Корумпирани судови и судије намерно развлаче оптужнице док не застаре

Београд – Једно од три кривична дела око фалсификовања исправа за које се терети Пљевљак Дарко Шарић застарило је прексиноћ.

По незваничним сазнањима до застаревања је дошло због спорости хрватског правосуђа, јер нашим правосудним органима нису на време достављена тражена документа.

Тужилац за организовани криминал Младен Ненадић изјавио је за РТС и да су грађани некада разочарани исходом предмета јер закључују на основу нетачних информација које се износе у јавности, и поручује да ни његове колеге у Тужилаштву ни он не реагују на притиске. Ненадић је, гостујући у емисији „Око”, нагласио да су његове колеге у Тужилаштву за организовани криминал професионалци.

„Колеге заменици који раде у Тужилаштву за организовани криминал су професионалци који имају дугогодишње искуство, мислим апсолутно све најбоље о њима. Да се плаше или да су подложни притисцима, сигурно не би радили тај посао који сада раде“, рекао је Ненадић.

Он истиче да притисци преко медија и притисци јавности имају одјека и у Тужилаштву, али да се запослени на њих не осврћу, него раде свој посао и предмете воде до краја.

„Јавно мњење у сваком случају има неку представу о самом кривичном делу које је извршено, ту представу јавно мњење добија и из медија, добија из неформалних разговора, а многе од тих ствари које се неформално преносе, или чак износе и у медијима, нису тачне“, указао је Ненадић.

Он сматра да такво изношење података у вези с појединим кривичним поступцима ствара погрешну перцепцију код људи и да они у неким ситуацијама могу бити разочарани ако не дође до оног исхода који очекују.

„За тужиоца и за суд је неопходно да у сваком појединачном предмету постоје докази да је неко лице, окривљени, извршило неко кривично дело. Ако тих доказа нема, онда нико не може бити оптужен, нити може бити осуђен“, рекао је Ненадић.

Најпознатији случајеви судске застаре

Марко Милошевић, син бившег председника Србије, који је тужен 2001. због пребијања „отпораша” у Пожаревцу, ослобођен је кривице због застаревања случаја 2012.

Мирјана Марковић, која је била окривљена за незакониту доделу станова и против које је чак, оптужница преименована, успела је да избегне казну јер је и њен предмет, као и синовљев, застарео 2012.

Јездимир Васиљевић, власник „Југоскандика”, који је био оптужен за злоупотребу положаја и прибављање имовинске користи од 60 милиона марака, после више од десет година суђења, „спасао” се затвора јер је 2013. његов предмет застарео. Марија Милошевић, ћерка Слободана Милошевића и Мире Марковић, коју су својевремено теретили за неовлашћено поседовање пиштоља и пуцање из њега приликом хапшења њеног оца 2001. осуђена је на осам месеци затвора, али је пресуда поништена, а оптужница је застарела 2011.

Владика Иларион, некадашњи старешина манастира Хопово, био је оптужен за недозвољене полне радње над малолетницом. Осуђен је на десет месеци затвора 2006, али је Врховни суд вратио предмет на поновно суђење. Међутим, и он је застарео.

Братислава Буба Морина, бивша комесарка за избеглице, још 2001. оптужена је за злоупотребу положаја. Њен случај је застарео 2011.

Правници указују на то да оба института, и релативна и апсолутна застарелост, имају исто дејство и воде до обуставе поступка. Они оцењују да застара није пораз суда, како се то погрешно тумачи, него гарант законитости.

Институт застаре је један од законитих начина окончања кривичног поступка, објашњавају правници. Протеком времена, рецимо, држава губи интерес за кривично гоњење, а ту су и разни други разлози, попут тих да се сведоци слабије сећају, затим, рецимо, разна документа грађани немају обавезу да чувају након одређеног времена. До застаре долази зато што се касни с подношењем кривичних пријава, не предузимају се разне радње, током суђења и одбрана има своје интересе. Застара подразумева у принципу дупло дуже време од оног које је законом предвиђено као највиша казна за неко кривично дело.

Председник ЈУКОМ-а Милан Антонијевић рекао је раније за „Дневник” да „сама застарелост представља грешку у систему која захтева пажњу”. Он је мишљења да сваки случај застарелости до којег дође у нашем правосуђу мора бити предмет пажње, не само суда у којем се то десило већ и инстанци које су надлежне за контролу рада правосуђа, пре свега Високог савета судства, да о томе доносе одређене закључке и покрећу дисциплинске поступке уколико је потребно.

С друге стране, предмет анализе, како наводи Антонијевић, може бити и рад Тужилаштва које је радило на одређеним предметима: да ли је учинило све да одређени поступци буду доведени до краја, да ли је прикупило довољно доказа и неких других ствари које су током поступака извршаване, а тело које се може бавити тим питањем је Државно веће тужилаца.

Кривичар др Слободан Стојановић оцењује да су рокови застаревања у кривичном праву добро одмерени.

„Није решење да се прописивањем практично бесконачних рокова застаревања за готово сва кривична дела подстиче нерад правосуђа“, каже он.

„Ако је у некој држави проблем застаревања изражен, то говори и о неефикасности правосуђа, али ако се у том контексту помиње наш систем од 2001. године, томе би требало додати честе измене закона, промене у организацији и надлежности судова, реизбор судија и друге разлоге због којих су, по сили закона, многи поступци по неколико пута почињали изнова.“

М. Бозокин, Ј. Јаковљевић, Дневник.рс