Територијално, економско и духовно сатирање Србије Вучић и његови подрепаши представљају као нове победе?!

Победили смо!? Кога? Највеће пријатеље, Немце, Амере, арапске принчеве, драге комшије? Ако су пријатељи, како смо уопште дошли у ситуацију да се против њих тако жестоко боримо и толико радујемо победи? Ако нису, то ћемо дебело платити.

Тако ће оно што је одавно јасно сваком разумном у Србији, доћи ће из дупета у главу и шарлатанима на власти, који отимају од својих грађана да би куповали стране пријатеље који нам раде о глави.

 

Док само ово писао, Вучић обавештава јавност да је плате и пензије, које је смањио за десетак хиљада динара сад повећао за неколико стотина динара, а од уштеђене разлике, пет милиона евра поклонио грађанима Сребренице, који су га недавно каменовали. Са очигледном намером да се он искупи и представи као Месија.

Да ли би Вучић поднео оставку да је Косово примљено у УНЕСКО? Не би, наравно. Па, онда нема право ни да се хвали тиме што овог пута није прошло. Да је Косово постало члан, он би одржао још једну комеморативну конференцију за медије на којој би нацији саопштио како је у питању виша сила, како је Србија мала земља а свет неправедан.

Откуд му онда право да сад, кад се то стицајем околности није догодило, сву славу приписује себи и у победничком трансу саопштава како Србија више није мала, није мала? Како је под његовим вођством научила да не губи у међународној арени и како је стекла победнички менталитет, што ће се видети и на следећој Олимпијади на којој ћемо, он нам гарантује, освојити дупло више медаља него на претходној. Какве сад то има везе и какве он има везе са тиме?

Олимпијада је спортско такмичење у којем царује фер плеј, тако да је потпуно неумесно правити таква поређења са уценама и завртањем ушију на светској политичкој паради насиља над правом и правдом.

А то што ће неки млади људи из Србије својим спортским талентом и моралом, радом и одрицањем, челичном вољом и храброшћу, освајати медаље, биће само њихова заслуга и у најмању руку нечасно је гребати се о њихове успехе. На њихов победнички морал се може увек рачунати, за разлику од политике и политичара јер ту нема морала.

Боље би му било да размисли о томе како је могуће да нам управо његови највећи пријатељи, идоли и узори, Немачка и Аустрија, Саудијска Арабија и Арапски Емирати, Шведска и Швајцарска, тако здушно отимају територије и идентитет.

Да највеће и најутицајније чланице Европске уније буду инспиратори и агитатори територијалног и духовног сакаћења државе коју наводно желе да приме у своје редове. Да објасни, пре свега себи, какво то помирење и сарадњу у региону он гради, кад сви суседи уредно гласају против виталних интереса Србије. И Хрватска и Словенија и Бугарска и Мађарска и Македонија и Црна Гора.

Имају они својих обавеза, наравно, али имају их и Словачка, која је гласала против пријема Косова, као и Румунија и Грчка, које су биле уздржане, заједно са Босном и Херцеговином, којој само Република Српска не дозвољава да се окрене против нас.

Имамо и ми обавезу да своју спољну политику ускладимо са са европском, па ипак нисмо увели санкције Русији због посебних односа које имамо са традиционалним савезницима. Не само зато што нисмо хтели, већ пре свега зато што нисмо смели да се одрекнемо подршке и заштите коју са те стране имамо у Савету безбедности и свим међународним организацијама, нарочито кад загусти.

Зар и наше најближе комшије, са којима смо заједно пролазили кроз највећа искушења у историји, нису могле да нађу изговор у потреби за добросуседством и миром у региону, ако не из солидарности оно бар из разумевања, јер они боље од свих других знају до чега је Србији највише стало и шта је највише боли.

То се посебно односи на Македонију и Црну Гору, које ми разумемо и стога правимо разлику. Македонији, например, није превише замерити јер знамо на шта су све спремни Албанци у њој, којих није мало. Али, режиму Мила Ђукановића, који се због својих мафијашких работа беспризорно улизује Западу, тако што увек први чачка отворене ране Србије, мора се адекватно одговорити. Без мешања у унутрашње ствари Црне Горе, мада се он добрано мешао у српске деведесетих година.

Уместо што узвикује пароле како нико више не може да гази Србију, јер то не зависи од њега, Вучић би могао и морао да обезбеди да је бар не запишавају авлијанери са тек установљеним државним педигреом којем је управо Србија кумовала.

Не мислим да треба инсистирати на некаквом страхопоштовању али мора постојати респект, који се опет мора заслужити. А респект се не стиче тако што се због сопствених, личних грехова из прошлости понижава цела нација и држава.

Са свим суседима треба лепо, али свакоме дати до знања где му је место. Међутим, то може само неко ко зна где је његово. Вучић то не зна, али што је још горе не зна ни Србија коју он води. Србија је идејно и морално дезоријентисано друштво у којем беда диктира стандарде и понашање.

Вучић то користи и све грађане који бедно живе третира као беднике, о чему најбоље сведочи најављено повећање плата и пензија, за бедних двеста-триста динара. Није онда чудо што нас тако третирају и светски моћници и што се на нама истресају и беднији од нас. Због свега Србија мора преиспитати своје приоритете и сва пријатељства, како би утврдила где је, шта је и шта јој ваља чинити, са киме и како може даље.

Свет се рапидно мења и ово УНЕСКО гласање очигледан је доказ томе, а власт која мисли да је то њена победа очигледно ништа од тога не разуме. А кад не разуме, не може из тога извући ни поуке. А то опет значи да се не можемо надати ничем добром.

Није ово никаква победа Србије, само је одложена егзекуција над њом. Њено понижавање и черупање ће се наставити, после овог неславног покушаја још жешће, све док она на то буде пристајала. На гласању о Косову, овом приликом победиле су оне државе које су одлучиле да се супротставе америчкој хегемонији у свету, која траје од краја хладног рата.

Најпре оних највећих и све утицајнијих Русије и Кине, а онда и бројних мањих којима је преко главе колонијалнијалистичког односа према њима. САД нису више шериф планете, па чак ни заједно са европским сателитима нису више неприкосновени судија.

Економски и војно све моћније, Русија и Кина, научиле су игру штапа и шаргарепе, све су ангажованије на светској сцени и све успешније користе своје потенцијале и предности. Та алтернатива унисоном светском поретку, која се после неколико деценија појавила, дочекана је са одобравањем од свих држава којима је до слободе и просперитета, а иначе пун куфер америчког диктата и силеџијског увођења демократије. И ово гласање је резултат тог буђења. Нису они гласали да заштите Србију, него себе.

Србији нико не може помоћи ако она сама не предузме нешто да пронађе своје место и улогу у новим међународним условима. А могла би да ухвати прикључак са новим светским трендовима и брже од многих, захваљујући традиционалном пријатељству са предводницима новог таласа, код којих има донекле и привилегован статус. У савременим геостратешким условима, који мењају однос снага на планети, даље инсистирање на уласку у ЕУ по сваку цену, делује као улазак у четнике 1945 године.

Понижавајуће и увредљиво повећање

Нико нормалан, наравно, не може имати ништа против хуманитарне помоћи људима у невољи, у Сребреници или било ком другом граду у окружењу, али кад се галантно поклања изузетно великих пет милиона евра у истом дану кад се грађанима Србије, од којих је то отето насилним смањењем плата и пензија, враћа мизерних пар стотина динара, онда то мора да изазове жестоке реакције. Не зато што нема солидарности, него зато што објашњење да, ето, има се, може се, јер су то грађани Србије уштедели, вређа њихову интелигенцију и људско достојанство.

Нарочито пензионера, који су своје пензије одавно поштено зарадили, а којима се непрестано намеће осећај да су терет друштва и да паразитирају на рачун државе. Напротив, све што ова држава има створили су управо они, а њихове пензије су њихова имовина, њихово стечено право.

Пошто сам и ја један од њих, знам какав је осећај кад ти неко узме десетак хиљада од Уставом и законом загарантованих месечних примања, а онда врати неколико стотина динара и то прогласи повећањем. Тај те очигледно проглашава за будалу. Исти је случај и са онима којима минималне пензије нису ни смањиване, кад каже како са повећањем од двеста динара никад нису биле веће.

Пресна лаж, јер и те су пензије у последње две године реално умањене за преко десет процената, а сада ће их велики вођа и доброчинитељ повећати за чак 1,25%, па треба да му буду захвални.

Уместо да нам врати наше паре, он нам даје бакшиш за хуманост коју је он у наше име демонстрирао у Сребреници. Истовремено, даје нам и утешну награду, славодобитно саопштавајући да ће ТВ претплата, уместо 500 динара, како је законом утврђено, месечно бити само 150 динара, а да ће остало додати држава из буџета. Одакле?

Па опет од уштеде коју је он остварио отимачином од наших зарада. Уместо да од поштено зарађене плате и пензије, сами плаћамо своје обавезе, па и ТВ претплату, он ће је плаћати уместо нас нашим новцем, као да смо ретардирани.

Прогласио се нашим старатељем па ће он управљати нашим новцем, он ће уместо нас плаћати ТВ претплату, уместо нас малоумних и пакосних, он ће бити хуманитарац у Сребреници, плаћајући нашим новцем своје дугове и своје амбиције.

Миле Исаков

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије