Упропаститељи Србије (део други)

МАРКО МИЛОШЕВИЋ је, упркос томе што када се говори о богатству породице Милошевић најчешће се мисли на његовог оца, бившег председника, Слободана, прави носилац богатства. Овај 27-годишњак је после силаска свог оца с власти напустио је земљу у журби, и још нико није изнео уверљиве доказе да ли је у Литванији, Русији, Азербејџану, Казахстану или Јерменији. Као врло млад, успео је да оствари амерички сан у Србији и то све, ако је веровати његовом оцу, почело је “ношењем гајби у кафани”. Како је од тога успео да развије посао који је обухватао ланце фри-шопова, трговину цигаретама, техничком робом, горивом, кафом, парфемима, а да све то није ни царињено нити опорезивано, нико није објаснио. У Пожаревцу је имао највећу балканску дискотеку на отвореном „Мадона“, опремљену најсавременијим техничким уређајима, подигао је забавни парк „Бамбиленд“, отворио пекару и пицерију, продавницу техничке робе „Сајбернет“, радио-станицу и Интернет центар. У центру Београда отворио је луксузну парфимерију „Скандал“, која је 5. октобра уништена.

Главни ослонци у послу били су му убијени полицијски генерал Радован Стојичић Баџа и Михаљ Кертес, директор Савезне управе царина. Са Михаљом Кертесом склопио је савез који му је омогућио контролу над продајом цигарета „Филип Морис“у Србији. Профит од једног прошверцованог камиона цигарета у Србију износио је око 250.000 марака. Једна од битних одлика јесте да се ниједан фри-шоп није водио на његово име, и у већини послова се не појављује. Једини конкретан податак до кога је дошла немачка полиција за сузбијање економског криминала тиче се, покојног Владимира Бокана, бизнисмена југословенског порекла у Грчкој, чији је ортак био Влада Ковачевић Треф, убијен у фебруару 1997. године. Марко је био члан Ковачевићевог тркачког аутомобилског тима. Био је близак и са шефом српске тајне полиције Радомиром Марковићем, који га је испратио када је с београдског аеродрома, с лажним пасошем на име Марко Јовановић, отишао у Москву. Иако није служио војску, за време агресије НАТО сликао се у униформи САЈ, а на једној слици види се службена значка МУП Србије 014119[10].
 
БРАЋА КАРИЋ имају бројну фамилију. Из неког разлога, труде се да докажу елитизам, па гурају новокомпоновани грб као породични и друже се с политичким и културним кремом[11]. Основали су 1970.-их „Косовоуниверзум“, једну од првих и најуспешнију „уговорну организацију удруженог рада“. Већ тада браћа су стекла „мерцедесе“ и по кућу у Пећи и Тивту.

Касније, постали су финансијери окупљања Срба са Косова и као награда прећутано је да су украли пројекте и инжињере Минела који су радили расхладне системе у Русији. Доселили су из Пећи у Београд, прво у седам новобеоградских станова за које је купљено седам клавира, да би убрзо почели да се шире Дедињем. Док је земља пропадала, а клима за предузетништво била гора него икад, њима је све полазило од руке и били су први у свему. Власт је увек радо сарађивала с њима и нико није питао да ли би неко дао више за концесије које су добијали Карићи. Богољуб је постао први комшија Слободана Милошевица и с њим често ручао и играо карте.
 
Током 1998/’99. Богољуб је постао министар за капиталне пројекте у Влади Србије, а потом министар без портфеља. Иницирао је и финансирао оснивање Социјалдемократије, а био је и кандидат за председника Србије. Помогао је да 1999. године у Београд дође мисија Џесија Џексона која је убедила Милошевића да ослободи заробљене америчке војнике. Био је једини гост из Србије на рођендану Била Клинтона 1996. године.
 
Карићи су имали прву српску мрежу мобилне телефоније „Мобтел“. Накнадно је утврдено да нису платили цео износ оснивачког капитала. У иностранству имају 41 предузеће, углавном у трговини и грађевинарству. Карићи стално гасе и оснивају фирме, тако да изворна „БК компанија“ већ годинама не постоји. „Астра група“, а посебно „Астра Симит“,је у 2000. години остварила највећу добит у Србији зато што је на њене рачуне пребачен највећи део прихода „Мобтела“.
 
Порез на екстраимовину по основу бесправне градње платило је пет чланова породице Карић. Богољуб – за вилу од 650 квадрата (имао дозволу на 450), његова ћерка Даница на 1.100 квадрата, Зоран на 2.000 квадрата подигнутих без дозволе и Сретен за вилу од 1.200 квадрата (од чега је 658 без дозволе).
 
Млађан Динкић изјавио је, као министар финансија, да они који су се у Милошевићевом режиму обогатили неће полагати рачуне о начину стицања богатству, ако буду редовно плаћали порез, а кривични прогон браће Карић објаснио је последицом тога што они нису схватили да су после пада Милошевића наступила нова правила игре. Његов став о одустајању од истрага о начину на који су се појединци обогатили за време санкција и ратова дели и директорка брокерске куће тајкуна Миодрага Костића (М&В Инвестментс), Драгијана Радоњић-Петровић. Према њеном мишљењу десет највећих домаћих тајкуна, окупљених у Клубу привредника, представљају темељ српског економског развоја. Реч је, истиче она, о људима изузетног предузетничког духа, што је важније од тога јесу ли они до првог милиона дошли на регуларан или нерегуларан начин. Њихово богатство ће се и даље увећавати, а то треба искористити за повећање стандарда становништва и отварање “прозора у свет”. Насупрот изјавама ње и Динкића, домаћа привреда налази под управом тих тајкуна захваљујући наклоности политичке елите која зазире од страних улагања. Није реч о способним и даровитим предузетницима, већ о повлашћеним појединцима, који су задржали статус из Милошевићевог времена и у садашњим политичким структурама[12].
 
Да би се овладало системом неопходни су и канали проходности. Профил идеалног транзицијског манипуланта у Србији данас могао би се описати: а) у вези је с владом, али није државни чиновник, ц) припада миљеу моћи који кадрира државне службе, али није функционер странке, д) у вези је с предузетницима у региону, али није тајкун ни олигарх. Нико не зна шта тачно ради, а што се мање зна, утолико је успешнији.
 
ТАХИР ХАСАНОВИЋ био је у време моћи Мирјане Марковић, скоро члан породице Милошевић, близак и с Мирјаном и с њеном кћерком Маријом. Као члан Универзитетске конференције ССО Београда, имао је важну улогу у устоличењу Милошевића на власт. Припадао је Мириној јуришној групи на београдском универзитету. По налогу Породице предао је Републичку конференцију Савеза омладине Србије, са свом имовином, Душану Михајиловићу, да оснује Нову демокартију, у којој постаје генерални секретар. Одиграо је велику улогу у разбијању Коалиције Заједно и тако омогућио Милошевићу да после првих вишестраначких избора СПС формира Владу Србије. Тахир је, тада, наместио Душана Михајиловића да 1991. године изнесе из земље 12,5 милиона марака. Михаљ Кертес га је ухапсио, а Тахир је, као дечко Марије Милошевић, тобоже успео да умилостиви Милошевића да га пусти из притвора, с тим што је Михајиловић прихватио да у датом тренутку подржи Породицу.
 
Оженио је Српкињу с Косова, Марину Гаџић из Среске код Призрена. Њен отац туговао је што му се кћерка удаје за Хасановића, и њена породица није присуствовала свадби.

Хасановић је активно радио за тајну полицију и руководио пословном империјом Душана Михајиловића, “Лутра”, која је имала двадесетак фирми у саставу. Руководио је ротари клубом у Михајиловићевим просторијама у улици Мајке Јевросиме у Београду. Водио је партијску службу безбедности. За време санкција Хасановић је основао више фирми преко којих је увожена стратешка роба уз велику провизију. И даље је на челу увозничког лобија. Протежира предузећа из Словеније и увози њихову робу, заступник је предузећа “Раденска”. Михајиловић му је уступио досијеа српских политичара и привредника. Михајиловић му је, како би прикрио своје богатство, уступио милионе евра ради даљег обртања. Колико Хасановић има фирми на своје и туђа имена, нико не зна. Тахир Хасановић, према мишљењу многих, држи значајан канал британске обавештајне службе МИ 6.
 

Почетком осамдесетих година кад је Тахир Хасановић био узоран Титов омладинац, председник Универзитетске конференције Савеза омладине, а иза фотеље му висила велика слика највољенијег сина југословенских народа и народности, требало је да нестане из политике. Због невиђене сервилности, некоме је још онда било мука од њега. Тахир је, међутим, осетио “захтев времена”. Председник Југославије на једногодишњем мандату, Фадиљ Хоџа, поклонио је скупоцен стилски орман Друштву албанских студената у Београду. То друштво, које је деловало под именом “Прпјека”, никако није хтело да ради заједно с осталим завичајним друштвима обједињеним у Културно уметничко друштво “Шпанац”. Уочи Осме седнице, Тахир Хасановић креће у акцију утеривања албанских студената у “Шпанац”, и спектакуларно одузимање ормана, поклона Фадиља Хоџе. Од тада почиње да расте утицај овог невероватног “обртника”. Његов углед код брачног пара Марковић-Милошевић отишао је дотле да је био међу првим кандидатима за зета. Кад је почела пљачка бивше републичке омладине под вођством Душана Михаиловића, нашао се међу првима. Остало је историја и, на жалост, наша свакодневица[13].
 
 
ЗОРАН ЈАЊУШЕВИЋ је 1992. године био обичан оперативац (или возач) у Служби државне безбедности у Српском Сарајеву. Како је Зоран Јањушевић из Републике Српске дошао за саветника за безбедност у кабинету Зорана Ђинђића? Постоји ли уопште његова биографија? Његова улога код покојног премијера, само осам година касније, се не уклапа. Био је умешан у разне махинације у вези са продајом или упропаштавањем многих фирми по Србији. Он сам, сведочећи на суђењу за атентат на Зорана Ђинђића, покушао је то да објасни и испало је да је ту дошао стицајем околности. Да ли се саветник за безбедност премијера једне државе постаје случајно? Касније, Јањушевић се сасвим лепо снашао и у Словенији.
 
Закон о основама уређења служби безбедности не уводи професионални надор над радом тајних служби, а посланици признају да БИА проверава њих, уместо обрнуто. По закону, службе су подређене и одговорне изабраним властима Србије, а скупштински одбор надзире, између осталог, и усклађеност рада служби безбедности са стратегијом националне безбедности и стратегијом одбране, које стратегије Србија тренутно нема ни једну, ни другу. Одбор би по закону требало да надзире и законитост примене посебних поступака и мера за тајно прикупљање података, али то досад никада није урадио. Предвиђено је да је директор службе дужан да се одазове позиву за седницу Одбора, а ако је спречен, дужан је да пошаље свог заменика. Шеф БИА, Саша Вукадиновић, већ по устоличењу, није се појавио на седници Одбора после хапшења Радована Караџића, а није послао ни свог изасланика. Шеф БИА Раде Булатовић излазио је пред одбор годишње, а шефови војних служби никад. Министар одбране Драган Шутановац признао је да не може да каже да су службе безбедности под потпуном контролом, „јер немамо механизме као што је генерални инспекторат“. Члан Одбора за безбедност Александар Чотрић открио је да му је речено да БИА никада неће прихватити темељно реорганизовање, јер нико не жели да остане без посла. Србија би, сматра он, требало да има генералног инспектора тајних служби, али само када би он имао стварну улогу. Да ли и неодговорност система безбедности настаје случајно?

наставиће се

Институт Паралакс