Српски аграр је уништен. У последњих десет година, из српског задружног сектора отето је 401.000 хектара земље, вредне пет милијарди долара, и предато на управљање тајкунима и криминалним корпорацијама из суседних земаља и Европске уније. Србија је осамдесетих година располагала са два милиона говеда, данас их имамо свега 920.000, док је 4,5 милиона свиња сведено, на око 2,95 милиона. Истражујући узроке општег помора сточног фонда, Таблоидов новинар је дошао до запањујућих података који речито говоре да властодршци у Србији смишљено раде на ликвидацији домаћег аграра, сточарства и темељном уништавању прехрамбене индустрије. Разлог је манијакална потреба за пљачком која се спроводи под плаштом „европских интеграција“, мада је очигледно да је реч о интересима мале криминалне групе, која је Србију од снажне пољопривредне земље свела на запарложену колонију која увози све оно што је сама вековима производила.
Да је напредњачка власт наставила са уништењем српског аграра, који је започет петог октобра, говори и чињеница да је 1658 агронома, кратко након формирања напредњачке власти августа 2012. године, добило отказ.
О томе да стратегија развоја аграра пољопривреде не постоји, већ да последњих десет влада ради у корист тајкуна говори и податак да је сваки девети хектар обрадивог земљишта неискоришћен.
Чак 25 општина од укупно 168 колико их има у Србији нема довољно обрадивог земљишта да прехрани становништво у случају рата или санкција. Цена обрадивог земљишта нижа је него у Европској унији, јер су приходи од земље у Србији мањи.
Интерес иностраних капиталиста је да се та ситуација одржи до промене Закона којим ће странци добити право да купују земљу. Из тих разлога ЕУ и подстиче увоз меса у Србију и извоз сточне хране из Србије. Опоравком сточног фонда почела би да расте и цена ораница у Србији, а то не би одговарало онима који хоће ову државу и њене ресурсе да добију на поклон.
На жалост, чињенице говоре да је наш сточни фонд уништаван појачаним увозом меса и повећаним бројем кланичних капацитета који ће ускоро да раде у корист страног експлоататора.
Да би било јасније какве су размере тог уништавање, треба се подсетити да је број товних свиња у Србији 1980. године износио је 4, 5 милиона. Током 2000. године, пао је испод 4 милиона. Већ 2013. године, забележен је даљи пад, на 3,1 милион. Данас, 2015. године, имамо нешто више од два и по милиона товних свиња. Оваквим темпом, остаћемо без домаће свињетине, што би било први пут у дугој историји Србије, која је још крајем деветнаестог и почетком двадесетог века извозила у Аусто-угарску и до милион свиња годишње!
Смањио се и број грла говеда – пре 34 године, било их је два милиона, а 2000. године, готово упола мање. Погрешном политиком, без стратегија за сточарство, дошло је дотле да је 2013. године било свега око 920.000 грла говеда. Данас још мање. У Србији је чак и број коња за 30 година смањен десет пута!
Последњих 15 година посебно су проблематичне. Та погрешна политика довела је до тога да се сточарство Србије данас налази на нивоу 1910. године! Некадашња Југославија је извозила у Европу 50.000 тона меса. Извожено је и у САД, па је наше месо куповала чак и америчка армија, чије стандарде је испуњавала. У 2006. години је извезено тек 2.300 тона, а у 2013. 400 тона, и закључено је да постоји тенденција даљег пада.
Сточарство Србије има значајно место у привреди земље јер ствара велику вредност ангажујући природне и људске ресурсе. Заступљено је у више од 600.000 домаћинстава и представља грану која учествује у формирању друштвеног производа пољопривреде са око 31 одсто. Иако ова делатност има шансе да буде значајна привредна грана, број стоке стално се смањује.
Истовремено, док се смањује сточни фонд, у Србији има око 40.000 празних обора за тов стоке! Србија је од извозника меса постала његов увозник!
Најбоља потврда таквог стања је чињеница да је у 2014. години у Србију увезено 18.000 тона меса и 35.000 тона треће категорије меса, односно свињских отпадака. Поред тога у 2014. години увезено је и 347.957 комада живих товљеника, понајвише из Мађарске и Хрватске. Само за увоз живих товљеника плаћено је 48.197.433 евра!
Број говеда, свиња и оваца је 2014. повећан, али фармере уништава јефтинија конкуренција из Европске уније где се добијају велике субвенције.
Цена свиња је у једном тренутку пала на 100 динара по килограму живе мере.
Сви подаци говоре у прилог томе, да сточарство треба што више субвенционисати, како би се заштитила домаћа производња од конкуренције из ЕУ, која има огроман удео субвенција у цени производње, и повећала производња за извоз у Русију, Турску, Арабију и Емирате. Субвенције би било најбоље да добију сви не само регистрована домаћинства, каква је пракса сада на делу.
Пре извесног времена Антал Циндел, председник Удружења одгајивача свиња из Бајмока, рекао је да слободан увоз меса и свиња као и мала откупна цена уништавају сељаке. Циндел је исправно закључио: „…Да бисмо могли да повећамо број свиња, мора да се спречи увоз и да нам се помогне субвенцијама јер их добијају и сточари у другим земљама“.
Почетком 1990. године, имали смо 938.000 крава. Данас је сточни фонд драстично смањен, нарочито прошле године, када је према званичним подацима заклано 80.000 крава музара, незванично 150.000. Према тим проценама, Србија се по броју грла враћа у период пред Први светски рат.
А да би се обновио сточни фонд, неопходно је да прође барем десет година, и то под претпоставком да постоји озбиљна државна стратегија везана за ову област.
Разлог оваквог стања треба потражити у смањењу субвенција за скоро 10 пута, при чему од некада 51 одсто фарми, данас свега њих 23 одсто задовољава услове Министарства пољопривреде. То значи да 77 одсто српских пољопривредника не добија никакве субвенције!
Уз то, ови људи су се само 2010. године суочили са скоком цена сточне хране за 50 одсто и неповољним временским приликама. Све то резултирало је наглим падом укупне производње млека, затварањем фарми и покољем стоке. При томе милион српских држављана, фармера, радника у млекарама и њихових породица, живи од млекарске индустрије. Производња меса у Србији за две деценије опала је са 650.000 на 450.000 тона годишње. Некада смо по становнику годишње трошили 65, а данас свега 43 килограма меса
Затварање фарми
Сточари су на почетку прошле, 2014. године, очекивали опоравак, јер су цене живе стоке биле нешто повољније. Међутим, очекивања су изневерена па су цене на почетку 2015. године биле преполовљене. Тада се, само у Мачви, појавио вишак од 50.000 товљеника. У једном тренутку, на почетку 2015. године, задовољан је био онај ко је имао купца (105-100 динара по килограму живе мере).
На тај начин смањивани су трошкови даље исхране стоке. Све је подсећало на тешку 2007. годину, а неки сељаци су ситуацију описали још гором него 2007. године. Тада су накупци имали више пара него данас…Дало би се тако закључити да су, уствари, накупци спасавали сточаре!
Професор новосадског Пољопривредног факултета Витомир Видовић подсећа да су постојали пројекти да у Србији товимо и 14 милиона свиња. Дакле, није неопходно да у Србију доводимо немачку кланичну индустрију „Тенис“! Али, на жалост, пројекти су остали у фиокама, а из података се види да имамо све мање стоке, да расте увоз и да смо од некадашњег извозника хране постали увозници.
Егзактни подаци о којима се мало или никако не прича, сведоче о паду дохотка пољопривредних произвођача, ниском учешћу директних страних инвестиција од само један одсто, покољу стоке, затирању села, затварању фарми, укидању субвенција, те чињеници да од 1620 задруга колико их има у нашој земљи, у 70 одсто не постоји ниједно запослено лице са вишом стручном школом.
Аграрни буџет није развојни, јер пољопривреда која је у овим временима кризе стратешка привредна грана, остаје и даље у запећку. За аграр је у следећој години из укупног буџета државе издвојено само 20 милијарди динара. Очито да онај ко је креирао овакав буџет није узео у обзир чињеницу да се директан допринос аграра буџету кретао од 11 до 15 одсто, а са пратећим делатностима у прехрамбеној индустрији то је достизало и 40 одсто. Аграру се из буџета враћало симболично, прошле године са 2,6 одсто, а сад је тај проценат незнатно, привидно повећан.
Увоз субвенционисане хране уништава Србију
Отварање домаћег тржишта за бесцарински увоз високо субвенционисаног млека и меса из ЕУ, као и њихових прерађевина – уништава српску пољопривреду и припрема терен за распродају домаћих ораница странцима.
Укупне српске субвенције за пољопривреду су 2015. године у просеку осам пута мање по условном хектару од европских. Без заштитних мера или субвенција изједначених са земљама из којих се увози месо и млеко – домаћој пољопривреди прети потпуни слом.
Цена увозног млека из Европе је данас око 24 динара по литру, што је мање од најнижих (до сада) загарантованих откупних цена млека у Србији, а мање је и од најнижих откупних цена млека у ЕУ – чак и када се не узму у обзир европске пољопривредне субвенције које су иначе вишеструко веће од домаћих.
Генерално, проблем је што утицајне земље извозе своје јефтине а субвенционисане пољопривредне производе у сиромашне земље, чији фармери немају толике субвенције. У ствари, САД и остале развијене земље присиљавају сиромашне земље на споразуме који их спречавају да заштите домаћу пољопривреду“ – каже амерички агроекономиста и професор Мајкл Прелеман.
Европа се током 2015-те године због руских контра санкција суочава са вишковима млека и његова цена драматично пада, па европски произвођачи млека траже нова тржишта за извоз и опстају само захваљујући високим субвенцијама за производњу. Слична је ситуација и са вишковима меса, започета још током 2014-те године, а који су настали због руског ембарга на увоз пољопривредних производа из Европске уније.
Према званичним подацима ЕУ из 2013-те године, директна плаћања (субвенције) европским фармерима чине у просеку 30% њихових прихода из пољопривреде – на нивоу целе Европске заједнице. Последњих година, због кризе, ове субвенције су у појединим случајевима достизале и 60% прихода из пољопривреде.
Директна плаћања (подстицаји, субвенције) Европске уније за пољопривреду, коштају сваког њеног грађанина око 110 евра годишње. Иако је укупан буџет за подршку пољопривреди ЕУ веома висок, ниво пољопривредних субвенција у земљама чланицама ЕУ је различит, док је ниво продајних цена хране не европском тржишту скоро изједначен – што погађа фармере у земљама које дају најниже пољопривредне субвенције.
Ово посебно погађа домаће пољопривреднике јер је Србија укинула готово све мере заштите домаћег тржишта од увоза високо субвенционисане европске хране – мада није чланица ЕУ – док су домаће субвенције остале многоструко ниже од просечних субвенција у Европи.
Укупни подстицаји (субвенције) за пољопривреду Србије у 2015. години, коштају сваког њеног грађанина око 28 евра годишње, од чега је 21 евро годишње за директне субвенције пољопривредницима – што је 4-5 пута мање од европских субвенција.
Мерено у субвенцијама по условном хектару пољопривредне површине, овај износ у висини субвенција је још неповољнији на штету Србије: укупне српске субвенције за пољопривреду су ове године 8 пута мање по хектару од европских (због два пута веће пољопривредне површине по становнику у Србији него у ЕУ)!
Укупни државни подстицаји за пољопривреду у Србији, у 2015. години су изузетно ниски, око 204 милиона евра годишње (или око 230 милиона по неким подацима), у оквиру којих су директна давања (субвенције) за пољопривреднике само око 152 милиона евра. Ово наноси земљи многоструко већу штету јер се због смањења субвенција смањује домаћа производња и њена конкурентност а повећава се увоз јефтине, а заправо високо субвенционисане европске хране.
За разлику од сезонских прихода из биљне производње, производња млека омогућавала је до сада српским пољопривредницима стабилан извор прихода током целе године.
Отварање домаћег тржишта за бесцарински увоз високо субвенционисаног млека и меса из ЕУ, као и њихових прерађевина – уништава српску пољопривреду и припрема терен за распродају домаћих ораница странцима.
Тровање увозним смећем и Вучићева лажна обећања
Скандалозни увоз месног отпада из ЕУ, не би се ни десио да у Министарству пољопривреде нису седели људи који доносе прописе који иду у њихову корист, а на штету народа и државе…
Клика из Министарства коју предводи државни секретар Данило Голубовић, од како је постављена на кључне дужности у ресору пољопривреде, радила је у договору са људима из увозног лобија. Подршку овим бандитима пружиле су и стране банке, којима је чисту ситуацију и право на криминално пословање створио бивши гувернер Млађан Динкић. Како би било јасније о чему се ради, навешћемо пример из кога се до детаља види криминална спрега…
Српског узгајивача пилића контактирала је једна од страних банака нудећи му зајам, за повећање обима посла. Он је прихватио након чега је морао банци да увид у комплетно пословање његове фирме. Зајам му је одобрен и човек је ушао у инвестициони циклус, све што је његова фирма поседовала ставио је под хипотеку код банке, доставио им је банкарске гаранције и потписао менице.
Када је дошло време да купи храну за пилиће, банка је од њега усмено тражила да сировину купи од фирме која такође има кредит у тој банци. Привредник је пристао, а испоручена му је буђава храна. Како није могао да прехрани живину упао је финансијске проблеме и није могао више банци да враћа кредит. Банка се поново појавила са решењем овај пут предлагали су да посредују у продаји његове фирме словеначкој Перутнини Птуј. Привредник је ово одбио, а потом му је банка активирала све финансијске инструменте постала власник целог његовог пословања и продала га конкурентској фирми.
Овај привредник је потом открио неправилности у начину на који Перутнина обрађује месо и тужио их суду. На суђењу се појавила Начелница управе за ветерину Сања Челебићанин и дала мишљење да је начин на који они то раде безбедан и у складу са законом.
Новинар Таблоида је потом упутио питања министарству везано за начин на који Перутнина обрађује месо, а из Министарства су контакт са новинаром преусмерили на Перутну, која је покушала да утиче на то шта ће бити објављено. Све ово је доказ да људи из министарства, у оваквим ситуацијама раде у корист великих компанија, а не у интересу јавности, али је исто тако и доказ да контакте са великим фирмама (тајкунима) користе да би им помогли у случају да постоји опасност да медији објаве нешто што не треба, или уколико тајкунима треба помоћ у судском поступку.
На крају, евидентна је и улога страних банака које на основу овлашћења добијених од Народне банке Србије, врше шпијунажу, као за стране тако и за домаће тајкуне. Таблоид такође располаже и са доказима да су током афере афлатоксин, радници лабораторија које су утврдиле да је кукуруз неисправан, притискани од стране службеника разних министарства да извештаје фалсификују у корист тајкунских фирми.
Из свега наведног, може се закључити да страни и домаћи тајкуни имају проверене канале преко којих контролишу, службенике у министарствима. Новцем контролишу странке које постављају министре. Новцем од реклама контролишу већину медија.
Једина претња овој помахниталој организацији су малобројни слободни медији, усамљени поштени инспектори у министарствима, и мали број поштених, а храбрих полицајаца.
Криминална акција уз помоћ криминалних власти: малим улагањем до огромних профита
За све што се последњих петнаест година дешавало у српском аграру, директно одговорни сви бивши министри пољопривреде, почев од Драгана Веселинова, преко Иване Дулић Марковић, Саше Драгина, Горана Кнежевића и Драгана Гламочића, али и актуелна министарка Снежана Богосављевић Бошковић, која је само наставила тамо где су они стали.
Неки од њих су краткотрајно покушали да ствари промене на боље. На пример, Саша Драгин је стопирао доношење закона који глорификује ГМО, али то није зауставило врх власти да ради на његовом доношењу.
Министарство пољопривреде последњих десет година у складу са жељама домаћих-страних тајкуна воде државни секретари, Данило Голубовић и Дејан Крњајић, начелник Одељења за здравствену заштиту добробит животиња, Будимир Плавшић, начелник Одељења за ветеринарско јавно здравље у Управи за ветерину Слободан Шибалић, начелник Одељења за међународни промет и сертификацију Синиша Котур, начелник ветеринарске републичке инспекције Сања Челебићанин.
Најутицајнији од свих службеника је Данило Голубовић, а његови прсти су умешани у све прописе које ово министарство доноси, од оних који регулишу правила о житарицама, воћу поврћу све до оних која се односе на мед, млеко, сир и месо…
На питање ко профитира од начина на који они воде српску пољопривреду, одговор је једноставан у питању је „увозни лоби“ који чине страни капиталисти, домаћи тајкуни и црногорска мафија!
Одмах после петог октобра, на наше тржиште пристигли су прво Словенци, потом Хрвати, односно људи који су се у тим државама обогатили на криминалан начин користећи ситуацију која је створена распадом Југославије. Најпознатији хрватски тајкун у Србији је Ивица Тодорић, купац фабрике „Дијамант“ из Зрењанина и власник продајног ланца „Идеа“ односно „Конзума“. До данас он је преко својих фирми купио десетине хиљада хектара најплодније српске земље. Интересантно је да је у Србији постојала подела у демократском блоку, па су тако Ђинђићеве демократе чешће помагале словеначким капиталистима, док су Коштуничин ДСС и Динкићев Г17 били ближи са хрватским капиталистима.
Црна Гора је после петог октобра још била део исте државе, али већ тада су њихови предузимљиви криминалци схватили да „Монтенегро“ не може сам себе да нахрани. Новац од шверца и других криминалних активности изнет је у иностранство где су основане фирме и фондови који се касније појављују као купци многих предузећа из области пољопривреде. Стручњаци из области пољопривреде у шали кажу да су црногорски „агрономи“ успели да укрсте краву и жирафу и да су тако добили животињу која пасе у Војводини, док је музу у Подгорици.
Ни овдашњи тајкуни, међу којима су највећи Миодраг Костић и Петар Матијевић, нису седели скрштених руку, већ су се заједно са странцима упустили у трку која за резултат има: све већи монопол, отимање пољопривредне земље кроз приватизацију, све већи увоз пољопривредних производа, уништавање малих српских газдинстава, спречавање опоравка задругарства, уништење српског сточног фонда, док је циљ ове трке да са малим улагањима извуку велику количину новца кроз монополизацију извоза, житарица, малина, воћа и поврћа и кроз увоз машински сепарисаног меса и генетски модификованих производа.
Вук Станић, Таблоид
