Интервју

Захар Прилепин: Словене сматрају противницима, зато се треба плодити и множити!

За мене је Србија најрођенија земља, поред Русије. Сваки пут идем да схватим шта нас зближава, шта нас чуди код оних других и шта нас чини сличним.

Пореде га час са Максимом Горким, час са Ернестом Хемингвејом, али он је Захар Прилепин, ветеран рата у Чеченији, филолог, националиста по убеђењима, један од најчитанијих и најсамосвојнијих савремених руских писаца.

О себи је једном рекао: Одавно је престало да ми се допада да путујем, зато што су ми људи занимљивији од географије, и у главном су то руски људи. Али Србија је у том смислу изузетак. Овде писац често борави, и ових дана заједно са колегама из бранше учествује у Мајским данима књиге у Панчеву.

Са Захаром Прилепином Глас Русије је разговарао о Новом Завету, Depeche Mode, као и о томе како да политичари наших земаља избегну заборав.

Вашег омиљеног совјетског писца Леонида Леонова својевремено с одушевљењем су примали у Југославији и чак правили сценске поставке оних радова који су у СССР прећутно заобилажени. А како примају вас?

За мене је Србија најрођенија земља, поред Русије. Сале у центру града ја окупљам само у Русији, Србији и можда у Француској. Највише књига у иностранству изашло ми је управо у Србији. У том погледу ја сам наследник омиљеног писца Леонида Леонова и лично сам се уверио какви дивни људи тамо живе и да у њиховом речнику реч Русија не заузима последње место. Ја сам 4 пута наступао на разним крајевима Београда и мислим да сам на крају окупио исто толико Срба као група Depeche Mode. Што је карактеристично, у сали је 97% управо Срба, Руса емиграната нема, за разлику од других земаља. Очигледно има неких ствари које су својствене руском и српском карактеру, које се дотичу и правилно римују. Сваки пут идем да схватим шта нас зближава, шта нас чуди код оних других и шта нас чини сличним.

И до каквог закључка сте дошли?

Можда равнодушност према себи и сопственој судбини, уверење да има нешто што је важније од било ког конкретног Србина и Руса. И то нам омогућава да говоримо о нашој заједничкој судбини и о заједничком вектору историје који, између осталог, можемо да променимо. Ево та истина која је озвучена у чувеној изреци ”нас и Руса 200 милиона”, она се снажно осећа. Срби осећају да нису сами. А када су се у јеку украјинске кризе у Србији почели да појављују плакати са речима подршке Русији, схватио сам да ни ми нисмо сами и то бескрајно греје душу. Срби исправно сматрају не Украјину већ Русију аналогом Југославије коју су поделили на неколико делова и по жељи западних држава покушавају да поделе на још већи број, како би затим и њих поделили. Срби у геополитичком смислу испоствили су се најмудријим нашим суседима.

Када сте се спремали на Балкан 2010. обећали сте: Доћи ћу и пићу вино са предивним Србима. А овог пута?

Колико год да сипају, све ћу се потрудити да попијем. А књижевни део ће бити као и раније — потрудићу се да одговорим на сва питања. Зато вино- да, ракија — да, посета манастира — да, и све што може да се смести у оквире Новог завета — да. Имам нови огроман роман Обитељ и желим да га у Србији прочитају, зато што ми се чини да ће га овде разумети као нигде другде.

То је књига о логорима на Соловјетским острвима, на северу Русије, где су протеривали свештенство, контрареволуционаре и ”бивше” бољшевике. Зашто мислите да ће га у Србији разумети?

Зато што им ништа не треба објашњавати. Када комуницираш са Французима, Енглезима, Американцима, треба им све прежвакати и као кашу представити — гледајте, ево то су Руси, видите како се они понашају, каква им је била историја. А Срби имају исправни однос према свим нашим проблемима, можда делимично зато што они, како ми се чини, нису имали периода у историји када је владајући положај заузимала либерална интелигенција. Зато је тачка гледишта код Срба правилна — класична, хуманистичка и конзервативна.

Имате четворо деце, у данашње време то је скоро подвиг. И у Србији када је један познати посленик културе рекао да и он има толико, у сали се зачуо аплауз, зато што постоји катастрофални пад наталитета у земљи… Шта да се ради?

Просто власти у Русији Србији треба да схвате да ако нестанемо, словенски род ништа неће спасити. Ову тему треба представити као основну. Зато што ако одумремо, наш језик и књижевност нико неће памтити и неће се преносити из века у век. Ми нисмо као Грци. Словени су болесна мрља у оку актуалног европоцентричног света. Сматрају нас за противнике, свима смо досадили. Зато се треба плодити и размножавати. Ако државе то не схвате, никакве милијарде их неће спасити. Може да имаш и 200 милијарди у западним банкама, затим се дешавају непредвиђене ствари — и више ниси на власти, ти си нико и ништа. Само нови људи, рецимо 40 милиона младих Срба и Руса, образованих, прошлих кроз војну обуку, то је једини начин за твој спас, политичару.

Глас Русије

фото: РИА Новости

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!