Србији не треба ГМО

У протекле две деценије, најпре у САД, а затим и у Канади, појединим државама Јужне Америке, Океанији и у Кини, у производњи првенствено сировина за сточну храну и друге прерађевине од ГМО сеју се на око 170 милиона хектара или око 10 одсто обрадивог земљишта у свету.

На тој површини целокупно богатство биодиверзитета (аутохтоне врсте и сорте и хибриди створени вишедеценијским истраживањем селекционера) замењено је минорним бројем четрдесетак “модела” ГМО – на која лиценцна права има неколико међусобно повезаних мултинационалних компанија које производе ГМ семе, тоталне хербициде и друга хемијска средства и лекова – чиме постепено постају власници “живота” све већег броја становника у свету.

Од појаве првих ГМ производа до данас, широм света, воде се полемике генетичара, агронома, технолога, еколога, економиста, правника… и организују протести потрошача због етичких, здравствено-безбедносних, еколошких, економских, правних и политичких аспеката лабораторијског укрштања гена разнородних врста (бактерија са биљкама, биљака са животињама и обратно…) – који се у свим досадашњим моделима развоја пољопривреде не дешавају у природном амбијенту.

Резултати истраживања бројних научника у различитим земљама, од др Арпада Пустаија (1996) до француског истраживачког тима проф. Сералинија (2012) указују да експерименталне животиње храњене ГМ кромпиром и кукурузом имају промене на унутрашњим органима већ у првој генерацији, учесталу појаву тумора у другој и смањену плодност која онемогућава продужетак врсте у трећој и четвртој генерацији.

Пројектовано на људе као потрошаче ГМО и прерађевина од ГМО, такве последице се могу очекивати и код потрошача ГМ производа за 30 до 120 година.

Веома је интересантно да ниједна од ГМ компанија, и поред неаргументованог оспоравања резултата истраживања, није спремна не само да финансира, већ ни да обезбеди ГМ материјал за независна истраживања утицаја ГМО на експерименталне животиње?

Посебно је забрињавајуће што ГМ компаније не дозвољавају обележавање ГМО и производа од ГМО на декларацијама такве робе, што онемогућава елементарно право потрошача да знају шта једу и да могу остварити право избора хране која није од ГМО.

Поред тога што има један од најрестриктивнијих закона који онемогућава увоз, узгој и промет ГМО и производа од ГМО, у Србији су скупштине 122 или 72,6 одсто од укупно 168 општина и градова (од Бујановца до Суботице и од Књажевца до Љубовије) усвојиле декларацију “против ГМО”.

Тиме је заштићено око 85 одсто укупног становништва које живи на територији тих локалних самоуправа, али и обавезано 203 или 83,2 одсто посланика са територија Војводине и Централне Србије да у парламенту не гласају за промену Закона о ГМО у корист ГМ компанија и њихових лобиста у Србији.

Најзад, укупна економска штета по основу евентуалног одобравања узгоја само ГМ кукуруза и соје у Србији износила би више од пола милијадре долара, уз губитак око 150.000 радних места!

А, колика би штета била од негативног имиџа Србије као земље са ГМО за маркетинг свих осталих производа који нису генетички модификовани, тешко је данас проценити.

 

Проф. др Миладин М. Шеварлић

Новости