Страдање Вучићево, или, како се цели свет уротио против највећег српског сина

Таман сам мислио да сам развио некакав имунитет на излагање психички отровној атмосфери српске медијске сцене, када пуче ова вест да Шешеља треба поново слати у Хаг. И сви медији повичу у један глас против ове еклатантне неправде и судске самовоље чија је невина жртва – Александар Вучић! Да, добро сте ме чули – то што је један човек без правног основа и пресуде прележао у међународној тамници више од једанаест година, што је из те тамнице пуштен практично кришом и без икаквог ваљаног правног епилога, и што се сада та иста институција, озлоглашена као глобално легло неморала, корупције и правне произвољности, спрема да тог истог човека поново утамничи – све то представља „шамар“ за Владу Србије и премијера Вучића.

И онда са свих телевизија и са насловних страна свих новина почну да нас обасипају својим протестима Вучићеви „поштени интелектуалци“, „независни новинари“ и припадници „оне праве елите“ (која не мрзи Вучића), које је толико потресло и разгневило, не Шешељево ново утамничење, већ то што се Вучићу образ зајапурио од „шамара“. Каквог шамара људи?! Мислите од оног шамара који ће Вучић сам себи да зада када се учлани у елитни круг српских државника који хапсе своје грађане и испоручују их у руке компромитованих и отворено антисрпских међународних институција?

Да ствар буде још гора, особа која највише предњачи у овом проливању суза над „јадним Вучићем који је попио шамар“ јесте – Александар Вучић. Благословен са много слободног времена, председник српске владе је успео за свега пар сати од објављивања вести до затварања новог броја „Политике“ срочи „ауторски текст“ који је освануо на насловници овог престижног балканског листа, у коме потпуно отворено, без трунке ироније, тврди да „хапшење Шешеља нема везе са Шешељем“, већ представља „покушај да се казни Влада Србије и њена политика“. Међународна правна травестија која се зове „Процес Шешељу“ и утамничење једног грађанина Србије, који је већ ни за шта изгубио 11 година свога живота, за нашег нарцисоидног премијера не постоје, он не види даље од благе непријатности и минималног удара на сопствени политички рејтинг који ћењегово хапшење Шешеља да произведе (а који ће његови „независни медији“ да изнивелишу у року од пар дана).

И каква политика се ту кажњава? Да неће бити потписивање и спровођење Бриселског споразума, којим је Влада Србије ставила изнад властитог Устава „устав и законе Републике Косово“, и брутална кампања терања косовских Срба да се покоре и „интегришу“ у сепаратистичке албанске институције? Да га не кажњавају због довођења Србије на ивицу чланства у НАТО и организовању скупа „Парламентарне скупштине“ ове међународне наоружане хорде у Скупштини Србије, док грађани Србије полажу венце и пале свеће у знак сећања на невине жртве НАТО за чија убиства нико није одговарао, а један од најодговорнијих представља саветника те исте српске Владе? Да није проблем у слугерањском спровођењу диктата ММФ и Светске банке и поклањању милијарди динара разним „страним инвеститорима“, док се тај исти новац отима од лекара, учитеља, комуналаца, полицајаца, војника?

Али не, каже наш храбри премијер са вечитом сузом у очима за неправду којој је изложен, „некоме смета“ (увек је то „неко“, Вучић по свој прилици нема времена да установи ко то у ствари од „страних сила“ и „домаћих тајкуна“ поткопава српску државу) то што је он рекао да „Србија неће заборавити ниједну жртву НАТО бомбардовања“. То су његове речи, чули сте сигурно, било је насвим телевизијама и свим новинама. То је онај цмиздрави говор који је Вучић одржао пред својим партијским присталицама испред зграде Генералштаба, говор у коме је НАТО агресију назвао „бомбардовањем“, у коме ниједном није поменуо Косово и Метохију, и у коме је храбро поручио агресору да је Србија у бомбардовању „научила лекцију“, и да се према њему не односи непријатељски, већ је спремна да сарађује на изградњи „боље будућности“. И тек што је Вучић сишао са бине, почела је да се припрема Скупштина Србије за три дана гошћења тог агресора, док Србија још увек оплакује своје мртве. Хоће ли Александар Вучић изаћи пред угледне званице у Скупштини Србије и њима рећи да „Србија није заборавила жртве“ њихових злочина? Хоће ли да организује неки минут ћутања за поубијане цивиле? За највећи број умрлих од рака у Европи? Лако је јуначити се пред страначким активистима који примају дневницу и сендвич да ти кличу и аплаудирају, хајде да чујемо да се Вучић испрси пред својим гостима из НАТО у Скупштини, кад су му се већ тако лепо наместили?

Особама тиранских склоности увек се чини да је све што се око њих догађа усмерено против њих. А када су такве особе моћне колико је моћан Александар Вучић, онда се сваки догађај који ремети политичку идилу његове „напредне Србије“ тумачи као покушај државног удара, подривање државе или пуч. Јер држава – то је Вучић. Српски независни новинари већ ни не виде разлику, укључујући и већину оних који га критикују, али који навијају за његове НАТО саветнике и савезнике. Штрајк адвоката? Мишковићев удар на Вучића! Штрајк просветара? Дестабилизација Вучићеве владе! Пуштање Шешеља из Хага? Обарање рејтинга Вучићу! Контрола медија? Клевете против Вучића и Владе! Враћање Шешеља у Хаг? Шамар Вучићу! И немам ни трунке сумње да наш Велики Вожд у све то заиста верује.

Заљубљен у кривуље сопственог рејтинга и улизичке написе у независним и слободним српским медијима, он не може а да не буде огорчен због неразумевања и зависти нас „неких“, којима, је л’ тако, „смета да Србији буде добро“, који нисмо Србија, који немамо легитимне политичке ставове, нити теоретски можемо да понудимо било какве аргументе против генијалне политике Вучићеве владе (која мања планове, стратегије и министре чешће него годишња доба). Он свакако мисли да смо ми против „Београда на води“, не зато што је у питању једно архитектонско ругло и урбанистичка папазјанија, него зато што „мрзимо њега лично“ (па самим тим – и Србију). Ми постављамо питање зашто су погинули пилоти и лекари у српском војном Ми-17, не зато што желимо да нам пилоти и лекари не гину, него зато што „хоћемо да напакостимо Вучићу“ (а самим тим – и Србији). Ми вичемо „издаја на Косову!“, не зато што не желимо да препустимо своје сународнике и суграђане на милост и немилост терориста и мафијаша из Приштине, него зато што „не можемо да поднесемо то што је Вучић тај, који ће спасити Србе на Косову“ (а самим тим – и Србију). Нас, каже он, баш брига за Шешеља, ми хоћемо да „казнимо Вучића“ (и Србију).

У друштву у коме се медијски дискурс своди на монологе власти о блиставим успесима и сјајним резултатима, и у коме се сваки облик критике ућуткава као „антидржавна активност“ и „лични напад на премијера“, јавни дијалог више не постоји. У друштву у коме се за сваки скандалозан догађај окривљују „неки тамо“ – странци, тајкуни, опозиција – нема више политичког живота. А друштво које не може да изрази своје ставове кроз медије, и које не може да изрази своје ставове кроз политичке институције, веома брзо прелази на ванинституционална решења својих проблема.  Да то води у хаос  и анархију, знају сви, власти понајвише.

И баш зато рачунају на то да ми то знамо, и да се „нећемо усудити да рушимо државу“. Проблем је у томе што, када се тиранин изједначи са државом, сваки удар на тиранина је удар на државу – док се политички систем у земљи не измени. Али у тој ситуацији, кривац за пропаст државе није огорчени народ, већ тиранин сам. А у случају Србије, кривац је Александар Вучић. Баш као што је крив за изручење Хашком трибуналу Војислава Шешеља, које само што није наредио.

 

Невенко Шкрбић, НСПМ