Националне обавештајне службе старог континента су коначно откриле какав је до сада био антитерористички рад. Река избеглица које су из Северне Африке и са Блиског Истока похрлиле на позив госпође Меркел довеле су до тога да се Европа ужаснула од броја терористичких акција које стране обавештајне службе нису успевале да пропрате како треба. Париз, Ница и Минхен су се сударили са чињеницом да су француске и немачки специјалци преспавали кошмарне терористичке акције у којима су погинуле стотине људи. Испоставило се да контраобавештајни системи Француске, Немачке, а пре њих и Белгије и Велике Британије, нису били спремни да на адекватан начин и професионално одреагују на нове изазове међународног тероризма, који постепено мења тактику. Најбитније земље Европе које су чланице НАТО-а и ЕУ нису знале да заштите своје становништво од терориста – самоубица из ИСИЛ-а. Профилакса у односу на потенцијалне убице треба да се врши на локалном нивоу, али је изостала политичка воља.
Много се говори о „потреби да се испоштују демократске процедуре“, о толеранцији, а терористи су све бахатији и множе се у самом срцу Европе. За њих нема преграда, „спавајуће ћелије“ постоје много дуже него што је то једна година. Када из центра стигне наређење, борац кога је ИСИЛ заврбовао, уопште не размишљајући о последицама, иде на задатак на који је послат. У томе и јесте сав ужас, да било који становник ЕУ уопште ничим није заштићен, да смрт може да се прикраде свакоме – и за време фудбалске утакмице, и на дан пада Бастиље када људи излазе на обалу да гледају празнични ватромет.
Али Франсуа Оланд и даље наставља да поштује демократска и либерална права, и да их тиме ставља изнад националне безбедности. Генерали и професионални обавештајци су више пута говорили председнику Француске да према терористима треба да се односи одлучније и без самилости. Али домаћин Јелисејске палате је био чврст у свом ставу, а људи су – наставили да гину. Немачка иде истим путем, и све док је на месту канцелара Ангела Меркел неће моћи да се говори о озбиљној борби против терориста. Канцеларка је сама отворила своје „задње двориште“ и пропустила у њега читав рој терориста – и више му неће сметатати. А то би морало хитно да се одради, јер ће кроз пет година бити касно.
У Варшави, на последњем самиту НАТО-а, подржана је идеја о формирању нове европске обавештајне организације, али која, без обзира на све, неће бити усредсређена на антитерористички рад. Прибалтичке државе и Пољска, најзаинтересованије за политичку конфронтацију са Русијом, успеле су да се формира систем за обавештајно осматрање територије Руске Федерације.
Уместо да сарађују са Русијом у борби против терориста свих боја, да размењују потребне информације и да прате потенцијалне убице у земљама алијансе, НАТО ће, пуштајући да га као на повоцу воде Литванија, Латвија, Естонија и Пољска, појачати радиоелектронско праћење РФ и њене територије.
Вашингтон и Брисел никако да схвате да Москва никоме у Европи не прети и да јој ни у мислима није да напада. Да претња не долази од Русије, већ да је она у терористима који су се укопали у земљу држава-чланица НАТО-а и ЕУ. Али одбојност према Москви и свему што је руско долази од многих политичких лидера старог континента, својеврсних робота, који безпоговорно извршавају наређења својих ствараоца са оне стране океана. А непромишљено, јер људи од терориста гину не у САД, већ углавном у Европи. Ипак би морала да се брани прво своја кућа, а не туђа.
Борис Степанов, Фонд стратешке културе
фото:novofotoo. License: Creative Commons BY-NC 2.0.
