Старци су жртве напада, а млади економије. Укратко, то је прича Срба у Метохији. Први су већ на такав живот свикли, каменице у њима буде инат. Али тамо где оне не добаце, ефикасно тера немаштина.
Млади одлазе трбухом за крухом, јер је од свих тих давања Београда за Косово последњих 17 година, ипак изостао један од најважнијих: план одрживе економије.
Бриселске статистике
Ма шта говорили политичари, подаци су неумољиви. А они показују да се број напада на Србе на Косову не смањује, нарочито у региону Пећи. Модерним језиком чак и косовска полиција објашњава да није реч о етничким, већ о нападима зарад финансијске користи, крађама уз које често иде и физичко насиље. Расправа о мотивима можда је занимљива за Брисел, али старцима у Истоку и Клини то не прави разлику. Нападнути су јер су нејаки, слаби, не могу да пруже отпор и извесно косовска полиција неће наћи починиоца.
– Током 2015. било је више од 30 случајева напада на старачка домаћинства. Гађају их, малтретирају, пребијају на њиви. Нема недељу дана да се не деси неко малтретирање. Брачни пар од 75 година, Живана и Ружу Мазић, свако мало неко гађа камењем. Док су радили у башти, недавно су им неки момци ушли у кухињу, узели јаја из фрижидера и полупали. Толико су се осилили. Богосав Дабижљевић има исто 75 година и потпуно је слеп. Пет пута су му упали у кућу, пребили га, поломили му ребра, тукли и његову супругу. Једном су му чак и подрум запалили. Он и жена су морали да оду, а сада у кући живи један локални Албанац, да и њу не би запалили. Прошле године украдено је 13 трактора, 15 грла, и да не рачунам остало – каже Божидар Шарковић, председник Привременог органа Општине Клина.
А Косовска полиција?
– Уххххх, када бисте чули неког од командира, рекли бисте па овде је све ок. Они заузму став, па ко папагаји понављају: урадићемо све, ангажоваћемо сва средства. Али, ниједан починилац до сада није пронађен. Полиција дође, направи увиђај, каже решићемо и то је последњи пут да их видиш. До следећег напада.
Бака Ката Грујић из Доњег Петрича једина је Српкиња која се вратила у то село. Њену кућу су четири пута пљачкали, покрали јој све кокошке, уништили башту.
– Знам ко је, а не смеш да кажеш – прича озлојеђена 75-годишња старица, у истој реченици додајући да сигурно остаје тамо где је правила породицу.
Знају све, али не смеју да кажу
Млади пред којима је тек то животно раздобље одлазе јер нема посла. Једини стабилан извор прихода су платни спискови Републике Србије, али због уредбе Владе и када неко оде у пензију, није могуће да на то место дође млађа особа.
– Останак младих зависи од запослења. Човек трбухом за крухом иде чак и у Аустралију да јури кенгуре – слеже раменима Небојша Вулићевић из села Видање, општине Клина.
Незапосленост је велика, додаје Шарковић, а с друге стране, пољопривредници немају могућност да продају своје производе.
– Наша земља овде у Метохији може да роди све, и кромпир, и пасуљ и црни лук. Повратници су спремни да раде, али је проблем пласман. Рецимо, Општина Клина, Исток и Пећ имају око 2.000 хектара земље под пшеницом, а Албанци нам диктирају цену увек мању од тржишне. Прошле године пшеница се плаћала од 17 до 19 центи, а ми смо били принуђени да спустимо на 16. Један од разлога је што немамо где да је складиштимо. Прошле године имали смо и око 30 тона вргања одличног квалитета, али ни Срби ни Албанци нису хтели да откупе. Испред носа нам пролазе паре које су могле значајно да побољшају стандард Срба – истиче Шарковић.
Празне приче
Упорни и скромни, али и гурнути у запећак, тако себе описују Срби у Метохији.
– Србија нас подржава, али то није баш онако као што се прича – истиче Спасоје Павловић из Бијелог Поља у општини Пећ. Објашњава и да неки од мештана који су напустили село не размишљају о последицама, па је један од највећих проблема продаја имања и то за јефтине паре.
Ипак смо и ми Срби
– Уз социјална давања и повратничке помоћи, донације семена пшенице, кукуруза и вештачког ђубрива породице некако преживљавају. Не треба нама пуно, али нас погађа константна неправда. И оно што доживљавамо од Албанаца, али и што када стигне хуманитарна помоћ или донација, то се подели до Митровице. Ми то видимо као дискриминацију. Ипак смо и ми Срби. И ако ставимо на папир, јужно од Ибра има више Срба него на северу, у који су све очи упрте – истиче Божидар Шарковић.
– Нема бољих ствари. Него, све некако уназад – каже локални свештеник Слободан Марковић.
Од Истока и Клине, до Пећи и Призрена, у Срба је све мање и мање. Како време пролази, истичу многи од саговорника “Вести” живи се на минимуму и без загледања у будућност.
– Да будем најискренији, да сам ја млад, не бих остао овде – закључује Радојко Савић, из села Црколез, општина Исток. Села у којој је половина кућа спаљена, али никада, па ни данас имања и окућнице нису биле на продају.
Злоупотребе у пољопривреди
На све то, додаје Шарковић, има и злоупотреба. Субвенције добијају и они који су имања продали.
– Министарство пољопривреде слободно може од представника привремених органа да затражи да проверимо особе које добијају пољопривредне субвенције и сигурно бар 30 одсто нема више право на то јер су имање продали. Ту је исто реч о огромним износима – додаје Шарковић.
Ј. Л. Петковић – Вести
фото:Ј. Л. Петковић, А.Чукић
СУТРА- Вести са Србима у Метохији (2): Срећа и муке на кућном прагу
