Важно саопштење за јавност: Вучић се обесио на сред Косовске Митровице! (видео)

Желимо да саопштимо српској јавности чињенице и податке од изузетне па и пресудне важности за њихов живот, будућност и будућност њихове деце!

Сазнања до којих смо дошли указују на све брже, рапидно пропадање државе, пада економске моћи грађана, урушавања државног и националног својства српског бића у сваком смислу.

Та сазнања недвосмислено указују на дубоку умешаност државне власти у криминалне активности широких размера и сарадњу са најутицајним дилерима наркотика, оружја и људи у региону а што све иде преко територије Србије!

[youtube url=”https://www.youtube.com/watch?v=pzNZgHfqsYo”]

Чак и да нема тих доказа српској јавности би било сасвим довољно да види како је претходна српска власт али истог састава као и ова, са неким заротираним местима како би нам било горе, успоставила класичну границу између централне Србије и Косова и Метохије, те готово заокружила шиптарску независност. Све је то урађено да би смо се брже прикључили Европској унији и економски ојачали али видимо да и после тога народу Србије бива све горе.

У другим крајевима Републике такође се криминал учврстио као владајућа идеологија и једино исплативо занимање српске “демократске” власти. Остатак државне имовине се пљачка од стране владајуће касте, народу све мање остаје а и неки други делови територије се доводе у упитни положај као интегрални део државе Србије.

И представници Српске православне цркве, једног од стубова носиоца државности који је очувао народ и када је под вишевековним ропством изгубио државу, данас чини супротно.

Отворена сарадња са јеретичким струјама са центром у Ватикану, урушава сва она начела православља која као једина истинита могу да васкрсну народ и поново успоставе самостално српску државу. Њиховом предајом слаби нада у ново васкрсење српског народа јер удруживање са онима који су основали и благословили кољаче у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима и другим српским стратиштима, може помоћи једино њима да свој посао заврше.

Морал је опао, цени се само што је подведено као “европска” то јест “Западна” вредност у којој свега има осим било какве здраве вредности. Ту су разне девијантне групе и поборници изопачених модела понашања који све више преузимају вођство у изградњи, ионако оронулог интелектуалног профила и духа омладине у Србији.

Млади, иако свесни значења породице нити је бране, нити оснивају. Све је више неожењених младих људи и у градовима и на селу. Ако се и усуде на брак децу или не могу, или не смеју или неће да рађају па нам годишње изумиру читави градови. Наш се народ и држава топе као восак на ватри!

Све указује на то да смо пред таквим ужасним тренутком када ћемо као народ, можда и заувек, ишчезнути са лица земље. И то не онако славно како су се наши преци борили већ предајући се, пузећи и понижавајући се. При том молећи непријатеље и крвнике да нам буду саветодавци у том “развоју” и “реформама”.

Овим саопштењем желимо да вам саопштимо да ми све то знамо и да се са тим дубоко не слажемо те позивамо, горе наведене, државне органе на хитно делање! Уколико власт не реагује хитно и одлучно на ово наше саопштење ми ћемо бити принуђени да следеће саопштење радикализујемо и још детаљније опишемо све што утиче на рапидно нестајање српског народа! Тако ћемо чинити док год наша саопштења не буду уважена!

Захтевамо да се ово наше саопштење саопшти свим необавештеним грађанима, удружењима и организацијама како би га они даље саопштавали својим комшијама, рођацима, колегама, а они даље својима, док сваком национално свесном грађанину Србије ово не буде саопштено!

И тако, у недоглед…

Саопштење за саопштењем као стреле над спартанацима у термопилском кланцу падају на српски народ у овом одсудном тренутку. Политичке странке, вође, групе, удружења издају оштра, одлучна, срчана саопштења реагујући тако на стање у држави, друштву и цркви. Из Београда, Крагујевца, Мачве, Ниша, Косовске Митровице, расејања… Народ кроз њих још једном сагледава и преживљава своје стање, често јаче од оних који та саопштења издају.

А једини оштри потези против таквог стања су нова, и то све штурија саопштења. Претварају се у цвркут (“твитове”) и статусе на друштвеним мрежама или циркуларна писма унутар једне групе која све то ионако зна.

Опасно је изаћи у сусрет таквом таласу који нас потапа – било чиме осим са неколико редака који заправо више користе него штете јер показујемо да имамо и користимо право да се огласимо, изразимо своју вољу… “супротставимо се”!

И то право је, знамо, угрожено, ограничено, контролисаног обима. И да није, зар се коришћење основног права на слободу говора може сматрати икаквом борбом? Користи се најмање од свих права а очекују се реакције као пред наоружаним и побуњеним народом?…

И поред постојања колективне свести и искуства о можда неповратном процесу који се у нашој земљи одвија, нема одлучних реакција, нема протеста, нема побуне.

Нема чак ни перформанса мањих размера, чак ни графита на брзину, по мраку, исписаних на неком зиду.

Ни правних акција којима би се тражило поштовање закона, чување Устава, непродаје и очувања државне имовине и територије… Нити од “вођа”, нити од полиције, нити припадника војске којима је то једина обавеза за коју су учени, тренирани, плаћени!

Није више проблем само немогућност да се као народ ујединимо већ и неактивност између нас самих, појединаца.

Нема их чак ни у Косовској Митровици, која се без отпора предаје Шиптарима. Ни два човека од којих би један, на пример, држао мердевине а други префарбао билборд са ликом премијера и лицемерну поруку добродошлице на Косово и Метохију коју издаје. Па на тако обојеној белој површини макар написао “Вучићу… знаш ти шта!”. Нема их…

И то се, у граду који је најочигледније у Србији пред својим нестанком – морало урадити само од себе. Ветар и киша спрали су бар ту малу флеку срамоте са нашег народа.

А ми чекамо да неко из Њујорка, Москве, Париза дође и објасни нам шта се дешава са нама и подсети нас како су право, закон и правда на нашој страни. Како нама отимају земљу, како су наше жртве истините, бројне и згажене… па да издамо неко ново, оштро саопштење! Можда издамо…

Пише: Иван Максимовић

---