Две ствари привлаче пажњу из Ускршње посланице београдског надбискупа Станислава Хочевара: да су наши крајеви укључени у велику историју духовног ослобађања човечанства, али будући да смо тога били премало свесни и да нисмо довољно сарађивали с тим великим даром Неба – није се родило ни довољно плодова Духа.
Друга ствар коју је надбискуп, између осталог, навео у посланици, гласи: „Наше ходочашће у Ниш 20. и 21. септембра биће исповедање живе вере”.
Када сте помињали наше неискоришћене шансе и ходочашће у Ниш на централну прославу јубилеја Миланског едикта да ли сте мислили и на католике и на православне вернике?
На све нас. Многе људе сам, рецимо, по Словенији испитивао о Нишу. Знали су само о Ћеле-кули. Не знају да је тамо рођен цар Константин. Ко зна да је млади Свети Амброзије био у Сремској Митровици, да је ту напредовао, да се као бискуп вратио? Ко зна да је Свети Атанасије, тако важан светац, ходао туда? Да је у Нишу боравио више од месец дана за Ускрс? Видите, био је увек некакав прекид. Било је превише дисконтинуитета са историјом. Прекид римског раздобља, онда првог раздобља доласка Словена… Нисмо успели да направимо један, ја волим да кажем, „органски раст”. Ми Словени нисмо баш волели Римљане, па смо мислили да историја почиње с нама. Тек у последње време се говори колико је римских царева овде рођено. Имамо изванредно много археолошких налазишта која нису довољно спремна. Унутар цркава, такође, свако говори о себи, уместо да представљамо те богате личности које би нас надахњивале. С друге стране, да ли данас има довољно синергије међу свим хришћанима? Зашто се толико обазиремо на потешкоће које су биле у Првом и Другом светском рату, за време рађања националних држава? Не смемо бити слепи за све оно велико на нашим просторима.
Када то кажете, мислите ли на полемике појединих верника и великодостојника СПЦ и Католичке цркве о питању да ли прослава Миланског едикта има екуменски карактер или не?
Не видим ту велике ствари и полемике, али признајем да бисмо могли више заједно ако бисмо се стварно дугорочније припремали. Не можемо одмах, како неки мисле екуменски, заједно да славимо литургију. Али може да се учини много других ствари. Није екумена само у литургији, већ и у начину живота. Да свако може да пружи и да заједници оно што поседује.
У том светлу, како оцењујете тренутне односе између СПЦ и Католичке цркве?
Морамо сви признати врло реалистично да се сви налазимо у новој ситуацији. Ако погледамо како је било са СПЦ за време Југославије, сви православни су живели заједно. И однос између католика и православаца је у бројевима био много уравнотеженији. Сада је време рефлексије, време нове рекапитулације читаве историје. Нажалост, често се појединци истрчавају, нема довољно рефлексије, па свако нагласи само једну димензију, која је можда стварна, али није интегрална. И то су ти проблеми. Зато ја не драматизујем те потешкоће. Боље је да се понекад догоде и конфликти, али и спремност свих нас да их разрешавамо него да се одвија „мир због мира”. И у природи се дешавају конфликти између годишњих доба. Зато треба да постоји једна здрава напетост живота.
Како коментаришете чињеницу да је први пут на устоличењу папе Фрање био и цариградски патријарх Вартоломеј, али и да је јеванђеље, по папиној жељи, читано на грчком језику? Да ли је то знак за нови замах у богословском дијалогу Источне и Западне цркве?
Сасвим је логично да је дошао васељенски патријарх. Живимо у време глобализације, верници се много селе и миграција је снажан феномен данашњице. Не можемо се понашати као да се ништа није променило. Само заједничком сарадњом можемо одговорити на изазове новог времена. Зато је то по мени веома добро. Само треба ићи тим путем даље.
Мислите ли да је однос признатих цркава и верских заједница с државом у Србији у кризи, јер се залажете за нове механизме структуралног дијалога?
Када се залажем за механизам структуралног дијалога то значи да цркве и држава морају имати редовне структуре по којима систематски и континуирано воде дијалог. Нарочито када је реч о великим вредносним питањима. Помислите само на биоинжењеринг, биоетику… Не може свако ко истражује људске ћелије да чини све шта хоће. Није човек над творцем. И, видите данас, као да модерна техника преузима улогу Бога, да поново ствара човечанство. Цркве су управо зато ту, да говоре о тим духовним и етичким питањима. У немачком парламенту су увек представници Католичке и Протестантске цркве. Ту су њихови службеници на располагању свим парламентарцима. Они имају своје просторије где парламентарци могу доћи и на молитве.
Да ли сте зато констатовали да је наш парламент затворен за представнике цркава, где би оне могле да искажу своје ставове?
Када је реч о великим духовним, верским, културним, етичким питањима – треба да смо у сталном дијалогу. Не мислим само на парламент. На свим великим местима, где људи чекају воз или авион, зашто не би могли пронаћи простор где би човек могао да се сабере, да прочита Свето писмо, или да сретне неког свештеника. Није реч о наметању вере. Једноставно, нема слободе, ако нема избора.
Пошто је Католичка црква добила новог поглавара, у појединим круговима се може чути да би на прославу јубилеја Миланског едикта у Нишу могао доћи умировљени папа Бенедикт Шеснаести?
Не, то није могуће. То не долази у обзир. Више је разлога за то. Пре свега, због његовог здравља које није баш најбоље, до тога да је он изричито рекао да ће се само посветити молитви и рефлексији. И у томе је његова мисија. Да изванредно теолошко богатство које поседује поклони човечанству. Ко ће то учинити, ако не он?
Хашим Тачи је био на инаугурацији папе Фрање и затражио је признање Косова. За сада Света столица не мења став, али чују се гласови да је то привремено и да ће признање ипак уследити. Од чега ће зависити евентуална одлука да Ватикан призна Косово и да ли ће до тога уопште доћи?
Не знам да ли је господин Тачи то рекао или није. Света столица, сигурно, не даје никакве знакове да би се нешто променило. То је нешто сасвим сигурно и за нас веома важно, за читаву Католичку цркву. Понављам, за сада нема никаквог знака о промени става Свете столице о питању признавања Косова.
Поглавар Англиканске цркве архиепископ Кентерберија Џастин Велби је недавно рекао да његова црква треба да покаже љубав према Христу и да помогне сиромашној православној браћи, пре свега на Кипру, у Грчкој и Србији. Да ли и како Католичка црква може да помогне Србији?
Она и помаже. Ретко се објављује колико је „Каритас” само учинио за Србију у најтежим временима и колико се Света столица заузима за то. Да ли знате колико српских студената студира уз помоћ стипендија Католичка цркве? Могли бисмо о томе много разговарати, али Католичка црква о томе не воли превише да говори, већ да чини стварно добро.
Како сте задовољни реституцијом, повратком одузете црквене имовине?
Морам рећи да ми је жао државе која ту није показала своју снагу. Управо је наша Београдска надбискупија најмање до сада добила у повратак, иако је по броју верника најсиромашнија.
Шта би држава могла одмах да учини?
Сигурно може ставити заменску реституцију, пронаћи неке друге зграде или плацеве. Од касарни до празних станова.
Католичка заједница у Србији је национално шаролика. Да ли сте задовољни положајем Католичке цркве и њене заједнице у Србији?
Богатство шароликости није још довољно укомпоновано у стварност Републике Србије. То богатство које постоји, пре свега у Војводини, не можете видети, да тако кажем – у заједничком лонцу Србије. И тога богатства има изванредно много. Знамо да су баш католички свештеници дали највећи допринос да је Војводина постала прво део Југославије, па онда део Србије. Обично се о томе не говори, али би зато било логично да те вредности које постоје почну да се вреднују. И да ми сви заједно стварамо онај интерни дијалог који ће Србији омогућити да она у међународном дијалогу буде јача. Наглашавам, када говоримо о европеизацији Европе, онда то не значи да се само ми прикључимо западној Европи или да нас прихвате у ЕУ, већ то значи и да Запад мора боље да упозна Исток, да те вредности боље уважава, да их познаје. То недостаје. Сада се само говори о хармонизацији закона, али закон може бити чиста техника, ако се не познаје довољно дух. Ми хришћани би требало много јаче да сарађујемо, управо у корист те исте Европе. Ако хришћанство није довољно животворно, ако би постало анемично, то би на неки начин умртвило и културу Европе.
Нисам гледао утакмицу Хрватска–Србија
Да ли сте гледали фудбалску утакмицу Хрватска–Србија на Максимиру?
Нисам, нажалост, могао, због својих обавеза. Гледао сам делимично…
Волите ли фудбал?
Није то баш приоритет свих приоритета. Иначе веома ценим спорт. И сам волим много да шетам, али сам више за стони тенис или одбојку. То ми више лежи од фудбала.
Snage NATO-a su 1999 god. dejstvovale po 986 civilnih objekata, od čega je 119 potpuno uništeno, a 867 teško oštećeno. Na 113 lokacija bačeno je 50.000 projektila s osiromašenim uranom, a 57 ciljeva je napadnuto kasetnim bombama. Napadi su izvedeni na gradska područja pri čemu je izbačeno 156 kontejnera sa 37.440 kasetnih bombi. Posle dolaska međunarodnih vojnih i policijskih snaga, juna 1999, s Kosmeta je proterano oko 350.000 uglavnom Srba, ali i stanovnika drugih nacionalnosti. Izvršeno je preko 8.000 terorističkih akcija, ubijeno 2.000, a oteto 1.500 i ranjeno 2.500 ljudi. Ukupna ratna šteta je procenjena na 120 milijardi dolara, od čega je samo vojska, izuzimajući vojnu infrastrukturu na Kosmetu, pretrpela štetu od devet milijardi dolara.
U toku agresije NATO-a na SRJ registrovano je 26.095 poleta avijacije, od čega je 18.168 izvela borbena avijacija. Lansirano je oko 37.000 raketa, bombi i drugih projektila s oko 40.000 tona ubojnog visokobrizantnog eksploziva.
Na početku agresije, NATO je angažovao 371 avion dnevno, a na kraju agresije taj broj je povećan na 1.200 aviona dnevno.
U odbrani od NATO snaga, jugoslovenska vojska ili srpske snage, kako su je nazivali politički i vojni zvaničnici Alijanse, oborila je 61 avion, sedam helikoptera, 30 bespilotnih letilica i 338 krstarećih raketa. Podaci o broju oštećenih borbenih aviona i drugih borbenih sistema, koji su pali na teritorije susednih zemalja, nisu poznati i malo je verovatno da će ih NATO ikada objaviti.(…)
Komandant NATO snaga Džordž Robertson je izjavio 2000. da je na Kosmetu, na lokacijama prema Albaniji gađano 112 lokacija, a van Kosmeta 89 lokacija. Po lokaciji je palo 15–396 kilograma urana. Bombardovanje vojnih i civilnih ciljeva 1994. i 1995. u Republici Srpskoj i 1999. u Srbiji osiromašenim uranom prouzrokovalo je smrt 34 vojnika oružanih snaga Italije i 38 francuskih vojnika kao i stotine umrlih civila, Srba, muslimana i Albanaca. Oboleli su i vojnici iz Holandije i Nemačke.
Pored direktnih šteta izazvanih eksplozijama bačenih bombi i raketa,na teritoriji SRJ se vodio specijalan rat, koji po svojim efektima spada u hemijske i radiološko-nuklearne ratove. (…)
Naši lekari dramatično upozoravaju da je povećan broj obolelih od raznih vrsta karcinoma i leukemije i da je Srbija po broju novootkrivenih i obolelih od karcinoma među prvima u Evropi. Takođe sumorno predviđaju da predstoji epidemija karcinoma u Srbiji.
Rak masovno kosi stanovnike Srbije. Prema poslednjim podacima Nacionalnog registra za rak, od ove opake bolesti 2011. umrlo je 21.007 osoba: 12.085 muškaraca i 8.922 žene. Posebno zabrinjava činjenica da stopa smrtnosti raste brže nego stopa obolevanja. Mortalitet se godišnje uvećava za dva i po, a učestalost obolevanja za dva odsto. Zbog toga nam preti opasnost da se nađemo u situaciji da se broj novootkrivenih slučajeva malignih oboljenja i broj umrlih na godišnjem nivou – izjednače.
Doktor Snežana Živković Perišić, iz Odeljenja za prevenciju i kontrolu nezaraznih bolesti Instituta za javno zdravlje Srbije ,,Dr Milan Jovanović Batut”, kaže da je od 2002. do 2011. stopa mortaliteta od raka u Srbiji porasla za 17 odsto! Od raka bronhija i pluća godišnje umre 4.600 obolelih, od malignih tumora dojke 1.600, a od grlića materice 500 žena. Rak debelog creva i rektuma pokosi još 2.600 obolelih, a karcinom prostate – 800