Вучић тајкун: Ратни и послератни профитер

Постоји много начина да се човек обогати, Александар Вучић је изабрао најпрљавији – тргујући туђим судбинама.
Личним примером доказао је тачност Андрићеве теорије о томе како дође време кад паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати. Почетком ратног распада СФРЈ, кад су паметни ћутали, Вучић је проговорио и обогатио се. На трагедији свих народа у региону обогатили су се многи лешинари, једни хушкајући на убијање, други глумећи пацифисте, али само је Александар Вучић успео све то да споји у својој крвавој каријери, само он је истовремено ратни, антиратни и послератни профитер.

Одрастао је у скромној породици. Отац Анђелко био је чиновник у Народној банци, а мајка Ангелина друштвено-политички активиста на привременом новинарском раду у Телевизији Београд. Солидне плате и ништа бољи стан у новобеоградском блоку 45 омогућили су Александру и његовом брату Андреју лагодно детињство. Имао је све што му је требало: храну, одећу, много лекова и повремена летовања у завичајном Бугојну или чак на црногорском приморју. Кад је, како-тако, завршио Правни факултет у себи је пробудио Васу Ладачког и пожелео је њиве плодне, винограде благородне, у каруце прегнуте чилаше. Али, није могао да их има. Решење је потражио у политичком ангажману.

У том периоду настала је прва Вучићева мистерија. Према његовој причи, као најбољи студент генерације добио је стипендију Фонда за развој научног подмлатка и отишао у Британију на усавршавање енглеског језика. У Брајтону је, тврди он, зарађивао као преводилац и продавац у радњи с компјутерском опремом. Недавно је устврдио да је радио у гвожђари једног Индијца, која је у то време била месара.

Због свих тих конфузија, а и не само због њих, реалније звучи теорија која каже да је младог и амбициозног Вучића на специјализацију у Енглеску послао Миладин Животић, један од истакнутијих комунистичких мислилаца. Кад се заратило, Животић је основао Београдски круг независних интелектуалаца с којим је заступао антимилошевићевску политику. Изгледа да стари професор није могао да младом штићенику задовољи прохтеве.

Тада се Вучић сетио свог великосрпског порекла, потребе за одбраном вековних огњишта и осталих сличних митова. Све то, плус имиџ младог и образованог рођеног Београђанина, однео је у мираз Војиславу Шешељу. Пошто напросто није могуће да Шешељ није знао за Вучићев каријеристички флерт са својим антиподом Животићем, очигледно да је постојао озбиљан разлог који га је навео да прихвати сарадњу и максимално промовише новог миљеника. Ако нису разне шпијунске службе, њих двојицу су спојили лукративни интереси и слепа љубав према новцу.

У биографији Александра Вучића нема ниједне константе. Мењао је све што жив човек може: жене, кумове, пријатеље, странке, идеологије, сараднике, газде, станове, аутомобиле, скупоцене сатове… Све за паре.

Као радикал профитирао је хушкањем на ратове у којима је добро пазио да не буде ни окрзнут. Иза његовог оружаног авантуризма остајали су спаљени градови, необележени гробови, осакаћени несрећници, колоне избеглица, уништене фабрике, незапамћена инфлација, туга и ужас. Вучић није марио, њему је било лепо. На гробљима, широм Велике Србије, горко је плакао док је на онај свет испраћао лаковерне жртве својих парола, а сузе радоснице текле су му сваки пут кад би освојио још неки ар стамбеног простора у Београду.

Уз посланичке мандате и запажено место на српској политичкој сцени, стицао је и све остало. Возио је страначки „југо“, посланичку плату и прилику да се у свакој изборној кампањи угради у цену штампања плаката и осталог пропагандног материјала. И страначки спонзори су били издашни. У складу са статусом радикала број 3, добијао је пригодне поклоне. Од некога би добио кесу с парама, а од Петра Лугоње кесу с виршлама. Добрим виршлама.

У јавности је глумио аскету. Жалио се како нема пара ни да плаћа комуналне и телефонске рачуне, три кампање је шетао у истим излизаним ципелама… Јавно је причао да одећу понекад купује код шанера, али преферира домаће произвођаче. Приликом сусрета с једним познатим писцем средње генерације, онако узгред, Вучић га је одмерио и похвалио: „Видим, имате Николасов сако, такве и ја носим“. „Да, али ја сам свој купио“, одговорио му је писац и заувек се нашао на Вучићевој црној листи.

Као министар информисања у ратној влади Мирка Марјановића, бестидно је, у децембру 1998, кукао како са женом и малим дететом живи у гарсоњери од 30 квадрата, а с минималну плату једва развлачи од првог до првог. С најтужнијим изразом лица, скрушен као прави испосник, гледао је у камеру и ниједном гримасом или речју није показао усхићење што је три месеца раније потписао решење којим му је влада Србије, на штету Пензионо-инвалидског фонда, поклонила стан у елитном новобеоградском „Ју бизнис центру“. О херојском ослобађању тих сто квадрата свете српске земље, баш у време губитка Косова и Метохије, Вучић је ћутао све до пада с власти, кад је принуђен да плати порез на екстрапрофит. Иако се на сва уста жалио како нема динара у џепу, без проблема је платио 40.000 немачких марака пореза за стан који вреди око 250.000 марака.

За првих десет година политикантства, Александар је обогатио животе свих чланова своје породице. Он се скућио у „Црвенкапици“, родитељи су, наводно, трампили стари новобеоградски стан за петоструко скупљи у Крунској улици бр. 67, где је био пријављен и Андреј. Истовремено, у Јајинцима је никао Вучића-замак с више од 400 квадрата, намештен као палата у Рамбујеу, с кошаркашким тереном с тартан-подлогом и фамозним винским подрумом у коме су креиране најсрамније политичке и приватне сплетке.

Прави финансијски успон доживео је тек после Шешељевог одласка на суђење у Хашки трибунал. Тада су му се отворила врата свих српских богаташа.

Почетком 2004, Вучић је предводио скупштински Анкетни одбор за утврђивање чињеница у трговини електричном енергијом. На мети су му се налазили Вук Хамовић и Војин Лазаревић, које је Вучић називао шефовима енергетске мафије. С друге стране, њега је луцидни Хамовић етикетирао као циркусанта. И био је у праву. Вучић је неколико месеци, све у директном преносу на РТС-у, испитивао „мафијаше“, њихове сараднике и сведоке. Представа је завршена тако што је Скупштина одбацила закључке Анкетног одбора. Корист је, по свом обичају, извукао само Вучић. Зближио се с вођама „енергетске мафије“. Од тог зближавања Србија и СРС нису имале никакву корист. Вучић јесте.

У то време ратовао је и са Станком Суботићем Цанетом, оптужујући га да је, као краљ дуванске мафије, организовао шверц дувана и дроге, па чак и да је наредио убиство полицијској генерала Радована Стојичића Баџе. Горљиво је описивао како Цане и Јовица Станишић контролишу најопаснију мафију у Србији, која немилосрдно елиминише све противнике, убија и сече људе, па кесе с телима баца у Дунав.

На те оптужбе Цане је прво одговарао кривичним пријавама. Много успешније је грлатог радикала ућуткао кад му је понудио оно што највише воли – паре.

Да су Вучић и Суботић из отворених непријатељских прешли у тајне сарадничке односе најјасније се разоткрило кроз пословање Вучићевих дневних новина „Правда“. За генералног дистрибутера свог листа Вучић је изабрао Суботићеву фирму „Футура плус“, на чијем челу се тада налазила Оливера Илинчић. Без обзира на чињенице које указују на бројне спорне трагове у њеној каријери, и као саветнице у кабинету бившег председника Србије и Црне Горе Светозара Маровића и, нарочито, на месту директора девизног сектора у Народној банци Србије, Вучић ју је хвалио као најкоректнијег сарадника и најуспешнију пословну жену. Мишљење је променио тек кад се она разишла са Суботићем.

Вучић је, међутим, остао веран Суботићу. Има и озбиљне разлоге. Конвертибилне. Кад је режим Бориса Тадића ударио на Суботићеву пословну империју у Србији, иницирао политички стечај „Футуре“ и расписао црвену потерницу за њим, Вучић га је бранио жешће него свог брата Андреја због афере с фантомском фирмом „Асомацум“. Неколико пута су се тајно састајали у Паризу и Женеви, а неки извори тврде да су се виђали и у Москви.

Иако је „Футура“, због проблема у пословању, направила огромне дугове према „Правди“, Ненад Милановић, један од њених директора и најближих Суботићевих оперативаца, тврдио је да дуг не постоји, да је Цане лично, у коферу, исплатио Вучићу до последњег евра. Што те паре нису стигле у „Правду“, то није Цанетов проблем.

Главни посредник између Вучића и Суботића био је, и још је, Никола Петровић. Поред тога што је Вучићев кум и мањински сувласник „Правде“, Петровић је преузео улогу и незваничног Суботићевог портпарола. Преко Вучићевих новина покушао је да води кампању одбране Цанетових интереса, пре свега од оптужби за шверц дувана.

У време раскола у СРС, радикали су тврдили да је Цане финансирао пучисте Томислава Николића и Александра Вучића. Ако су те информације тачне, то је била одлична Суботићева инвестиција. Доласком Вучића на власт, прво је повучена потерница, а онда и, због застаревања, одбачена тужба против Цанета.

У том послу профитирао је и Никола Петровић. Иако воли да о себи машта као о угледном и успешном бизнисмену, реалност га демантује. У крупан бизнис је, тврде извори „Таблоида“, ушао тако што је прекинуо студирање и отворио пекару на Новом Београду. Срећа га је погледала кад се доселио у „Црвенкапицу“, у стан који је по изузетно повољним условима купио његов тата Радослав Раца Петровић. Старији Петровић је паре стекао док је био представник Енерго-Гвинеје у Конакрију, ћерке-фирме Енергопројекта. У том послу – изградњи две хидроелектране – држава Гвинеја остала је дужна 20 милиона долара, али тадашњи руководиоци Енергопројекта тврде да је Раца добро профитирао. (О тој теми више ћемо објавити у неком другом приликом.)
Углавном, Никола је захваљујући тати постао богат и моћан. Захваљујући Павлу Томашевићу, директору ЕО Опрема, Петровић је 2011. ушао у посао с мини-хидроелектранама. Кад је, доласком СНС-а на власт, постављен на место директора Електромреже Србије, Петровић је сувласништво у фирмама пренео на Драгана Клисуру, бившег механичара у Енергопројекту.

Петровић је финансијски помогао основање Српске напредне странке, а тврди и да је Вучићу дао паре за покретање „Правде“. Ипак, Вучић је као главног финансијера својих новина истицао Душана Ступара, бившег функционера Државне безбедности и члана власничког конзорцијума панчевачке „Азотаре“, који је хапшен и притваран због сумњи у незаконито пословање те фирме.
Док је, одмах по Шешељевом одласку у Хаг, обигравао око Милке Форцан, тада потпредседника „Делта Холдинга“, Вучић је упознао Драгана Ђиласа.

Богат и утицајан, Ђилас је потценио радикалског фронтмена. Вучића је доживео као подмитљивог слабића спремног да за шаку евра уради све. Да, у томе је био у праву. Међутим, Вучић није само то. Иза његове похлепе налазе се и особине које мало ко има – способност да трпи свакаква понижења, али само док не дође време за бруталну освету. С друге стране, Вучић је одлично проценио Ђиласа. Знао је да тај млади тајкун све што има стекао мешетарењем, а у тој дисциплини само је један шампион – Вучић. Стрпљиво је подносио најсрамнија шиканирања, политичка и лична, лукаво стварајући привид своје потчињености. А, онда – освета.

Службу Ђиласовим интересима, пре свега у разбијању СРС-а, Вучић је добро наплатио. С рачуна Телекома и Града Београда у Вучићеве џепове слили су се милиони евра. Идила је завршена доласком СНС-а на власт. Вучић је напрасно заборавио на бесмислену причу о двопартијском систему којим ће следећих 50 година руководити њих двојица. Окренуо је ћурак наопако и преко својих медија осуо рафалну паљбу. Провучен кроз блато Пинка, „Курира“ и „Информера“, који су свакодневно објављивали истину о његовим криминалним радњама, Ђилас је демолиран као нико никада. Изгубио је изборе у Демократској странци, одрекао се посланичког мандата, остао без бројних послова, које је преузела Вучићева фантомска агенција којом руководи Горан Веселиновић. Останак на слободи скупо је платио. Према неким информацијама из врха напредњачког картела, Ђилас је Вучићу исплатио 10 милиона евра, а има и оних који тврде да је у питању много већа цифра, од чак 300 милиона.

Ни други тајкуни нису поштеђени владареве похлепе. Нема те услуге коју би Вучићу могли да одбију Милан Беко, Жељко Митровић, Предраг Ранковић Пецони, Мирослав Мишковић, Жарко Зечевић, Драган Ђурић или било ко други.
Колико је успешан као продавац магле и политикантски рекеташ, Вучић је неспособан за организацију било каквог посла. Колико је вешт бизнисмен показао је са својим дневним новинама. Оштетио је три штампарије, стотинак новинара и неколико спонзора, да би на крају издавачко предузеће гурнуо у стечај.

Како је завршила „Правда“, завршиће и Србија. Чињенице су неумољиве: за прве две и по године Вучићеве власти спољни дуг се повећао за 7,7 милијарди евра и тренутно износи 22,5 милијарде, а за ову годину очекује се повећање за још 1,5 милијарду; БДП је прошле године доживео историјски ниво пада 3,7; индустријска производња је пала за 16,8%; просечна плата је прошле године смањена за 7%, а само у јануару ове године за 20%; на листи Доинг бусинесс од Србије су боље оцењене привреде Косова, Албаније, Намибије, Боцване, Монголије, Руанде… Велики реформатор Александар Вучић опстанак на власт одржава помоћу астрономских кредита. Под његовом влашћу, Србија се, просечно, задужује 11.000.000 евра дневно. На тај начин Вучић ће рачун за свој дилетантизам и похлепу испоставити и следећим генерацијама, којима неће оставити ништа више од макете „Београда на води“ и билборда „Брзе пруге Србије“.

Није за утеху, али ипак постоје и они који су се добро овајдили од Вучића. Александар Вулин је, наводно, купио 13 ари плаца на Дедињу. Без дана реалног радног стажа, да није добио министарску функцију, Вулин не би имао ни за аутобуску карту до Дедиња. Његов ментални близанац, такође без икаквог стажа али с плагираним докторатом, министар полиције Небојша Стефановић не штеди на некретнинама. У елитном београдском насељу, на Бежанијској коси, купио је кућу вредну око 250.000 евра, а неки медији су објавили информације да је исту суму платио извесном руском бизнисмену за вилу у црногорском Петровцу. Богатство које су за ових неколико тужних година прикупили остали напредњачки термити биће предмет неких будућих истрага.

За разлику од многих сарадника из свог картела, Александар Вучић се не бахати. Не купује, попут Николе Петровића, „Ролекс“ сатове од по пола милиона евра, фирме и станове које поседује пријављује на туђа имена… Иако и даље глуми скромност, вероватно негде у замку у Јајинцима, као Баја Патак, има тајну собу пуну пара. Требаће му. Кад прође ова патолошка епизода, диктатор ће морати скупо да плаћа адвокате, који ће имати немогућу мисију да га одбране од одговорности за зло које је нанео свим грађанима Србије.

 

Предраг Поповић

КЊИГЕ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702