Избегличка криза – како смо увучени у минско поље

Ђаво је однео шалу – овако би се најприближније могла дефинисати права агонија кроз коју последњих месеци пролази остатак окупиране територије по називом Србија, преко које је протутњало знатно више од 100 хиљада избеглица (миграната). Број који непрестано расте а прави стампедо се тек најављује за дане и месеце који долазе. И никако да избројимо оне који су до сада илегално остали у Србији. Тог податка нема и организовано се крије. И тек ће. Као и она европска квота, која нам је већ додељена и на коју су (што се од јавности брижљиво крије) домаћи властодршци уредно и поодавно пристали.

И док лидери најачих европских земаља и пратећи европски комесари не поштују властите прописе, као што је Даблински споразум којим су регулисани азилантски (избеглички) и слични проблеми, док се више месеци уназад прегањају око прихвата невољника, за чију су судбину директно одговорни кроз удружени злочиначки подухват, док лукаво беже од хуманитарне и демократске реторике коју су сами деценијама промовисали, дотле њихови квинслишки службеници предвођени Александром Вучићем, који преварама и гажењем Устава владају остатком Србије, увелико иду шест корака унапред. Предњаче, али, тако да ће нам заковати последњи ексер у ковчег у који смо не својом вољом гурнути. 

Чак се и они најзагриженији љубитељи ЕУ вредности, познати борци противу теорија завере, слажу да проблем није настао сам од себе и искључиво као последица ратова, већ напротив, да је плански изазван, вођен и да се филигрански даље шири. Циљеви овог глобалистичког, врхунски организованог и финансираног пројекта, су углавном јасни – изазвати контролисани и трајни хаос и кризу на старом континенту, наставити радикално мењање демографске слике европских народа и стварати услове за поступно брисање националних држава. Све то је онај неопходни предуслов за још веће ограничавање суверенитета народа и одузимање надлежности које им припадају према природном праву. Нови светски поредак се другачије и не може изградити. Потребна је озбиљна криза и непрестани хаос, који се „лечи“ новим хаосом и репресијом. И тако унедоглед. До судњег дана, када ћемо сви заједно угледати антихриста.

Међутим (или баш због тога), мало ко се у Србији до краја и занатски удубио у проблем енормног броја избеглица, које се као отргнуте скупине крећу пажљиво одабраном (уствари изабраном и наложеном) копненом балканском рутом, проблем који у пракси носи или ће тек донети, крајње озбиљне реперкусије и последице. Ми у тој папазјанији нисмо само колатерална штета, како се неретко тумачи, већ једна од главних пројектованих тачака.

Дилема не би смела да буде колико је десетина (сада већ далеко преко 100) хиљада миграната прошло и колико ће тек проћи кроз Србију, већ колико њих ће остати на дужи временски период или трајно (како предлаже Повереница за заштиту равноправности, госпођа Јанковић), оног тренутка када већина чланица ЕУ, попут Мађарске, силом или на друге начине затворе своје границе, с једне, а са друге стране, колико ће нам ових намучених али и изманипулисаних невољника, које смо већ испратили, у наредном периоду вратити назад, кроз процес реадмисије. Или кроз пројекат поделе квота иако нисмо (нити ћемо икада бити) чланица ЕУ Коминтерне.

И не мање важна и од претходног неодвојива дилема – шта смо све морали као држава да предузмемо а што је (према смерницама западних ментора, али и због неспособности домаћих властелина) циљано избегнуто. Све замајавајући јавност несвакидашњом хуманошћу и предусретљивошћу, коју можемо вулгарно назвати – отварај границе и примај ко год да се испред њих појави, мимо било каквих закона и прописа.

Ако неко и даље мисли да је председник скупштинског Одбора за контролу служби безбедности, Момир Стојановић, пензионисани генерал, иначе, члан Атлантског савета и Мадридског клуба (наднационалних, глобалистичих творевина високог ранга), тек онако и из досаде изнео бројку од скоро 400 хиљада избеглица, које ћемо морати да прихватимо у земљи и збринемо их трајно, тај се грдно вара зато што га не познаје (макар не као аутор овог писанија). Од када је прихватио да уђе у империјално коло, овај омиљени Тадићев (а од 2010. и Вучићев) генерал, не говори ништа напамет и без сигнала некога ко је иза завесе изузетно моћан и ко преноси одлуке владара света.

О чему се заправо ради?

Марионете на челу Србије одлично знају план западних глобалиста и тачно у складу са тим вуку све потезе. Односно, извршавају задатке онако како им западни „деливери јунити“ озваничени усред Београда, свакодневно налажу. Без могућности и луксуза да укључе логику и повуку бар неки самостални потез,  који би био од користи за државу Србију.

Напред наведено најоригиналније потврђује управо изјава  Александра Вучића немачком листу “Ханделсблат“ од пре неки дан: „Они из Грчке, преко Македоније, долазе до нас без икаквих папира“.[i]

Обратимо пажњу на тај моменат, који је свакако кључан – избеглицама, нико од Турске, преко Грчке до Македоније, не даје никаква транзитна (или друга) документа, на првом месту привремене визе, већ то чини искључиво Србија. Наједноставније речено – земља која није чланица ЕУ истура се у својеврсно претпоље, иако ту не би смела да буде у оваквим непогодама. На први поглед, поступа хумано и наивно и држећи се унутрашњих и међународних прописа примерених за редовне а не ситуације овако масовног егзодуса.

Но, то, једноставно, није тако. То је део сценарија. А ево и зашто.

Ако се прочитају одредбе „Закона о потврђивању Споразума између Републике Србије и Европске заједнице о реадмисији лица која незаконито бораве“, [ii] који је под притиском и уз директно учешће европских комесара, припремила Влада Србије на чијем се челу налазио др Војислав Коштуница, а скупштинска већина ДСС-а, ДС-а и остали еурофанатичних сателита, усвојила наведени закон, након што је претходно, тадашњи министар унутршањих послова, Драган Јочић, 18. септембра 2007.године у Бриселу, потписао Споразум, онда се врло лако може доћи до закључка где нас чекају „минска поља“. И сходно томе, немогуће је да овој власти то није присутно као сува чињеница. Уосталом, посао им је да воде рачуна и размишљају о тако битним стварима.

Рецимо, члан 3. наведеног Закона прецизно регулише како се изводи реадмисија (враћање кандидата за азил који нису прихваћени) из држава чланица ЕУ у државу Србију, у којем дословно стоји следеће:

(1) Србија ће прихватити, на захтев државе чланице и без посебних формалности осим оних које предвиђа овај споразум, било ког држављанина треће земље или лице без држављанства које не испуњава или више не испуњава важеће услове за улазак, боравак или настањење на територији државе чланице молиље, уколико је доказано или ако је могуће на основу поднетих prima facie доказа веродостојно претпоставити да лице у питању:

1. a) поседује, или је у време уласка поседовало, важећу визу или дозволу боравка издату од стране Србије,

б) је на незаконит начин и директно ушло на територију државе чланице, након што је боравило, или било у транзиту кроз теритoрију Србије.

Који су „prima facie докази“, прецизно је наведено у Анексу 3. (слично је и у Анексу 4.) наведеног Споразума о реадмисији, где се истиче да су то:

– печати са датумом преласка границе (улазак/излазак) или сличне овере у путној исправи лица у питању или неки други доказ уласка/изласка (нпр. фотографија);

– документи, уверења и рачуни на име (нпр. хотелски рачуни, картице за заказивање прегледа код лекара односно зубара, пропуснице за јавне односно приватне установе, рачуни од кредитних картица итд.) који јасно показују да је лице боравило на територији замољене државе;

– карте са именом путника и/или авионски, возни, аутобуски или бродски спискови путника који показују присуство и план путовања лица на територији замољене државе;

– подаци који показују да је лице користило услуге курирских или туристичких агенција;

– званична изјава дата нарочито од стране припадника граничних служби који могу да посведоче да је лице у питању прелазило границу.

 

Надам се да ће након ових чињеница, читаоци схватити шта су нам марионетски владари остатка Србије, као извршиоци воље западних владара замесили, „решавајући“ избегличку кризу и предњачећи у збрињавању истих, затим, регистрацији, пописивању и посебно опскрбљивању документима, за срећан пут – али и скори повратак.

Дакле, када се на нивоу ЕУ буду делиле квоте за расељавање и смештај истих, али и у процесу неминовне реадмисије (или има кога да верује како до тога неће доћи, као и да ће нас поштедети враћања ових али и оних 200 хиљада поодавно већ припремљених?), Србија ће бити прва на тапету. Јер је прва (и за сада једина) издавала документа – доказе мигрантима, да су протутњали овом (и формално ниједном другом) земљом,  у тзв. транзиту.

И ко ће тада и како доказати, у сваком појединачном случају, јер се то баш тако ради, да су избегличке колоне (па тако и појединци у склопу истих) кретале од Турске, а затим ишле преко Грчке и БЈР Македоније? Којим папирима или другим доказима? Који су то сведоци који ће потврдити супротно, тј. истину?

И немојмо мешати битне појмове. Регистровати избеглице за унутрашњу употребу (оно што тек однедавно ради Мађарска узимањем отисака прстију, и што збуњено и стидљиво ових дана најављује Ангела Меркел за остале чланице ЕУ) [iii] је једна страна медаље, док је сасвим друга (и одлучјућа) издавање једино валидних и међународно признатих документа.

Шта је ова власт, да смо иоле нормална и слободна земља и да по дефиницији њени врховници нису класичне агентурне марионете западних сила, морала да уради пре него је дошло до тоталног хаоса и када је број миграната још увек био симболичан? Али и након тога, све до данас.

Требало је да се посебном одлуком заведе режим ванредне ситуације (или чак ванредног стања, што би било адекватније) према истоименом закону, макар за општине на југу и крајњем северу Републике и да се усвоји државни план за поступање са мигрантима. То би подразумевало да се предложи а затим и усвоји измена „Закона о потврђивању Споразума између Републике Србије и Европске заједнице о реадмисији лица која незаконито бораве“, или, да се, услед ванредних околности и изнимне ситуације у равни тешке елементарне непогде, привремено суспендује примена истог. Односно, да се од појаве првих масовнијих група миграната, задејствују врло прецизне мере и озбиљна драма не препушта стицају околности и ад хок реаговању.

Јесмо ли заборавили оне сцене током касног пролећа, када мигранти лутају земљом Србијом скоро без икакве контроле, у коју су претходно ушли кроз потпуно необезбеђену државну границу? Нигде граничне полиције, нигде чувара реда у унутрашњости и дуж путева. Све док ђаво није однео шалу и док се њихов број није значајно мултипликовао, и почео да угрожава саму српску престоницу.

Када је након дужег времена задејствован какав-такав прихват на граници и граничним прелазима, тек тада почињу озбиљни пропусти (односно, креће се са сценаријем који је напред описан), а то је, да се непрегледна, даљински вођена маса, не само региструје, већ да им се деле документа са којима ће први пута стећи статус „трећег лица у транзиту“.

За Турску, Грчку и БЈР Македонију, они формално као да не постоје. Да ли је то урађено из незнања и случајно? И ко се у свему томе прави луд?

И онда, наставак хаоса – уместо да се избеглице организовано превозе возовима и аутобусима до прихватних центара на северу земље (што је делимично примењено тек последњих дана), да се са мађарском страном, односно са европским комесарима, направи договор и да се огромне масе каналишу ка званичним међудржавним прелазима, баш тада долази до новог брукања. Избеглице се, након боравка углавном у парку крај боградске аутобуске станице (ваљда да би били у прилици да подижу значајне суме пара по околним банкама, које уредно пристижу од спонзора) упућују у Кањижу и истовремено им се омогућава (велика већина управо тако чини) да потпуно слободно, без икакве контроле, крећу ка граници и илегално прелазе у Мађарску, заобилазећи још увек недовршену жичану препреку или је рушећи пред собом.

Српске власти се не обазиру на тако нешто. Свесно или несвесно крше све могуће међународне норме које им налажу да обезбеде граничну међу са своје стране, на којој, буквално нигде ни једног граничног или било ког другог полицајца. Наравно, нико у власти не размишља о могућим последицама и озбиљним пеналима, који су обавезна последица у још увек важећим међународним односима, када се догађају овакве лакрдије.

И не само да се то чини, већ се упућују одабране телевизијске екипе, као што је учињено са извештачима Б 92 пре неки дан (или неко мисли да је и то случајно и плод новинарске довитљивости), како би снимали илегално прелажење границе уживо (дакле, криминалне и противузаконите радње), од чега се прави екслузива и спектакл. Са све изјавама прекршиоца граничног режима (што је у нормалним околностима једно од најтежих кривичних дела свугде у свету), који громогласно узвикују како ће границу прелазити упорно, без обзира на то колико пута их Мађари буду протеривали, све док им не умакну и отисну се у правцу Европе.

Шта нам је још показала и потврдила озбиљна и досада невиђена избегличка криза, а тиче се оног обавезног сета мера, које би свака слободна и суверена земља одавно предузела?

Да је наша државна граница потпуно небрањена (у случају агресије) а у миру необезбеђена, кроз коју може да прође било ко. Од најобичнијих криминалаца и шверцера, преко непрегледних избегличких колона, до озбиљних терористичких група.

Једноставно, осрамотили смо се наочиглед света и то даље чинимо још у горем облику. Иако се засада не може јавно чути, иоле трезвеном посматрачу је јасно како нам се подсмевају околне државе – од Грчке преко Македоније и посебно Бугарске и Румуније. Све до Мађарске [iv], која је управо због нашег држања и створеног организованог хаоса и, подразумева се, неспособности приде, морала да предузима крајње непопуларне мере – изградњу жичане ограде и значајно увећавање граничних снага дуж своје јужне међе према Србији.

У исто време наша власт, у коју убрајам и председника Републике (онога што је целокупно лето провео скоро па у манастирској тишини и миру, неоглашавајући се о овом тешком проблему), не размишља нити било шта предузима да ојача не само снаге унутрашњег реда, већ пре свега снаге одбране. Па тако и обезбеђења државне границе. Иако је земља и буквално на ветрометини, остављена на милост и немилост како исламских терориста, тако и оних, евроатлантских пријатеља, чије смо право лице и намере осетили још 90-тих година.

За њих је податак да нам је у земљу илегално, преко планина и брда, ушла бар четвртина (ако не и значајно више) ових мученика са Блиског истока и осталих ратом захваћених простора, скоро па небитно. Јер се о тако нечему не изјашњавају нити самокритично осврћу.

Председник државе и врховни командант је још пре неколико месеци, онда када је дошло до познате Кумановске кризе, морао да предложи министрима силе (одбране и унутрашњих послова) као и начелнику Генералштаба, да се хитно мењају важећа одбрамбена документа – Стратегија националне безбедности, Стратегија одбране и Војна доктрина, да се простудира достигнути ниво усвојених НАТО стандарда (сада можемо јасно видети о каквој се пропасти и подметачини  ради) и што пре напушта врзино коло у које смо гурнути након петог октобра, те да се крене са потпуном реорганизацијом Војске и система одбране у целини. А то значи – сукцесивно увећавати бројно стање, формирати нове мирнодопске и ратне саставе, враћати макар (за почетак) дивизије и убразано прелазити на територијалну организацију оружане силе.

Као најважније и ургентне предлоге и мере, које су и предуслов за претходно наведено (да је Николић председник као што није и да размишља макар за врх копља даље од следећих председничких избора) обелоданио би српској јавности и енергично захтевао оно што већина народа (сигуран сам у то) жели да чује:

(1) увођење обавезног (рецимо, шестомесечног) војног рока, и

(2) враћање – поновно организовање граничних јединица Војске.

Шта смо добили укидањем најобученијих састава које се, након неколико година малтретирања, догодило 01.фебруар 2007.године у време оне исте владе на чијем се челу налазио др Војислав Коштуница? (Анализирајући то питање управо кроз призму актуелне мигрантске кризе и скоро па потпуног расула и озбиљне угрожености земље).

Према следећем званичном, државном и саопштењу тадашњих европских комесара, наведеним, својеврсним самоубилачким чином (обратимо пажњу на формулацију) –  „…демилитаризација границе је извршена ради слободног протока роба, људи и капитала, како би се спречио продор организованог криминала у свим његовим облицима… и стекло право за ослобађање од визног режима….“ [v]

Од бројног стања које су имале војне граничне јединице, а то је било у просеку од 5.500 до скоро 7.000 најспособнијих и најмотивисанијих младих рочних војника у пуној животној снази, обезбеђење границе је спало на мање од 3.000 припадника Граничне полиције МУП-а, којима су обећаване бајке о техничком опремању и модерним опто-електронским и другим средствима. Наравно да се од тога ништа није (или врло мало) испунило.

Добили смо то да, уместо снажног, добро организованог, деценијама увежбаваног „линијског обезбеђења“ државне границе, које је усавршено на изванредној тактици и систему провереном и у миру и у рату, као и на младости и мотивисаности војника, врхунској утренираности, специфичном животу на караулама, усредсређености, заједништву, међусобном поверењу, сада имамо недовољан број граничних полицајаца, који углавном примењују тактику тзв. „дубинског обезбеђења“, и то дуж путева, превоја и маркантних објеката. Тежишно, применом моторизованог патролирања, извиђањем и осматрањем, заседама по дубини и експлоатацијом информација од стране локалног становништва.  Што је испод сваког минимума, а потову у овако драматичним околностима.

И тако је неутралисано 17 граничних батаљона Војске Србије, који су се састојали, у просеку, од по 2 граничне чете са још по 1 интервентним водом или интервентном четом. Збрисано је  140 и нешто караула, од којих је преко 100 било у Србији, а остатак у Црној Гори.

Конкретно, на правцу БЈР Македоније одакле је дошло највише миграната, границу је обезеђивао 57. гранични батаљон Приштинског корпуса, дислоциран са Космета, из Урошевца, након агресије (пре тога то је био задатак 42. граничног батаљона Нишког корпуса). Држао је карауле „Козјак“, „Роберт Стошић“, „Славујевац“, „Прохор Пчињски“, „Широка планина“ и „Лесница“. Тада, није могла ни „птица да прође“, распологали су оптималним снагама и средствима (као и посебно дресираним псима), и могућност било каквог изненађења, а поготову масовних илегалних прелазака, била је немогућа мисија.

Граничне јединице Војске су били једини војни састави који су према посебном закону и прописима, а на основу усвојених међународних правних стандарда, могли у миру, да у граничном појасу користе оружје и, ефикасно заустављају оне који илегално прелазе границу или врше нападна (терористичка и друга) дејства. То је истовремено био, дословно, непрекидно задејствовани „први ешелон“ у одбрани земље, тачније „прва линија, предњег краја одбране“ и пре него агресија почне. Недостижна, оригинална и врло убедљива превентива, која унапред одвраћа све оне са нечасним намерама, или овакве избегличке невољнике, којима не би ни пало на памет да тестирају тако задејствовани систем.

Да ли би у таквим условима копнена, балканска избегличка рута ишла преко Србије? Апсолутно не, тврдим. Погледајмо, уосталом, комшије Бугаре и посебно Румуне.

Зидови и разноразне жичане и остале препреке, не могу решити овај проблем. Како год да се изграде и колико год енормне суме новца биле уложене, увек је могуће наћи решење за пробијање таквих препрека и савлађивање. Мађарски експеримент са оградом то показује. Тим пре што се такви објекти не могу лако градити на неприступачним теренима, као што је граница према нашем јужном суседу, као и то што је неопходан значајан број људи који ће вршити надзирање у циљу заштите.

У вези са зидовима и жицама, да се не заборави – крајње је лицемерно јављање и предлагање тако радикалних мера и прескупих и мукотрпних захвата, од стране оних који су управо били део постпетооктобарских српских влада и предано радили на пројекту гашења граничних јединица Војске. Најбољег одбрамбеног штита, било које државе у свету.

Е, сада, шта са избеглицама, куда би ишли и где је у свему овоме позната српска, православна хуманост и човекољубље? И како би смо издржали ударе другосрбијанаца, разних НВО душебрижника, плаћених западних агената и заштитиника људских и других права?

Одговор је веома прост – не би нам се мигранти ни догодили. Бар не у овако огромном броју и под оваквим околностима.

Планери који су их организовали, обезбедили финансије, водиче и скретничаре, и нацртали мапе са унапред договореним безбедним правцима кретања, морали би да прелазе на неки други план – план „Б“. Рецимо, пребацивање великим бродовима, право у европске луке Италије, Шпаније, Португалије и, што да не, Велике Британије. Баш онамо где је на обалама Темзе и смишљен сценарио демонтирања старе Европе, а заједно са њом Србије и осталих земаља и недужних народа.

Да ли ће о свему наведеном размишљати, рецимо, председник Републике као врховни командант оружане силе, а по угледу на њега и они „мученици“, српски министри, који, сабрани око врховног вође с коца и конопца, не решавају проблем не зато што не знају, већ зато што су, уствари, оперативни део у сценарију изазивања и умножавања проблема?

Сигуран сам да неће.

Бар не дотле док и ми, Срби, не кренемо у „спонтану“ и масовну „миграцију“ из неколико праваца – са југа, запада, истока, из срца Шумадије, из Срема…, право у српску престоницу, где би се „транзит“ завршио. Али, за сва времена.

УПУТНИЦЕ:

[i] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-cilj-predstojeceg-samita-o-zapadnom-balkanu-u-becu-stabilnost-regiona.html

[ii] http://www.seio.gov.rs/upload/documents/sporazumi_sa_eu/readmisije.pdf

[iii] http://www.nspm.rs/hronika/konfderencija-o-zapadnom-balkanu-u-becu-vucic-kandiduje-tri-regionalna-projekta-saobracajne-infrastrukture-vrednih-oko-pet-milijardi-evra.html

[iv] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Vlada-Madjarske-razmatra-da-angazuje-vojsku-na-granici.sr.html

[v]   http://www.balkaniyum.tv/srpski/vesti/13110.shtml

 

Горан Јевтовић, Фонд Стратешке Културе