Јозеф Стиглиц, професор економије на америчком универзитету Станфорд, бивши саветник америчког председника Била Клинтона и некадашњи председник Светске банке за обнову и развој одлучио је да „проговори“ о томе како моћне западне банке и Међународни монетарни фонд у својим тајним документима планирају и хладнокрвно изазивају социјалне немире у многим сиромашним и транзиционим земљама широм света које наводно „помажу“. Текст је изворно објављен у лондонском “Обзерверу” (“Тхе Обсервер”) још 2001. године, а ми га због његове актуелности преносимо читаоцима Српске аналитике.
ЧЕТИРИ КОРАКА ДО ПРОКЛЕТСТВА
Перфидно смишљени сценарио је следећи: Прво се сними и детаљно анализира привредно и кадровско стање сваке државе која затражи финансијску помоћ за свој развој или опстанак. Након тога, Светска банка за обнову и развој влади дотичне земље уручује истоветан типизирани програм који садржи четири обавезна корака.
ПРВИ КОРАК – ПРИВАТИЗАЦИЈА
Прво што влада земље-жртве треба неодлжно да спроведе је приватизација , а посебно великих јавних и кључних индустријских подузећа која чине кичму привреде једне земље. Уместо да се аргументовано успротиве захтеву за хитну продају јавних подузећа многи су политичари пожурили да спроведу радосну (рас)продају електропривреде, нафтне индустрије и водопривреде као својеврсни императив. Да би ућуткали трезвене критичаре таквог непромишљеног поступка којји има тешке и далекосежне посљедице, они се позивају на императивне захтеве Светске банке за обнову и развој. „Можете видети како им се разогаче очи на могућност добијањаа провизије ако се у процени вредности имовине великих јавних и кључних индустријских предузећа скине која милијарда или бар неколико стотина милиона долара“ – каже професор Стиглиц.
ДРУГИ КОРАК – ЛИБЕРАЛИЗАЦИЈА
Након кампањски спроведене приватизације обавезно следи доношење законске регулативе о либерализацији тржишног капитала. Тај потез, теоријски посматрано, омогућује инвестицијском капиталу несметан улазак и излазак из земље. При томе, како показује искуство, у “земљу-жртву”, улази релативно мало капитала, а кудикамо највећи део расположивог капитала на „законит“ начин несметано излази из земље. Тај процес извлачења капитала је у економији познат под именом „круг врућег новца“. Новац или, тачније речено пљачкашки капитал улази у “земљу-жртву” првенствено ради шпекулација некретнинама и валутом, а затим попут плашљиве дивљачи, бежи главом без обзира већ на први знак надолазећих невоља које би могле било како угрозити његову сигурност. У том паничном бегу капитала, државне резерве могу да „пресуше“ за само неколико дана. Након таквог вешто инсценираног бега капитала, ММФ обавезно тражи од владе “земље-жртве” да одмах драстично повећа каматне стопе на 30, 50 или чак 80% како би велике светске шпекуланте привукла на поврат исисаног државног капитала. „Резултат таквог потеза владе, која најчешће нема другог излаза, је предвидљив“ – каже професор Стиглиц. Астрономске каматне стопе, свакако, брзо привуку одбегли капитал, док с друге стране оне системски разарају индустријску производњу и дефинитивно исушују националну ризницу “земље-жртве”.
ТРЕЋИ КОРАК – ТРЖИШНО ОДРЕЂИВАЊЕ ЦЕНА
Тада ММФ “земљу-жртву” која је на издисају хладнокрвно увлачи у трећи корак – тако звано „тржишно одређивање цена“. То је леп израз за драматично подизање цена хране, енергената, воде и осталих комуналних услуга. То, дакако, не значи и подизање цена рада (плата и осталих накнада по основу рада) и пензија. Тиме се, у првом реду, драстично руши већ ионако низак животни стандард становништва те осетно подижу пословни трошкови у већ добрано посусталој привреди. Убрзо након тога, према већ добро уиграном сценарију, следи и завршни четврти корак.
ЧЕТВРТИ КОРАК – ММФ-ов ПРОТЕСТ
Тим протестом је “земља-жртва” дословце бачена „на колена“ и „де фацто“ се налази пред извеснијим привредним и економским уништењем. У тим драматичним околностима, ММФ из ње злочиначком хладнокрвношћу извлачи и последње капи крви. Програмирано појачава „ватру“ и подиже социјалну температуру док напокон “цели котао не експлодира”. Тиме је отворено и само предворје пакла. Еклатантан пример за то је Индонезија 1998. којој је ММФ безобзирно укинуо субвенције за храну и гориво за сиромашно становништво, након чега су широм земље букнули жестоки протести и немири.
У том погледу је, такође, поучан пример Боливије у којој су прошле године избили велики немири због драстичног повећања цене воде. Вешто програмирани и прецизно темпирани ММФ-ови протести, као својеврстан знак узбуне, узрокују нови масовни бег капитала из “земље-жртве”, а неретко доводе и до стечаја владе у тој земљи. Такав, све изразитији привредни пожар и колапс има и своју светлу страну, наравно, само за безобзирне стране власнике капитала. У таквој безизлазној ситуацији они могу по смешним и симболичним ценама откупити преосталу имовину “земље-жртве” у паничној распродаји. По том перфидном обрасцу већ је у посљедњим деценијама у земљама Трећег света створено много земаља-губитница. При томе су једини победници увек биле моћне западне банке које у бездушном лову за капиталом не презају ни пред чим.
(текст у оригиналу на енглеском језику: Јосепх Стиглитз: “ИМФ’с фоур степс то дамнатион”, април 2001.)
Српска Аналитика
