Србија

Први пут у српској јавности: ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА У СРБИЈИ!

Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија…

О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године.

Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред.

Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су табу тема у Србији. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста.

А, такав случај постоји још само у Русији, где милиони невино побијених људи после рушења друштвеног поретка још нису избројани, иако су недвосмислено показали две ствари: прво, једном покренути талас масовних злочина не зауставља се чином освајања власти, и друго, пре или касније комунисти почињу да се убијају и међусобно.

Тако је Стаљин поубијао готово целу гарнитуру Лењинових револуционара, да би се потом окренуо и против својих сарадника. У злогласним стаљинистичким чисткама убијено је и више од 100 југословенских комуниста – много више него што их је у Краљевини Југославији убила Жандармерија. Нестајали су Срби да би на њихово место били постављани Хрвати и Словенци.

Од 20 чланова последњег предратног Централног комитета Комунистичке партије Југославије у Москви је 1937. године ликвидирано њих 19. Саучесник у овим убиствима био је последњи, двадесети члан Централног комитета – Јосип Броз Тито. Он је тада постављен на чело КПЈ, где је наставио да примењује опробани стаљинистички метод: ликвидирати све стварне и потенцијалне непријатеље, почев од оних у својој близини.

У израз „класни непријатељ”, по директиви Коминтерне, од 9. маја 1941. потпале су две групе људи: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, као и сви чланови владајуће династије и свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције…

Директива је, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што је ускоро почело да се спроводи у дело. Најпре у Србији. И најпре по српским варошима и селима. И опет је употребљен познати рецепт са слањем Лењина да диже револуцију и разбија систем „изнутра”.

„Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо" - Слободан Пенезић Крцун, прва изјава у ослобођеном Београду
„Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо” – Слободан Пенезић Крцун, прва изјава у ослобођеном Београду

Очекујући отпор Срба, 1941. године у Србију стиже 400 професионалних револуционара, пронађених у окупираним европским земљама, где су се склонили после пораза у Шпанском грађанском рату. На челу је Јосип Броз Тито. Пошто се показало да 400 револуционара није довољна бројка, они су потражили савезнике у робијашима одбеглим из затвора током априлском слома. Тако се у партизанима нашао и најпознатији криминалац у земљи Дража Глигоријевић, који је априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја, звани Цоја првоборац, из Крагујевца и многи други.

Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће”. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља”. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа.

„Неке сам убио и маљевима”, рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Немачки извештаји јављали су о клању жртава, а недићевски о убијању секирама. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероја, али су одустали јер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коју су Чачани првом приликом склонили. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића, док је други рођени брат, Душан, током рата био коректор у једном листу у Београду. То је био разлог да га после рата стрељају. Када су му други ухапшеници у ћелији рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он је одговорио: ”Напротив, ја ћу први бити стрељан!”

Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили власт, комунисти су називали „другом фазом револуције”, у којој, према теорији, „треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним непријатељем”. Под „првом фазом револуције” они подразумевају освајање власти свим средствима, а под „другом фазом” учвршћивање власти, пре свега ликвидацијом стварних и потенцијалних непријатеља њихове странке. Ту „другу фазу” почели су да спроводе у новим областима које су освојили: у источној Херцеговини и Црној Гори.

 

„Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали" Ј. Б. Тито десет дана по заузимању Београда
„Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали” Ј. Б. Тито десет дана по заузимању Београда

На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе”, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био кријумчар дувана.

По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље”. Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља”, пише:

„Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…”

Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942″, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. Он пише да су Ј. Б. Тита и његов Централни комитет на нови талас злочина нарочито инспирисали успеси Црвене армије под Москвом и Стаљинов говор на прослави годишњице Октобарске револуције. У првој половини децембра 1941. године они су проценили да је дошло време за успостављање ”диктатуре пролетаријата”, као ”законом неограничене и на насиљу основане владавине пролетаријата над буржоазијом”.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Злочини се умножавају после 4. јануара 1942, када је у Херцеговину упућен Саво Ковачевић са делом Никшићког партизанског одреда. Било је притужби да су херцеговачки комунисти „меки” у обрачуну са класним непријатељем, па је врх партије сматрао да ће им користити особа која је управо осудила на смрт петоро својих рођака. Ковачевићева десна рука био је још један „народни херој” Петар Драпшин.

У злочинима је предњачио 1. ударни батаљон, специјално основан за ову намену. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Саво Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, секретар Окружног комитета КПЈ за северну Херцеговину, Миро Попара, доноси закључке са саветовања Врховног штаба и Централног комитета у Иванчићима, о ”бескомпромисној борби против ‘петоколонаша’ српске националности”.

Већ 30/31. јануара Преки војни суд 1. батаљона осуђује на смрт 16 „најистакнутијих разбијача народноослободилачке борбе” у Дабарској вили. Четворица су стрељана, а осталима је казна изречена условно на годину дана. Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, партизани су 27. фебруара под уобичајеним лажним оптужбама на Радачком бријегу стрељали 21 сељака. После „ужасно суровог” наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Скоко, око убијених заиграли коло.

Један од најмонструознијих злочина одиграо се током 3. и 4. марта у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекој Груди, када партизани стрељају 41 особу. У Ластви су стрељали браћу Петра и Ивана Саичића, којима су као отежавајућу околност узели што су били добровољци на Солунском фронту. У селу Брајићевићи стрељали су 12 старијих људи. После обилног ручка, пред масом света, Драпшин је уперио пиштољ у Милана Зиројевића, рекавши: „Овога гађам у око”. Ипак је промашио, па је несрећника, који је говорио да ништа није крив, дотукао партизан Славко Коцка. Утом је родбина осуђених, до тада у неверици, стала да лелече, док су партизани започели песму и шенлучење, терајући родбину да им се придружи. „Та стравична мешавина песме и лелека остављала је поражавајући утисак на све присутне, изузимајући организаторе и извршиоце тог грозног чина”, пише у својим сећањима Саво Скоко.

Партизанско коло, над још топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку. Драпшин је ту изјавио: „Морамо убијати и невине заједно са квислинзима да не би нас они убијали”. На игранкама око убијених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље партизани су певали своју нову песму: ”Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо”. У Добрељима су стрељали два старца и једног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.

Драпшина, потоњег команданта једне од комунистичких армија, Саво Скоко описује као „психички нестабилну личност”, уз напомену да се ова нестабилност „граничила са лудилом”. Непосредно после рата, у тренуцима психичког растројства, Драпшин је извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, деценијама скривали.

За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да је био још гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености”. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас”.

Само у зборнику докумената Недићеве управе, која су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (цивила) у „Недићевој Србији”, пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртава комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија. Недићеве власти наставиле су да бележе убиства и наредних година. Августа 1942. године недићевци су евидентирали 18 случајева убистава цивила. На пример: „Трећег августа у селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима”. Или: „Тридесетог августа од стране комуниста убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит”.

Нови велики талас злочина покреће се крајем 1943, када су партизани отпочели са покушајима повратка у Србију. Међу најзверскијим била је ликвидација породице Радић у селу Мали Пожаревац, коју су извршили партизани из Космајског одреда, под командом Марка Никезића. Страдали су глава породице Никола, његова жена Новка, синови Живорад и Милорад и снаја Милева (Живорадова жена). У овом селу убили су укупно 34 особе, у оближњем Малом Поповићу 22, итд. Лакоћу с којом су убијали видимо и у дневнику 1. чете Космајског одреда: „Рад у чети: Читање ‘Пролетера’ са дискусијом. Бријање. Увече је чета извршила ликвидацију једне издајнице из Кусатка”, записано је за 20. јул 1943. А ово је запис за 21. јул: „…Индивидуално читање. Увече чета је извршила ликвидацију једног народног издајника у Кусатку”.

А, онда је стигло ослобођење… Права прилика за извођење „друге фазе револуције” указала се, иза тенкова Црвене армије, октобра 1944. године. У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви”, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног” Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости”, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег” Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге „На страшном суду” др Радоје Вукчевић, гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо”.

Овакав наступ комуниста у Србији потврђују и хрватски извори. Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали”. (Биланџић је забележио и Титову изјаву из 1974, поводом оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. „Па то и хоћу”, рекао је.)

Стојан Прибићевеић известио је један амерички лист 27. јануара 1945. године да се „после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу”. Била је то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи”.

Много година касније, мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила. А Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.

Припадник КНОЈ-а, Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 9-10 часова увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. „Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи”, сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. „За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније”, каже Мија Петровић.

Друга масовна гробница налази се у негдашњим Белимарковићевим воћњацима на Бањици. Овде је током рата било највеће немачко подземно складиште бензина на Балкану. Комунисти су цело складиште напунили лешевима, па су поред копали нове масовне гробнице, као и у Лисичјем потоку, у Железничкој колонији и на многим другим местима. Истовремено, концентрациони логор на Бањици није престао да ради, само је променио чуваре.

Судбину престонице, у одговарајућој сразмери, доживели су и сви други градови у Србији. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио је да ради. Нишлије и мештани околних села и варошица убијани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од највећих стратишта било је у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касније, приликом орања откопавали људске кости. Према минималној процени историчара Александра Динчића, у Алексинцу и околини комунисти су убили преко 600 особа.

Засад најдетаљнији попис жртава комуниста сачинили су историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић за чачански крај. Сакупили су имена 1.341 жртве, с тим што за 735 особа није било могуће утврдити од кога су страдале, али поуздано се зна да је реч о противницима комунизма. Овде треба додати још преко 1.000 младића које су комунисти насилно мобилисали и смишљено одводили пред немачке цеви на Сремском и другим фронтовима тога доба. Иницијатива да се откопа једна од масовних гробница, на помоћном игралишту ФК ”Борац”, увек је пропадала.

У Крагујевцу, комунисти су највише убијали у Капислани, у кругу војне фабрике, а имали су и логор на Метином брду, такође преузет од нациста. У Крушевцу постоји чак и топоним Маџино гробље, према имену једног комунисте. У Ужицу, крајем 1944. и почетком 1945, убијали су у Скојевском парку на брду Пора, у Крчагову, где је данас градска болница, у Старом граду (данас: Теразије), као и у траншејама изнад Царине. У Ваљеву су убијали на брду Крушик, испод касарне Петог пука. Жртве лесковачког краја убијане су у околним селима, највише у Славнику, где је постојао и логор. У Горњем Милановцу, многи „народни непријатељи” издахнули су под мукама у згради старог суда, где је била главна тамница. У самом граду егзекуције су биле на месту званом Гробље. У Ресави сваке ноћи су била стрељања крај друма Свилајнац – Црквенац, а масовна гробница постоји и у Расаднику. Масовне гробнице у Јагодини налазе се у багремару крај пута за Ракитово, у багремару Мике Младеновића и на Коњском гробљу, које се и данас зове Стрелиште, а у Зајечару на брду Краљевица, крај пута за село Вражогрнац, у потоку Змијанац, у јаругама према Бољевцу, на обалама Тимока, у шуми поред Тупижнице…

Као стрелиште у Шапцу послужила је стара тврђава, док је у Пожаревцу највише невиних грађана пало крај старог петровачког пута.

Једна од данашњих општина са највећим бројем жртава комунизма је Аранђеловац. Истраживач Раде Главаш сакупио је више од 500 имена убијених, која ће ускоро бити објављена у његовој књизи. Комплетан попис постоји и за општину Сопот, који садржи 202 имена убијених од комуниста.

У Новом Саду комунисти су убијали „народне непријатеље” у Рајиној шуми, а у Банату највише у Делиблатској пешчари. На Космету, највише у Косовској Митровици, а постојао је и логор крај манастира Високи Дечани, у коме су кости остављали „кулаци” из целе Србије.

 

Српска народна одбрана

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

�оментара

      1. Није он ни кретен, ни глуп. Нису то били ни комунисти, а поготово Броз. Радило се и још увек се ради о великохрватској идеји етнички чисте Хрватске до Дрине и Београдског пашалука преко Дрине. Ови данашњи Зорани само бране и оправдавају оно зашта су се борили њихови очеви и дедови. Глупи су они који још увек у те Зоранове приче стварно верују и гласају за Зоранове партије.

    1. Obrati malo paznju na recnik. Ovo citaju deca i unuci zrtava komunjara. Upravo naslednici ovih ubica su vlasnici svega u Srbiji danas, ukljucujuci firme, banke pa i stranke. Upravo oni su drustvenu (narodnu) imovinu privatizovali (pokrali) i upravo zbog takve idiotske, bratoubilacke politike ti je drzava kakva jeste.

    2. Ево ко се јавља да се престане са срањима против комуниста. Хрват. Брани своје Крвате и њихове геноцидне злочине у партизанским униформама у којима су били и прешалтоване усташе.

    1. Ti Franc nemaš pojma o čemu pišeš, , tito je bio austrijanac nacista , koji je poslat 1937 g da zamijeni tita koga su ubili fašisti . Tito je bio ekspert za ubijanje naprednih komunista prije rata, tako da je pobio sve napredne srbe i postavio hrvate , za vrijeme rata odmah je krenuo sa ubijanjem srba i razbijanje juge , nikad nije ubio jednog hrvata , nikad nije posle otišao u jasenovac da se pokloni pobijenim žrtvama , . Tito je sve školovane i napredne srbe pobio , ostavio je da ga služe kriminalci i fukare srpske koji su bili izdajnici svoga naroda . Tito je napravio najveći genocid nad srbima posle ustaša , koji su pobili 1400000 srba

  1. 29.07.1041 године стрељан је на Буковима код Косјерића 81 грађанин као жртва одмазде 100 за једнога. Хватање и стрељање су обавили Немци али се не сме изгубити уз вида да је главни кривац за овај злочин ваљевски партизански одред. Два заробљена Немца убијена су од стране ваљевског партизанског одреда пребачена су на територију Косјерића да би се сакрили кривци а посебно да би се изазвала одмазда која је требало да резултира повећаним отпором народа и повечањем броја нових добровољаца у партизанске одреде. Одмазда Немаца је резултирала стрељањем 81 невиног човека . Истог дана увече,када је извршено стрељање, ваљевски партизански одред је правио лумперајку на Дивчибарама. Међу главнима је била и Олга Грбић по којој данас нажалост, носи име једна улица и дечији вртић и Косјерићу. Да зло буде веће, сваке године на годишњицу стрељања, говоре држе резидуе комунистичке власти. Gговори обилују “бпрбом против фашистичког терора” и комунистичком пропагандом, нетачним и лажним историјским подацима. Унижавању жртава и породца стрељаних посебно доприносе разне ” борачке”организације а у задње врема и некакви њихови потомци. Појављују се чак и пензионери. За парастос жртвама праве се туристичке туре чак из Ужица.Колико да убију време. Ово знају сви потомци стрељаних али полтронски ћуте. Гробље се налази на месту стрељања на Буковима, пут Ваљево-Косјерић. Ту је и одмориште са чесмом али се трава коси само једном годишње када општинске и страначке мудоње треба да држе говоре. Прави злочинци остали су сакривени иза немачких џелата.

    1. Не знам одакле теби информација да потомци о томе ћуте. Ја сам потомак мог деде Драгојла који би стрељан на Буковима. Није био комуниста али су га тако третирали као и све оне мученике после рата. Ја сам писао о томе неколико пута и немој све сврставати потомке да су полтрони који ћуте. А ви који волите Тита да ли схватате да је то време живело на рачун данашњице или тачније јели су и пили на рачун будућности своје деце. Сада се плаћају рачуни. Жао ми је што сам се родио у комунистичком злу. Деда Уроша убише комуњаре а никад у политици није био али је прешао Албанију и борио се за своју отаџбину да би га после комунисти после рата ето убили на муфте. Нека нам је свима Бог на помоћи ако уопште то заслужујемо…

  2. ne znam zašto se toliko kopa po tom ratu, kad nam novi kuca na vrata, Evorpa (a i ceo Svet) je bukvlano na vratima rata, a mi kopamo po prošlosti i dokazujemo ko je koga… narod gladuje, politička “elita” ismejava narod, istoriju, sve što joj dođe pod ruku prodaje (samo čekam kad će nas da prodaju na kilo) … a mi razmišljamo šta je bilo kad je bilo…. šta je bilo bilo je, svršenom poslu mane nema… dajte ljudi da vidimo kako ćemo dalje…stvarno će nas istrebiti ko buba švabe, to izgleda nikog ne brine…

  3. Hvala Bogu da i ta istina ispliva! Koliko je samo ubistava i tokom rata u posle na njihovim dusama, a o kradji i otimacini imovine ne znaju samo oni koji su u njoj dooobro prosli. Jbga, dodjes iz sume bos i go a dobijes fraj vilu ili stan u centru Beograda, polozaj i platu, i zenu balerinu ili opersku pevacicu. To sto si glup i nepismen je prednost bila. Pa neko je to morao da plati, cesto zivotom.

  4. “Sta je bilo bilo je”????…ma nije valjda?! Ne kopa se po ratu…nego da se otvore dosijei…ako ih banda do sada nije sve popalila i unistila…da se zna ko je ko. To je ta “politicka elita”…savezni funkcioneri i njihovi naslednici…koji i dan danas drmaju Srbijom….otimaju, pljackaju, pa cak i ubijaju…isto kao i njihovi dedovi u koznim mantilima.

  5. Tako glup narod koji nista nije naucio! Ovako smo poceli i ratove 90-tih :pljujuci po Tiletu i komunistimi pa nam je posle djavo bio kriv kad smo dobili po tintari i prvu put izolovani od svih zemalja koje su nas postovale kao borce protiv fasizma i 50 godina bili slobodan i prosperitetan narod koji je putovao po celom svetu! Kinezi ne pljuju po svom komunistickom sistemu zato i napreduju i ne boje se novog imperijalizma! Bolje da cutimo i pokrijemo se usima! Opet su 90-te izbile u novom sjaju sa ovim rezimom!

    1. Dragana,komunisti su gori od kuge,sve ovo je zbog vas brozovih komunistas,jer ste nam uništili narod i držasvu.Danas takve komentare pišu,JEDINO BROZOVI UDBAŠI,KOJIMA SU RUKE KRVAVE OD SRBSKE KRVI DO RAMENA,KAO ONOM VAŠEM ZLOČINCU RANKOVIĆU I KRCUNU I OSTALIM BROZOVIM UBICAMA SRBA I SRBIJE.Ni jedan normalan Srbin to neće napisatio,samo zločinci brane zločinca broza i komunističke zločine nad Srbskim narodom.A ko je to sve izveo,pa naravno komunisti i njihova deca koju su postavili na vlast a prethodno im napravivši udbaške stranke,koje oni i danas vode.Tako su i ratove započeli i opljačkali Srbiju.Drugih u Srbiji nije bilo na vlasti od komunističke okupacije Srbije 1944,do danas.Dužnost svakog Srbina je,DA VAS DEMASKIRA NA SVAKOM KORAKU,NAROČITO DANAS,KADA STE PO ONOJ KRCUNOVOJ,NASELIĆEMO KINEZE KADA POBIJEMO SRBE,ALI DANAS KOMUNISTI NASELJAVAJU ARAPE,PROTERUJUĆI SRBSKU OMLADINU IZ SRBIJE.

  6. nije po prvi put,stavise i u vreme ex yugoslavije,naravno nakon smrti demona tita,hrvati su imali onaj dokumentarac o zlocinima komunista(mada u hrvatskoj),dok se o toj temi u srbiji duze cutao,tu i tamo se moze naci koja knjiga i poneki dokumentarac na you tube. Inace,sve bivse komunisticke zemlje,sem rusije i ex yugoslavije su zakonski raskrstile i obracunale se se nekadasnjim zlom komunizma,pre vise godina.

  7. Homolje nema na karti .,?..Selo Brodica tamo je bio Logor .Logor za Nemce i Cetnike i za Politicke ne istomisljenike.Sta je bilo tam i kako se zavrsilo i sta je posle bilo .,ceo kraj zna ..a za ove crvene Veliki poz i svratite poneki put malo da se popricamo o onim amovima sto ste pravili za Vucu Drva (amovi za ljude da Vucu Drva).,i Kazite Nemcima vec jednom de su im dedovi.,red je da se za grob zna .,a i o nasim ljudima da se na Blagdane ide obicaj da se odrzi.,kakav takav vlaski srpski germanski itd..a i onim doseljenicima u tom Selu pricajte malo odakle su..

  8. Bagra prekodrinsko-komunistička koja se za vreme rata borila za Veliku Hrvatsku je na žalost još uvek na vlasti u Srbiji koju još uvek tretiraju kao okupiranu i neprijateljsku zemlju. Na sajtovima se javljaju sa klišeima tipa:

    “Ne serite vise protiv komunista i Tita,dali vam je zivot danas lep sa enornim dugovima za razliku od Titovog vremena,rade li nam fabrike,postoji li srednji stalez???NE,NISTA NEMA,samo LOPOVI NA VLASTI i sirotinja,zato ne jedite govna vise…”

    http://www.pfass.info

  9. Реч Патријарха Павла на Светој архијереској Литургији: “Литургија Помирења” – служеној у Саборној цркви у Београду, на Сретење 1992. године

    “..И данас и сутра и у будуће, што је било – било је и прошло. Нека остане иза нас. Оставимо Богу и Његовој мудрости да оцени шта је било и плати свакоме по правди. А пред нашим духовним очима да нам је слога и јеванђелска љубав и да их у узајамном праштању, чувамо као зеницу ока. Ономе пак, ко нас злурадо пита: Ко је овде остао победник, а ко побеђени, да знамо мирно и јасно и себи и њему одговорити: Овде су се сусрела браћа, која су то била и остала, не победник и побеђени. Један је победник – Бог мира, слоге и љубави. И са Богом и у Богу, победник је Свети Сава, онај који је мирио и измирио браћу и који је у служби мира ишао непријатељима и доносио мир и њима и своме народу.
    И један је побеђени – демон раздора, неслоге и немира, који увек подбада брата против брата..”

  10. Politicki tekst 1 A ko pokla po Srbiji ovoliki narod i ko odvodi Srbe i predava okupatoru u logore kad su to bili cestiti i posteni ? U uzickom kraju poklano 1052 lica i predato Nemcima . Hocu da kazem mnoge je stigla osveta pa i Drazu Mihailovica .

    1. Milovane,komunisti su ovde u Srbiju poslani kao staljinove paravojne formacije da započnu građansdki rat,kako bi se Srbija razbila,kao što su i učinili,a po odlukama Drezdenskog kongresa KPJ,iz 1928.Ovde ih niko nije zvao,znači čista teroristička paravojna organizacija.Za vreme tzv sovjetske užičke republike,u okolini Užica,ti brozovi zločinci su pobili oko 850 Srba,nazivajući ih ”neprijatelji naroda”.Pročitaj brošuru za vreme rata izdatu sa imenima io prezimenima i fotografijama u CRVENA LISTA KOMUNISTIČKIH ZLOČINA U SRBIJI.Draža Mihailović će jednog dana biti odgovoran što nije eliminisao u korenu sve te staljinove teroriste.Da nisu započeli građanski rat u Srbiji,skoro niko u Srbiji nebi stradao za vreme rata.

  11. Srbija je pod komunističkom okupacijom brozovih crvenih terorista,koje je on doveo da okupiraju Srbiju,iz Hrvatske,Baosne i C,Gore,uz pomoć ustaša i marka mesića.NJIHOVA DECA DANAS NASTAVLČJAJU KOMUNISTIČKU OKUPACIJU.sVI BROZOVI DOĐOŠI SE KOMPLET MORAJU PROTERATI IZ sRBIJE,DA BI sRBIJA OPSTALA,DRUGE NEMA.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!