…Радња се збива у Шпанији, у Севиљи, у најстрашније време инквизиције, када су, у славу Божију у земљи сваки дан гореле гломаче и кад су
“У великолепним аутодафеима
спаљивали опасне јеретике”.
То, наравно не беше онај силазак у коме ће се јавити Он, по обећању своме, у последња времена, у свој слави небеској, и који ће бити изненадан и тренутан “као муња која заблиста од истока до запада”. Не, Он зажеле да на један тренутак посети децу Своју, и то баш онде где су у тај мах спаљивали јеретике.
…По неизмерном милосрђу Свом, Он долази још једаред међу људе у оном истом лику човечанском у ком је ишао тридесет и три године међу људима, пре петнаест векова. Силази на “вреле улице” јужне вароши, у којој је таман синоћ, у “великолепном аутодафеу”, у присуству краља, двора, витезова, кардинала и дивних дворских дама, пред многобројним становништвом целе Севиље, кардинал, велеки инквизитор, спалио мало те не читаву стотину јеретика – за велику славу Божију.
…Он се појави тихо, неприметно, но – за чудо! сви га одмах познаду. То би могло бити једно од најлепших места поеме, – то јест: зашто су га одмах сви познали. Народ с неодољивом силом лети к Њему, окружава га, купи се око Њега гомилама, следује Му. Он ћутећки пролази поред њих са тихим осмехом бесконачне патње. Сунце љубави гори у његовом срцу, зраци Светлости, Просвећености и Силе бију Му из очију, и, изливајући се на људе, потресају њихова срца љубављу која се на све одазива. Он простире према њима руке, благосиља их, и од додира са Њим, чак само са хаљинама Његовим, излази лековита сила.
…У један мах, из гомиле кличе један старац, слеп још од детињства: “Господе, исцели ме да Те и ја видим!”
…И гле, као нека љуска спаде са очију његових, и слепи Га угледа. Народ плаче и љуби земљу по којој Он иде. Деца бацају пред њега цвеће, певају и узвикују Му: “Осана!” “То је Он, то је баш Он!” – понављају сви; – “то мора бити Он, то није нико други до Он”.
…Он застаје на паперти Севиљске саборне цркве, баш у тренутку кад у храм са плачем уносе дечији отворен бели мртвачки ковчежић; у њему лежи седмогодишња девојчица, јединица ћерка неког знатног грађанина. Мртво дете, све у цвећу.
“Он ће васкрснути твоје дете” довикују из гомиле уплаканој матери.
…Патер саборне цркве, који је изишао у сретање детињем ковчегу, гледа у недоумици и мршти обрве. Али гле, разлеже се вапај матере умрлог детета. Она се баци к Његовим ногама: “Ако си то Ти, васкрсни дете моје!” – кличе она, пружајући према њему руке.
…Спровод застаје, ковчежић спуштају на паперту код ногу Његових. Он гледа са сажаљењем, а уста Његова тихо, и још једаред изговарају: “Талита куми” – “и уста девојка”. Девојчица се диже у ковчегу, седа, гледа смешећи се задивљеним отвореним очицама, око себе. У рукама јој кита белих ружа с којима је лежала у ковчегу. У народу збуњеност, узвици, ридања; и гле, баш у том тренутку, наједаред, пролази поред саборне цркве преко трга сам кардинал, велики инквизитор.
…То је један скоро деведесетогодишњи старац, висок и прав, са исушеним лицем, са упалим очима, али из којих још сија жар, као огњена искрица. О, није сад у великолепним кардиналским хаљинама својим у којима је блистао јуче пред народом, када спаљиваху непријатеље Римске вере, – не, у овај мах он је само у својој старој, грубој монашкох раси. За њима, на извесном растојању, следују мргодни помоћници и слуге његове, и “света” стража.
…Он се зауставља пред гомилом народа и посматра из даљине. Све је видео, видео је како су спустили ковчег код ногу Његових, видео је како је васкрсла девојчица; и лице се његово намргодило и натуштило. Мршти седе густе обрве своје, а поглед му сева злослутним огњем. Пружа прст, заповеда стражарима да Га ухвате.
…И гле, каква је његова сила, и толико је већ научен тај покорни и уздрхтано му послушни пук, да се гомила света онога часа склања испред стражара, а ови, посред гробовског ћутања које наједаред наступи, мећу руке на Њега, хватају Га и одводе Га. Гомила, у тренутку, сва као један човек, сагиба се главом до земље пред старцем – инквизитором; овај ћутећки благосиља народ и пролази даље.
…Стража доводи Заробљеника у тесну и мрачну тамницу са сводовима, у стародревној згради Светога Судилишта, и затвара Га у њу. Пролази дан, настаје тамна, врела и мртва Севиљска ноћ. Ваздух “на ловор и на лимун мирише”. Посред дубоког мрака наједаред се отварају гвоздена тамничка врата, и старац, велики инквизитор, са светиљком у руци улази у тамницу. Он је сам, врата се за њим одмах затварају. Застаје на улазу, и дуго се, читав минут или два, загледа у лице Његово. Најзад тихо приђе, метну светилник на сто и рече Му:
– “Јеси ли то Ти? Јеси ли Ти? – Али, не добивши одговора, брзо додаје: – “Не одговарај, ћути! А и шта би Ти могао казати? И сувише добро знам шта ћеш Ти казати. И Ти немаш ни права да што додајеш ономе што си већ казао пре. Што си сад долазио, да нам сметаш? Јер Ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш. А знаш ли шта ће бити сутра? Ја не знам ко си Ти, нити хоћу да знам: да ли си то баш Ти, или само слика Његова; али ја ћу те већ сутра осудити, и спалићу Те на гломачи као најгорег јеретика, а овај исти народ који је данас љубио Твоје ноге, већ сутра ће, само на један знак моје руке, полетети да згрће жеравицу око Твоје гломаче – знаш ли Ти то? Него Ти то можда и знаш”; – додаде он у дубоком размишљању, ни на тренутак се не одвајајући погледом од свога Заробљеника…
“Имаш ли Ти право да нам објавиш макар једну од тајана онога света, из кога си дошао?” – пита Га старац, па Му он одмах и одговара у Његово име: – “Не, немаш право, – да не би на тај начин додавао ономе што си већ једаред казао, и да не одузмеш од људи слободу коју су тако бранио док си био на земљи. Све што наново прогласиш, биће напад на слободу људске вере, јер ће се јавити као чудо; а слобода њихове вере је Теби била драгоценија од свега на свету – још тада, пре хиљаду и пет стотина година. Зар ниси Ти тако често говорио: “Хоћу да вас учиним слободнима”.
“Но, ето Ти, сад си видео те “слободне”људе!” – додаје старац са замишљеним осмејком. – “Да, та ствар је нас скупо стала, – наставља он строго гледајући у Њега, – али ми смо довршили најзад то дело – у Твоје име. Петнаест векова мучили смо се с том слободом, али сад је то довршено, и довршено је чврсто. Ти не верујеш да је довршено чврсто? Гледаш на мене кротко и не удостојаваш ме чак ни негодовања? Знај да су сад, и баш сад, ти људи јаче него икада уверени да су потпуно слободни; међутим, сами они донели су нам своју слободу и покорно је положили пред наше ноге. То је наше дело, а да ли си Ти то желео, – да ли такву слободу?”
“Страшни и паметни дух, дух самоуништавања и небића, – наставља старац, – велики дух говорио је с Тобом у пустињи, а нама је саопштено у књигама да Те је он “кушао”. Је ли тако било? И је ли се могло казати шта је било истинитије од онога што ти је он објавио у три питања, и што си Ти одбацио, а што је у књигама названо “искушењима?” Међутим, ако се икада на земљи свршило право, громовито чудо, онда је то било тога дана, на дан та три искушења. Баш у појави тих трију питања се и састојало чудо.
“Кад би могућно било помислити, само за пробу и као пример, да су та три питања страшнога духа без трага изгубљена у књигама, и да их треба наново васпоставити, наново измислити и сачинити, да се опет унесу у свете књиге, па због тога скупити све мудраце земаљске – управљаче, првосвештенике, научнике, филозофе, песнике, и дати им задатак: смислите, створите три питања, али таква која не само да би одговорила величини догађаја, него би осим тога, у три речи, само у три реченице човечанске, изражавала сву будућу историју света и човечанства – мислиш ли Ти да би сва премудрост земаљска, кад би се на једно место скупила, могла измислити ма шта слично по сили и дубини оним трима питањима, која Ти је тада дао јаки и праведни дух у пустињи.
“Већ само по тим питањима, по самој чудноватости њихове појаве, могао си разумети да имаш посла не са текућим, обичним човечанским умом, него са вековечитим и апсолутним. Јер у та три питања, као да је скупљена у једну целину, и предсказана, сва потоња историја човечанства; у њима као да су јављена три обличја у којима ће се саставити све неразрешиве историјске противуречности човечанске природе на целој земљи. Тада се то још није могло тако видети, није било тако јасно, јер је будућност била непозната, али сад, кад је прошло петнаест векова, ми видимо да је у та три питања све у толикој мери погођено и предсказано, и тако се показало као истинито, да се питањима ништа више не може додати нити што од њих одузети…
“Одлучи дакле Сам, ко је имао право: Ти или онај, који Те је тада питао? Сети се првога питања. И ако не буквално, али смисао је тог питања овај: “Ти хоћеш да идеш у свет, и идеш голих шака, са некаквим заветом слободе, који људи, у својој простоти и у својој урођеној тупости, не могу схватити, и којега се они боје и страше – јер ништа и никада није било за човека и човечанско друштво несносније, од слободе! А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи? Претвори га у хлебове, и за Тобом ће потрчати човечанство као стадо, благодарно и послушно, премда вечно у страху да ћеш повући руку своју од њих и да ће им нестати Твојих хлебова.
“Али Ти не хтеде лишити човека слободе и одбио си предлог, јер каква би то била слобода, – пресудио си Ти, – кад би послушност била купљена хлебовима? Ти си одговорио да човек не живи само од хлеба. Али знаш ли Ти да ће се баш у име тог истог хлеба земаљског дићи на Тебе дух земаљски, и судариће се с Тобом, и победиће Те, и сви ће поћи за њим, кличући: “Ко је сличан овоме зверу? он нам даде огањ с небеса!”
“Знаш ли Ти, проћи ће векови, и човечанство ће прогласити устима своје премудрости и науке: да нема злочинства, дакле да нема ни греха, него има само – гладних. “Нахрани, па тада можеш захтевати од њих врлину и честитост!” – ето шта ће бити написано на застави која ће се подићи против Тебе, и којом ће се разрушити храм Твој. На месту храма Твога подићи ће се нова зграда, подићи ће се наново Вавилонска кула; и премда се ни она неће довршити, као ни некадашња, али Ти би ипак могао избећи ту нову кулу, и за хиљаде година смањити патње људске; – јер они ће и тако доћи к нама, пошто се најпре хиљаду година напате и намуче са својом кулом! Они ће нас тада опет пронаћи под замљом, у катакомбама, где се скривамо, (јер ћемо наново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: “Нахраните нас, јер они што нам обећаше огањ с неба, не дадоше нам га”. И тада ћемо ми дозидати њихову кулу, јер ће је дозидати онај, ко њих нахрани, а нахранићемо их ми у Твоје име, а слагаћемо да је у Твоје име.
“О, никада, никада они неће себе без нас нахранити! Никаква им наука неће дати хлеба, догод буду остајали слободни; него ће се свршити тим што ће донети своју слободу пред наше ноге, па ће нам казати: “Нахраните нас, па макар нас и заробили!” Разумеће најзад и сами, да се не да ни замислити: да слободе и хлеба буде довољно за све у исто време, јер никада, никада они неће бити кадри правично међу собом поделити оно што имају! А увериће се и о том: да не могу никад ни слободни бити, зато што су слабачки, порочни, ништавни и бунџије.
“Ти си им обећао хлеб небески, али, понављам опет, може ли се небески хлеб, у очима слабог, вечно порочног и вечно неблагодарног људског племена, упоредити са земаљским хлебом? И ако за Тобом, у име хлеба небеског, и пођу хиљаде и десетине хиљада, шта ће бити са милионима и са десетинама хиљада милиона бића, која неће бити кадра да презру и одбаце земаљски хлеб за љубав небеског? Или су ваљда Теби миле само оне десетине хиљада великих и силних, а остали, као песак морски многобројни милиони слабих, али љубећих Тебе – треба само да послуже као материјал за оне велике и јаке? Не, нама су мили и слаби. Они су порочни и бунтовници, али, на крају крајева, они ће баш и постати послушни.
Они ће се чудити нама и сматраће нас за богове зато што смо им се ставили на чело, и што смо пристали да издржимо слободу од које су се они уплашили, па да над њима господаримо, – тако ће им напослетку бити страшно што су слободни! А ми ћемо им рећи да смо послушни Теби, и да господаримо у Твоје име. Ми ћемо их обманути опет, јер Тебе већ нећемо пустити код нас. У тој ће се обмани и састојати наша патња, јер ћемо морати лагати.
“Ето шта је значило оно прво питање у пустињи, и ето шта си Ти одбацио у име слободе коју си ставио изнад свега. А међутим, у том питању се садржаваше велика тајна овога света. Да си пристао и примио “хлебове”, Ти би тим одговорио и задовољио свеопштем и вековечитом душевном терету и муци човековој – како сваког појединог бића, тако и васцелог човечанства скупа: терету због неизвесности: “коме да се поклони?” Јер нема непрекидније и мучније бриге за човека него, кад остане слободан, да што пре пронађе онога коме ће се поклонити.
“Али човек тражи да се поклони оном што је већ неоспорно, и то у толикој мери неоспорно да сви људи наједаред признаду да се томе сви могу клањати. Јер брига тих бедних створова не састоји се у томе да се пронађе оно пред чим ћу се ја или неко други поклонити, него да се нађе нешто такво, да сви поверују у то и да се поклоне, неизоставно сви заједно.
“Ето, та потреба заједничког клањања јесте најглавније мучење свакога човека лично, као и целога човечанства, од почетка векова. Да би настало опште и заједничко клањање, то јест, да би се сви клањали баш једном и истом, људи су уништавали један другог мачем. Они су стварали богове и довикивали један другом: “Оставите ваше богове па дођите да се поклоните нашима, иначе смрт и вама и боговима вашим!” И тако ће то бити до скончања света, чак и кад нестане богова са света: заједно, људи ће пасти на колена макар и пред идолима.
“Ти си знао, ти ниси могао не знати ту основну тајну природе човечанске, али Ти си одбацио једину апсолутну заставу која Ти се нудила, да њоме доведеш све људе дотле да Ти се поклоне без поговора: – заставу хлеба земаљског; а одбацио си је у име слободе и хлеба небеског. И погледај шта си даље учинио. И све опет у име слободе! Кажем ти, да човек нема мучније бриге него да нађе онога коме би што пре могао предати тај дар слободе, с којим се несрећно биће, човек, рађа. Али слободом људском овлађује само онај ко умиири њихову савест. Са хлебом Ти се давала неоспорна застава” даш хлеб, а човек Ти се поклони, јер нема ничег неоспорнијег од хлеба. Али ако у исти мах ма ко овлада његовом савешћу помимо Тебе, – о, тада ће он бацити чак и хлебац Твој, и поћи ће за оним ко му превари и збуни савест. У том си Ти имао право. Јер тајна бића човечанског није само у живљењу, већ и у том: зашто да живи. Док не утврди и не одреди себи представу: зашто живи, човек неће престати да живи, и пре ће уништити сам себе, него што ће остати на земљи, па макар сами хлебови били око њега. То је истина, али гле како је испало: место да владаш слободом људском, Ти си им је још више повећао! Или си ваљда заборавио: да је спокојство човеку милије, чак и смрт му је милија, него слободан избор у ствари познања добра и зла?
“Нема ничег примамљивијег за човека од слобода његове савести, али нема ничега ни мучнијег. И онда, место чврстих основа за умирење савести човечанске једаред за свагда, Ти си изабрао све што има необично, загонетно, и неодређено, изабрао си све што је изнад снаге људске, и стога си са људима поступио као да их никако не волиш!… И ко је све то учинио: Онај, Који је пошао да чак и живот Свој жртвује за њих!
“Место да овладаш људском слободом, Ти си је још умножио, и оптеретио за навек њеним мукама духовно царство човека. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за Тобом, занет и плењен Тобом. Место чврстог стародревног закона, човек је имао сад слободним срцем да решава сам: шта је добро и шта је зло, имајући за руководство само Твој лик пред собом; – али зар је могуће да се Ти ниси сетио и помислио: да ће он одбацити најзад, и оспорити чак и Твој лик и Твоју истину, ако га пригњечи тако страшан терет као што је слобода избора?
“Људи ће ускликнути дакле: да није у Теби истина, јер би немогућно било већма их оставити у забуну и мучење, него што си учинио Ти оставивши им толико брига и неразрешених задатака. На тај начин, Ти си Сам положио темељ за разорење Свог рођеног царства, и не за то никога више. Међутим, Теби је било нуђено нешто много више и боље – шта то?
“Има три силе, једине три силе на земљи које су могле занавек победити и пленити савест тих немоћних бунтовника, и за њихову срећу – те су силе: чудо, тајна, ауторитет. Ти си одбацио и једно и друго и треће, и сам си дао пример за то. Када Те је страшни и премудри дух одвео на врх храма, и казао ти: “Ако хоћеш да дознаш јеси ли Ти син Божији, скочи доле, јер је речено за Онога: да ће га анђели прихватити и понети, и неће пасти нити ће се угрувати, па ћеш дознати тада да ли си Ти Син Божји, и доказаћеш каква је вера Твоја у Оца Твога; – Ти си саслушао то, и одбацио си понуду; ниси се подао, нити си скочио доле.
“О, наравно, поступио си понисито у великолепно, као Бог; али људи, то слабо бунтовничко племе, – да ли су и они богови? Ти, Ти си, наравно, разумео тада да, учинивши само један корак, само један покрет да се бациш доле, тиме би онога часа кушао Господа, и сву би веру у Њега изгубио, и разбио би се о земљу коју си дошао да спасаваш, и обрадовао би се онај племенити дух који те је кушао. Али, понављам, колико има таквих као Ти? И зар си Ти збиља могао помислити, макар само за један тренутак, да ће и људи бити кадри издржати такво искушење? Зар је природа човечанска тако створена да одбаци чудо, и да у тако страшним животним моментима, у моментима најстрашнијих, основних и мучних питања својих, остане само са слободним решењем срца? Да, Ти си знао да ће се велики подвиг твој сачувати у књигама, да ће достићи до дубине времена и до последњих граница земаљских, и надао си се да ће, следујући за Тобом, и човек остати са Богом, немајући потребе за чудесима.
“Али Ти ниси знао да човек, тек што одбаци чудо, да ће одмах одбацити и Бога; јер човек тражи не толико Бога, колико чуда. Па пошто човек није кадар да остане без чуда, он ће понастварати себи мноштво нових чудеса, својих рођених чудеса, и поклониће се врачарском чуду, бапским враxбинама, макар стопута био бунтовник, јеретик и безбожник…
“Ти ниси сишао с крста, кад су Ти викали, ругајући Ти се и исмевајући Те: “Сиђи се с крста, па ћемо поверовати да си то Ти”. Ниси сишао стога, што ниси желео да чудом поработиш и заробиш човека; жудео си за слободном вером, а не за “чудом”. Жудео си за слободном љубављу, а не за ропским усхићењима једног заробљеника пред силом која га је за навек ужаснула.
“Па и ту си судио о људима и сувише високо, јер, наравно, они су робови, макар што су створени као бунxије. Осврни се и погледај унатраг, па пресуди. Прошло је петнаест векова; иди, погледај на њих: кога си подигао и узвисио до Себе? Кунем Ти се, човек је створен слабији и нижи него што си Ти о њему мислио! Може ли он извршити оно што и Ти? Тиме што си га тако много ценио и уважавао, тиме баш као да си га престао волети, јер си и сувише много од њега захтевао; – и ко то беше? – Онај Који је човека волео већма него самога себе! Да си га мање уважавао, Ти би мање од њега и тражио, а то би било ближе и сличније љубави, јер би његов терет био лакши.
“Човек је слаб и низак. Шта значи што се он сад на све стране буни против наше власти, и што се поноси тиме што се буни? То је гордост детета и ђачића. То су мала деца која се побунила у школи и истерала учитеља. Но доћи ће крај и одушевљењу дечијем, и оно ће их скупо стати. Она ће пообарати и испретурати храмове и прелиће земљу крвљу. Али ће се досетити, најзад, та глупа деца, да, премда су они бунтовници, ипак су и немоћни бунтовници, који ни своју сопствену побуну не могу да издрже. Купајући се у глупим сузама својим, они ће признати, најзад, да онај, који их је створио као бунтовнике, мора бити да се исмевао са њима. Они ће то казати у очајању, и што буду казали, биће хула на Бога, од које ће они постати још несрећнији, јер природа човечанска не може да поднесе хуљење на Бога, и, на крају крајева, сама се себи свагда освети за то хуљење.
“Еле, немир, забуна и несрећа – то је данашња баштина људи, пошто си Ти онолико страдао за њихову слободу! Велики пророк Твој, у привиђењу и слици говори: да је видео све који ће бити учесници првога васкрсења, и да их је било из сваког поколења по дванаест хиљада. Али ако их је било само толико, то као да нису људи, него богови. Они су издржали и отрпели крст Твој, они су отрпели десетине година глади и голотиње у пустињи, хранећи се скакавцима и корењем, и, наравна ствар, Ти сад са поносом можеш указати на ту децу слободе, слободне љубави, слободне и великолепне жртве њихове у име Твоје. Али имај на уму да је њих било свега неколико хиљада, па и то богова, а остали?
А као чиме су криви ти остали слаби људи, што нису могли да издрже што и они јаки? Шта је крива слаба душа, што није кадра да смести толико страшних дарова? И зар си Ти збиља долазио само изабранима и за изабране? А ако је тако, онда је ту тајна, коју ми не можемо разумети. А ако је тајна, онда смо и ми били у праву проповедати тајну, и учити људе: да није важна слободна одлука њихових срдаца, нити љубав, него тајна, којој се они морају покоравати слепо, чак и против своје савести. Тако смо и учинили. Исправили смо велики подвиг Твој, и засновали смо га на “чуду, на тајни и на ауторитету”. И људи се обрадоваше што су их наново повели као стадо, и што је, напослетку, са њихових срдаца скинут страшни дар који им је донео толико муке.
Јесмо ли били у праву, учећи и радећи тако, кажи ми? Зар нисмо волели човечанство кад смо тако смирено признали његову слабост и немоћ; кад смо са љубављу олакшали његов терет, и кас смо одобрили његовој немоћној природи да макар и греши… И што си сад Ти дошао да нам сметаш? И што ћутећки и тако продирући гледаш у мене кротким очима Својим? Разљути се! ја нећу Твоје љубави, стога што и ја тебе не волим! И шта имам да кријем од Тебе? Зар не знам с ким говорим? Оно што имам да Ти кажем, све Ти је већ познато, ја то читам у очима Твојима. И зар ћу ја сакрити од Тебе тајну нашу? Можда Ти баш хоћеш да је чујеш из мојих уста? Е па ево Ти, чуј је: ми нисмо с Тобом, него с њим, ето ти наше тајне! Ми већ одавно нисмо с Тобом, него с њим; већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо ми од њега оно што си Ти с негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је он нудио кад Ти је оно показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач ћесаров, и објавили смо себе за цареве земаљске, за цареве једине, премда нам све до сад још није пошло за руком да доведемо наше дело до потпуног завршетка. Али ко је крив? О, дело наше је непрестано само у почетку, али је бар почето. Дуго ће се још чекати на завршетак тог дела, и много ће земља за то време препатити, али ми ћемо свој циљ постићи, и бићемо ћесари, и онда ћемо мислити о свеопштој срећи људској. А Ти си могао већ тада узети мач ћесаров. Зашто си одбацио тај последњи дар? Да си примио тај трећи савет моћнога духа, Ти би створио био све што човек на земљи тражи: дао би му био: пред ким да се клања, коме савест своју да открије, и на који начин да се најзад сви људи уједине у један општи и једнодушни мравињак – јер, потреба свеопштег уједињења је трећа и последња мука човечанства.
“Човечанство је одувек у целини својој тежило да свој живот удеси неизоставно васионски, свесветски. Много је било великих народа са великом историјом; али, што су виши били ти народи, тим су били и несрећнији, јер су јаче од других осећали потребу свеопштег сједињења људи. Велики завојевачи, Тимури и Xингисхани, пролетели су као вихор по земљи тражећи да освоје васиону; али и они су, премда несвесно, изражавали ону исту велику потребу човечанства – потребу васионског и свеопштег уједињења. Да си примио мач и ћесарски плашт, Ти би основао светско царство и светски мир. Јер ко да влада људима ако не они који владају њиховом савешћу, и у чијим су рукама хлебови њиови!
“Ми узесмо мач ћесаров! а узевши га, наравно, одбацисмо Тебе, и пођосмо за њим. О, проћи ће још читави векови лутања и лудовања слободног ума, људске науке и људождерства; – јер зато што су почели дизати своју вавилонску кулу без нас, они ће свршити људождерством. Али тада ће допузити звер до нас, и лизаће нам ноге и покапаће их крвавим сузама из очију својих. А ми ћемо узјахати на звера, и подићи ћемо чашу, а на њој ће бити написано: “Тајна”! И тада, и само тада ће настати за људе царство мира и среће.
“Ти се поносиш Својим избраницима. Али Ти имаш само избранике, а ми ћемо задовољити – све. Него и са тим Твојим избраницима не стоји баш најбоље: колико ли њих између тих Твојих избраника – између јаких који би могли постати избраници – колико ли се њих уморило и посустало, очекујући Тебе, те су пренели, и још ће преносити силе духа свога и жар срца свога на неку другу њиву, и свршити тиме што ће баш против Тебе подићи слободну заставу своју.
“Али ти си сам подигао ту заставу. Код нас ће пак сви бити срећни и неће више дизати буну, нити уништавати један другог на све стране, као у Твојој слободи. О, ми ћемо их убедити да ће тек тада постати слободни кад се одрекну своје слободе ради нас, и кад се нама покоре. И, хоћемо ли тада бити у праву, или ћемо лагати? Они ће се сами уверити да смо у праву, јер ће се сетити до каквих их је страхота и заблуда доводила Твоја слобода. Слобода, слободан ум и наука завешће их у такве думаче и халуге, и ставиће их пред таква чуда и неразрешиве тајне, да ће једни између њих, непокорни и свирепи, сами себе уништити; други непокорни али слабачки, уништаваће једни друге; а трећи, који остану, слабомоћни и несрећни, допузиће до ногу наших и завапиће нам: “Да, ви сте били у праву, ви сте једини владали Његовом тајном, и ми се враћамо вама – спасите нас од нас самих”.
“Добијајући од нас хлеб, они ће, наравно, јасно видети да ми њихове хлебове, њиховим рукама зарађене, узимамо од њих, да бисмо их опет њима раздали, без икаквог чуда; увидеће да ми камење у хлебове претварамо; али ће већма волети што хлебац добијају из наших руку, него и сам хлебац. Јер ће се и сувише добро сећати да су им се пре, без нас, хлебови што су их они зарађивали, претварали у њиховим рукама у камење; а кад су се вратили к нама, онда се камење у њиховим рукама претворило у хлебове. И сувише, и сувише ће они оценити шта значи то: потчинити се једаред за свагда! Докле год људи не схвате то, биће несрећни!
“Ко је највише потпомагао то неразумевање, реци? Ко је раздробио стадо и растурио га по незнаним путевима? Али стадо ће се наново скупити, и наново ће се покорити, и тада једаред за свагда. Тада ћемо им ми дати тиху, смирену срећу, срећу слабачких створова – онаквих како их је Бог створио. О, ми ћемо њих напослетку уверити: да не буду охоли зато што си их Ти уздигао, и тиме их научио да буду охоли. Доказаћемо им, да су слабачки, да су само сажаљења достојна деца, али да је дечија срећа слађа од сваке друге. Они ће постати бојажљиви и почеће гледати у нас и прибијати се уз нас у страху, као птичићи уз своју мајку. Они ће се дивити и ужасавати гледајући нас, и поносиће се што смо ми тако снажни и тако паметни да смо могли умирити бујно стадо од хиљада милиона. Они ће раслабљено дрхтати од гњева нашега, умови ће се њехови уплашити и клонути, очи ће им се напунити сузама као у деце и у жена – али ће исто тако лако, кад им дамо знак, прелазити на весеље и на смеј, на светлу радост и на срећну дечију песмицу.
“Да, нагнаћемо их и да раде. Али у часове слободне од рада, ми ћемо им удесити живот као дечију игру, са дечијим песмама, хором, са невиним играма. О, ми ћемо им допустити и да греше. Они су слаби и немоћни, и они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше. А ми ћемо им казати да ће сваки грех бити искупљен и опроштен, ако буде учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше стога, што их волимо, а казну за те грехе узећемо, најпосле, на себе. И узећемо је на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су пред Богом узели на себе њихове грехе. И неће имати никаквих тајана од нас. Ми ћемо им дозвољавати, или забрањивати, да живе са својим женама и љубазницама, да имају или немају деце. – Све ће то зависити од њихове послушности – и они ће нам се покоравати радо и весело.
“Најмучније тајне њихове савести, све, све ће то пред нас доносити, а ми ћемо све одобрити, и они ће поверовати нашој одлуци и пресуди са радошћу, јер ће их она избављати од велике бриге и страшних садањих мука личног и слободног одлучивања. И сви ће бити срећни, сви милиони створова, осим нас – стотине хиљада њихових управљача. Јер само ми, ми који чувамо тајну, само ћемо ми бити несрећни. Постојаће хиљаде милиона срећне дечице, и сто хиљада нас страдалника који смо узели на себе проклетство добра и зла.
“Они ће тихо умирати, тихо ће се гасити у име Твоје, и иза гроба ће налазити само смрт. Али ми ћемо сачувати тајну, и зарад њихове среће ћемо их мамити наградом небеском и вечном. Јер, кад би чега и било на ономе свету, онда наравно не за такве као што су они.
“Говори се и пророкује да ћеш Ти доћи и да ћеш наново победити, да ћеш доћи са својим избраницима, са својим гордима и снажнима; а ми ћемо казати: да су спасли само себе, и ми смо спасили – све.
“Кажу да ће осрамоћена бити блудница (црква) која седи на зверу и држи у рукама својима тајну; да ће се немоћни и слаби побунити, да ће раздерати њену порфиру, и разголити њено “гадно” тело. А ја ћу тада устати, и указаћу на хиљаду милиона срећне дечице која нису знала за грех. А ми који смо узели на себе грехе њихове, за срећу њихову , ми ћемо стати пред Тебе и казаћемо: “Суди нам, ако можеш и смеш”… Знај да Те се ја не бојим! Знај да сам и ја био у пустињи, да сам се и ја хранио скакавцима и корењем, да сам и ја благосиљао слободу којом си Ти благословио људе; и ја сам се спремао да станем у број избраника Твојих, у број снажних и јаких, са жудњом “да испуним број”. Али се тргох и дођох к себи, и не хтедох служити безумљу. Вратих се и придружих се оној дружини која је поправила подвиг Твој. Одох од гордих, и вратих се смиренима, зарад среће тих смирених.
“То што говорим Теби, збиће се, и царство ће се наше саздати. Понављам Ти, већ сутра ћеш угледати послушно стадо које ће, на први знак моје руке, полетети да згрће жеравицу око гломаче на којој ћу Те спалити зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји ико, ко је већма заслужио нашу гломачу, онда си то – Ти! Сутра ћу те спалити! Dixi.
…Кад је инквизитор ућутао, он неко време чека да чује шта ће му Заробљеник одговорити. Тешко му пада његово ћутање. Он је видео како га је Заробљеник за све време слушао дубоко и тихо му гледајући у очи, и очигледно не желећи ништа да му одговори. Старац би желео да му Овај што рекне, па макар и што горко, страшно. А Он се наједаред приближава старцу, и тихо га пољуби у његова бескрвна деведесетогодишња уста. И то му је сав одговор. Старац уздрхти, нешто заигра на крајевима усана његових; он иде к вратима, отвара их и говори Му: Иди, и не долази више… не долази никако… никада, никада! И пропушта га “у тамне градске улице”. Заробљеник одлази.
Фјодор Михајлович Достојевски
