Скромни човек Зоран Тутуновић са широким осмехом ушао је у дописништво “Вести” у Београду, носећи у рукама своју малу Милицу, која се из руске Калуге вратила са сунцем у, страховало се, заувек угашеним окицама.
Чудо, чудо! И храброст руских лекара који су се ухватили у коштац са урођеном катарактом од које су побегли најеминентнији београдски доктори.
Тај дивни, скромни човек из Рајца код Чачка кршио је прсте уочи поласка своје мезимице на далеки и неизвесни пут. Али, наду није губио.
– Имам ја још троје. Борим се, сналазим. Бавим се органском пољопривредом, из Врања сам донео зеолит да бацим на њиву затровану отпадом. Народ нам је постао немаран, еј, батерије расуте по ораници! – вајкао се.
Док је гледао на сат бројећи минуте до полетања авиона за Русију, причао је искрено, тај неискварени момак, који за сваки ред зна, и у немаштини.
– Не разумем оне који се одлуче да дете побаце. Какво је, такво је, од Бога је, ја то никад не бих могао. Зато се и борим за моју бебу, даће Бог да све буде добро, да прогледа – говорио је, врлудајући погледом, кријући стрепњу.
– Даће, Зоране, даће – рекох му, верујући да у овом свету патње и лудила мора да се изроди и неко дивно чудо.
Када је колегиница Бланка, предана штићеницима и која се свега и свачега нагледала за ових двадесет и кусур година “Хуманитарног моста” нашег листа, онако успут добацила да је операција успела и да Милица опет види, као да ме је још једно пролећно сунце огрејало.
Хвала ти, Господе! И хвала ти, народе великог срца из дијаспоре који си део тог радосног ватромета породице Тутуновић.
Дивно је када малог човека, али великог борца, срећа погледа. Зоран, осим здраве хране коју производи са својих десет прстију, добија и тендере за сређивање шикара и речних корита. Каже, да није ономад покосио травуљину из Атеничке реке, опет би куће и људи пливали, а Вељо говорио како се, ето, толикој кишурини нико живи није надао.
Зорана из Рајца и оне расуте широм планете спојили су мука и хуманост. Показало се да људи, ипак, још има. Зато на Пештер стижу паре које не гледају на веру, па их на равне части добротвор подели баки Српкињи и баки муслиманки.
Има ли неко у овој држави да се угледа на безбројне знане и незнане читаоце “Вести”, на једног Јована Симића, на грађане Србије који су стотине хиљада евра за болесну децу сакупили за само једно вече? Па и ти, осталим данима углавном завађени политичари што су се тискали у студију РТС-а не беху то вече одбојни јер су бар део својих грехова отплатили хуманошћу.
Тутуновићи су, сами кажу, сваки дан проводили у молитвама Свевишњем. Мајка Ана у капелици болнице у Калуги дизала је поглед ка небу, с надом да ће њихове наде бити услишене. Јер, велико чудо почело је великом случајношћу: наиме, док се очајни Зоран Тутуновић телефоном јадао пријатељу Срђану Срећковићу, председнику Равногорског покрета из Тополе, поред Срђана је седео наш дописник Зоран Марјановић.
И тако је мала Милица стигла на странице “Вести”, а потом и у срца читалаца и дијаспоре. Остало је прича – са срећним крајем.
Живот је, заиста, некад бајка.
Зато, данас ни речи о политици.
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ
Вестионлине
