Иран на „западни правац“ и наставио своју политику дискриминације према Азербејџанцима.
Не изненађује што су на крају Азербејџанци постали авангарда Исламске револуције, а Табриз њена колевка. Тада се Азербејџанци нису толико борили за исламску државу, колико за националну аутономију у свему се оријентишући на великог ајатолу Мохамеда Казема Шариатмадарија, пореклом Азербејџанца. Међутим, нови Иран је подразумевао принцип исламске солидарности. И, мада су Азербејџанцима дозволили да имају сопствена средства јавног информисања, а у школама се појавили предмети који су предавани на азербејџанском језику, они нису добили никакву аутономију – ни политичку, ни језичку, ни културну.
Обновљена су јавна иступања Азербејџанаца, а односи између Хомеинија и Шариатмадарија нагло су се погоршали. После серије сукоба на улицама између Азербејџанаца и Персијанаца – велики ајатола је проглашен за завереника и стављен у кућни притвор до краја живота. Исламске власти су морале веома сурово и уз примену тешке технике да сузбијају азербејџански устанак и првенствено управо у Табризу.
Треба додати да су протести великих размера у Техерану после председничких избора 2009. такође били национално обојени. То није била само борба реформатора Мусавија против конзервативца Ахмадинеџада, ту је било умешано и национално питање, тим пре што је Мусави – Азербејџанац (по некима је Ахмадинеџад такође Азербејџанац, али то ничим није потврђено, а сам бивши председник никад се није слично постављао).
Не изненађује што је револуција која се није десила имала два језгра – либерално и азербејџанско. При том су Азербејџанци још увек имали жива сећања на масовне демонстрације 2006. у Јужном Азербејџану изазване увредљивом карикатуром азербејџанског језика, која је објављена у недељном издању једне од полузваничних новина.
Наравно да се у Ирану јавно разматрање азербејџанког питања и претње сепаратизма које долазе са севера налазе под дискретном забраном. Али, ако нова престоница постане управо Табриз (парламенту је дато две године да изабере), онда се са великом сигурношћу може тврдити да је управо азербејџанско питање принудило врховно руководство на такав корак, док су аргументи екологије, пренасељености и безбедности у многоме секундарни.
Премештање главног града у Табриз довешће не само до значајног јачања служби безбедности града и смањења удела етничких Азербејџанаца у корист Персијанаца (како чиновника, тако и обичних миграната, будући да ће се унутрашња миграција у нови главни град неизбежно повећати), него ће и сепаратистима избити тле испод ногу.
Дакле, биће: никаква аутономија, заувек заборавите на уједињење са Севером: у Табризу се потврђује Исламска република Иран таква кава јесте. Центар Јужног Азербејџана постаће центар читаве земље – исламске земље и првенствено персијске. Уместо гнезда сепаратиста – упориште власти.
Узгред, рахбар Али Хамнеи је – Азербејџанац. Зато се он добро разуме у мотиве сународника, али у основи не дели њихове тежње. Он је поборник јединственог, унитарног, сувереног, наднационалног Ирана због чега сопствено порекло за Хамнеија нема ни најмањи значај.
А постоји у свему и скривени и геополитички фактор.
Очигледно је да ће премештање главног града у Табриз значајно смањити могућности Азербејџана и Турске да утичу на становништво северног Ирана које говори дијалекат турског језика (тај утицај постоји и сваке године се повећава). Сем тога, то ће иранску престоницу удаљити од Персијског залива где се налазе амерички носачи авиона, као и од Израела…
Превела Ксенија Траковић
Факти
