Став

„Жртвени“ јарац

Бројни злочини почињени над Србима остаће вероватно заувек нерасветљени. За убиства Срба у српским земљама под окупацијом нико неће одговарати, нити се ико сем породица жртава, које су углавном немоћне, интересује да се пронађу и казне кривци. Те жртве се помену у медијима када је то неком од политичара потребно, на њима се прикупљају предизборни поени, гради имиџ националног политиканта или се њима служе као дипломатским колачима када треба издејствовати, углавном, неку личну корист.

Весна Веизовић (Фото: Васељенска ТВ)

Весна Веизовић (Фото: Васељенска ТВ)

Стварне бриге за њих нема, сви они су само бројка, понекад чак ни име, већ само број, а понекад ни то…

Једном седмично из буџака се извуче нека прича о нашем јунаку, или јунакињи којих је такође било, а који су херојски ишли да бране земљу са спознајом да се можда неће ни вратити, али са уверењем да је наша земља толико вредна да за њу вреди и умрети.

Те приче причају преживели саборци, они који су имали мало више среће… Можда и остављени да сведоче о својим ратним друговима, њиховој храбрости и немилосрдном непријатељу. Додуше, има и оних који и сами воле да се похвале о ратним данима и сопственој храбрости. А што да не? И треба. Треба и о сопственим подвизима да сведоче, све док та сведочења не пређу у ловачке приче нашег премијера.

Пре два дана група Срба присилно исељених са Косова и Метохије, од стране премијерових пријатеља и колега, а можда и фамилије, очајнички је покушавала да дође до свог села и посети срушену цркву посвећену пресветој Богородици, где је планирана Света литургија на сам њен празник Велике Госпојине. На путу су их пресрели Шиптари из Мушутишта који су напали аутобус и спречили Србе да прођу. Око 150 Срба нашло се између Тачијеве окупаторске полиције, истих оних који су до само пре неколико година носили униформе ОВК и клали и протеривали Србе, а чија је сада улога да их чувају од друге групе Шиптара који отворено прете убиствима и наставком етничког чишћења.

Дакле, без србске полиције, армије приватног обезбеђења, заглављени између два зла. А не зна се које је горе. Јер кад прође смена тим Тачијевим полицијацима прећи ће на страну својих сународника, а можда ће баш онај најгласинији, који је из свег гласа дозивао УЧК, обући униформу „полиције“ и стати да „брани“ Србе од разјарене гомиле. Свако ко је бар два пута посетио Космет зна какав је то осећај, да не говорим о Србима који живе у јужној србској покрајини, посебно оним у енклавама, и којима је тај осећај једини познат.

Али то је уобичајена ствар, ваљда нормална, будући да је у сред те гунгуле једина срамота која је погодила нашу Владу то што је Ћамил Дураковић изјавио да је Вучић у Сребреници напао сам себе. Баш онај Дураковић који ће ускоро заједно са Вучком бити један од главних говорника на завршној планеарној седници окупљања фондације Клинтон.

Ако је потребно подсећање на тај чудни догађај како би се употпунила компарација напада на премијера и свакодневне нападе које трпе Срби широм Косова и Метохије, али и Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и наравно централне Србије. Наиме, прошле године одајући почаст „жртвама“ Сребренице, од којих многи посећују своје гробове, извршен је „напад“ на премијера – камењем. Тај „напад“ означен је као покушај атентата и ево већ читаву годину је тема расправе и још увек у жижи.

Босна и Херцеговина сматра се расадником тероризма, оружје које је остало још из прошлог рата и дан данас се употребљава на разним фронтовима, а посебно је популарно у терористичким нападима по Европи. И сад ће баш неко, поред толико оружја, свих могућих врста и дезена, и поред толико терориста, терористичких кампова, да на премијера Србије изврши атентат камењем.

Случај је бизаран сам по себи. Но, да није било Дураковића и Гљивице Дачића који је послужио да дигне џеву и све то означи као срамоту над срамотама, дајући читавој јавности до знања да је далеко већа срамота Дураковићева изјава него угроженост 150 Срба којима је живот висио о концу, не бисмо знали каква су била осећања нашег премијера за време „покушаја атентата на њега“ и шта му је пролазило кроз главу.

Емотивно узрујан, пред камерама, са заслуженим Оскаром за глуму, неколико пута поновивши да му је на памети било само да не осрамоти Србију, он је дословно изјавио:

„Мислио сам да је крај, али ми је кроз главу пролазило, не смеш да спустиш главу, не смеш да осрамотиш Србију“.

Ето, док цео регион бруји о „неимању правде“ због прекида истраге, а заборавља све оне жртве поменуте на почетку чије џелате нико и не тражи, а које итекако заслужују правду, ми сазнасмо каквог „жртвеног“ јарца од премијера имамо.

Колику жртву је спреман да да за Србију. Вероватно је и путовање са Дураковићем у Америку на скуп фондације Клинтон, која је синоним за убице Срба и НАТО бомбардовање Србије, а чије ће учешће платити нашим новцем, само још једна жртва коју ће поднети за нас…

Весна Веизовић, ВасељенскаТВ

фото:АП

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!