Измене Кривичног законика или имплементирање пропале британске резолуције о Сребреници у српско законодавство

Крајем новембра  2016. године владајућа већина на челу са СНС-ом Александра Вучића је  усвојила Закон о изменама и допунама  Кривичног законика  (у даљем тексту Закон о изменама КЗ). У члану 30. Закон о изменама КЗ се мења члан 387 КЗ . Прописује се казна затвора од 6 месеци до 5 година за онога ко јавно “ одобрава , негира или умањује“ геноцид , злочин против човечности или ратне злочине. Стандардe за утврђивање ових злочина даје Међународни кривични суд са седиштем у Хагу.

Прво питање које се поставља када се анализирају ова одредбе је зашто се појам геноцида не везују за Конвенцију о спречавању и кажњавању геноцида из 1948 године? То је основни међународни извор који регулише појам геноцида (међународни уговор усвојен на Генералној скупштини УН). Слично питање се може поставити и за изостављање  позивања на Женевске конвенције из 1949 године када се ради о регулисању друга два велика злочина у међународном праву, злочина против човечности и  ратних злочина.  Одговор  се налази у чињеници да Међународни кривични суд  игнорише четврти велики злочин који регулише међународно право, злочин против мира или агресију. Римски статут Међународног кривичног суда у члану 5.став 2. фактички укида  своју надлежности  за кривично дело агресије и оставља је “будућим“ генерацијама ( иако је  злочин агресије био основ одговорности још на Нирнбершком суђењу и у случају Никарагва против САД ).

Оваквим регулисањем српски законодавац је омогућио да буде кажњиво свако довођење у сумњу западне верзије злочина у Сребреници али и да буду амнестирани сви они који оправдавају бомбардовање СРЈ од стране НАТО. У пракси, то би значило да сви они српски држављани који јавно одобравају став премијеровог пријатеља Рудолфа Ђулијана да је бомбардовање СРЈ осиромашеним уранијом без одобрења Савета безбедности УН било “добро“ , неће кривично  одговарати за ово примитивно величање злочина агресије .

 

Српска власт оваквим законским регулисањем  не само да ретроактивно уводи једну врсту вербалног деликта из времена СФРЈ, како су приметили бројни коментатори у нашој јавности, већ и крши позитивне прописе  међународних организација  у области слободе изражавања. Србија је чланица Савета Европе (СЕ) од 2003. године , сходно томе примењује и Европску конвенцију о људским правима. Њени грађани учествују у поступцима пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Читав овај политичко-правно-прави механизам Савета  Европе се заснива на члану 10 Европске конвенције о људским правима који гарантује слободу изражавања. Слободе изражавања је у систему СЕ ограничена само интересима националног сувернитета, безбедности, борбе против криминала и неморала . Нема ни речи о њеном повезивању са међународним кривичним правом  као што се покушава представити у српском КЗ.

У правном систему УН слободу мишљења регулише члан 19 Универзалне декларације о људским правима и члан 19  Међународног пакта о грађанским и политичким правима . Ограничења слободе  изражавања су скоро индентична као у систему СЕ . Коначно, и Повеља о основним правима ЕУ у члану 11 регулише слободу мишљења и изражавања . Ни у овом примарном правном извору ЕУ  нема значајног органичавања слободе изражавања.

Дакле,  очигледно се ради о политичким притисцима или о нечијем обећању да ће увести западну верзију злочина у Сребреници у српско законодавство . ( Није тешко погодити ко у српској пирамиди власти има реалну моћ и манир  да “обећа“ тако нешто). Зато се може закључити да је инцијатива за овакво мењање српских закона дошла од оних земља које које су гласале у Савету безбедности за британску резолуцију о Сребреници у јулу 2015.  У тој резолуцији се Велика Британија управо позива на Римски статут Међународног кривичног суда. Британија  такође захтева и да “политички лидери“ у Србији  прихвате да се “десио геноцид“ и да  израде “ образовни програми“ из којих ће будуће генерације извлачити “поуке у вези са геноцидом“.

 Усвајање овакаве резолуције је спречено тек руским ветом у Савету безбедности УН и то на молбу председника Републике Српске Милорада Додика .Упадљиво је тада било ћутање тадашњег (и садашњег) српског премијера .

Логичан закључак који указује на спољнополитичке мотиве за мењање КЗ се у нашој јавности покушава оспорити квазиправном тврдњом да је Међународни кривични суд донео само једну пресуду о геноциду, у случају Конго . На основу тога се прави конструкција по којој да се српски Закон о изменама КЗ може односити само на негирање геноцида у Конгу .Овакав класичан пример за contradico in adjecto или повезивање неповезивог, вређа здрав разум чак и када би се прихватила нереална теза да Међународни кривични суд више никада неће донети пресуду у вези са геноцидом.

 У том контексту, апологете режима упадљиво прећуткују (намерно или због незнања) чињеницу да у Хагу поред Међународног кривичног суда постоје још и Међународни суд правде и Међународни кривични трибунал за бившу Југославију . Од ова три суда у Хагу , два су већ прихватила западну (британску) верзију злочина у Сребреници . Међународни кривични трибунал за бившу Југославију у случају Крстић 2004. и Међународни суд правде у случају Босна против Србије 2007. Због тога се могло (са високом вероватноћом) очекивати и да ће Међународни кривични суд у свом раду преузети пресуде повезане са Сребреницом као пресуђене правне чињенице или стандарде који се не доказују и не доводе у питање. То се већ десило.

У  случају Jean-Pierre Bemba Gombo (политачара из Конга)  само у једном поднеску главног тужиоца има преко десетак позивања на пресуде и одлуке  Међународног кривичног суда за бившу Југославију  укључујући и случај Толимир. Тачније,  главни тужилац Међународног кривичног суда Fatou B. Bensouda се у поднеску од 1.7. 2016  позива на пресуду жалбеног већа Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у случају Толимир од 8.4. 2015. по којој је бивши начелник главног штаба ВРС осуђен  на доживотну робију због оптужби за геноцид у Сребереници.  У истом случају Jean-Pierre Bemba Gombo , судско веће доноси осуђујућу пресуду 21. 3. 2016 . позивајући се неколико десетина пута на пресуде Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију , укључујући и пресуду у случају Вујадина Поповића оптуженог за геноцид у Сребреници и осуђеног на доживотну робију .

 Ово преузимање западне верзије злочина у Сребреници од стране Међународног кривичног суда  ће се наставити. То не показују само минимална физичка удаљеност од пар стотина метара између Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију и Међународног кривичног суда у Хагу као и  нескривене амбиција судија из првог суда да се запосле у другом због боље плате и перспективе (услед затварања ad hoc трибунала).

Много је важније што је досадашња пракса Међународног кривичног суда прозападно политички оријентисана . У том контексту , Руска Федерација је овог месеца повукла свој потпис са Римског статута (Министарство иностраних послова је образложило ту одлуку непостојањем политичке “независности суда“ и једностраним изјавама главног тужиоца у вези са сукобом у Украјини ). Скоро истовремено, неколико афричких држава предвођених ЈАР  иступило је из Међународног кривичног суда (уз подршку Кине). Овоме треба додати и начин бирања судија Међународног кривичног суда на који чланице Савета безбедности УН Русија и Кина фактички немају утицаја (због непостојања вета и издвојености из система УН)  и биће јасно да је српска власт предала правно тумачење злочина у Сребреници у руке Запада.

 На тај начин је српска власт на челу са премијером, фактички имплементирала текст британске резолуције о Сребреници у српско законодавство и  поново,  као и у случају Бриселског споразума, дерогирала и заобишла СБ УН. 

Дејан Мировић, НСПМ

4 Коментара

  1. stefan tijanić

    Vučić ozakonio britansku rezoluciju …ma ‘ajte pa nije valjda njihov igrač a pod našom zastavom …nije igrač pion jeste

  2. Džaba menjaju zakon kada će isti biti promenjen…

  3. Menjacemo ponovo zakon kada se resimo okupacione vlasti!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons