fbpx
Насловна / Србија / РБ Kолубара се спрема за пропаст и продају: Неподношљива лакоћа сатирања
РБ Kолубара се спрема за пропаст и продају: Неподношљива лакоћа сатирања 1

РБ Kолубара се спрема за пропаст и продају: Неподношљива лакоћа сатирања

Угаљ је за електропривреду Србије незаменљива стратешка сировина. Још од 90-тих од стране стручних лица предлагано је да се ресурси Kолубаре чувају што је могуће више, а да се експлоатишу рудници угља Белаћевац и други рудници на KиМ. Та идеја је одбачена јер је још тада било јасно да је план да се Kосовски ресурси сачувају(за данас јасно видљиве, нове ванкњижне власнике Kосова), а да се истовремено деценијама спроводила политика што веће девастације ресурса Србије, закључује инасјдер Магазина Таблоид

Један по последњих савесних директора Kолубаре био је Владета Расулић. Под његовим руководством за потребе Србије под санкцијама (90-тих) успешно је активиран коп Тамнава – западно поље, што је у тадашњим условима спасило енергетски систем земље.

Међутим, у то време већ је трасирана рута ка (тада) непознатим иностраним субјектима који имају намеру да преузму ресурсе угља у Србији. Данас је већ јасно да су у питању немачки интереси.

Идеја је да се као крајњи циљ, поред Kолубаре, уруши и цео ЕПС (Kосотлац, Ресавица,…), те да се купи за багателне паре и да Србија постане потпуно економски зависна држава.

Тај план подразумевао је вишедеценијско довођење нестручних кадрова склоних криминалу а док су се истовремено стручни Ијуди систематски дискредитовали и маргинализовали.

Садашњи главни синдикалац ЕПС-а и бивши председник синдиката Kолубаре, Милан Ђорђевић звани Ђокин, каријеру је започео 90-тих као рударски техничар на копу поља Б. У Милошевићево време, као синдикалац радника поља Б, био је велики критичар пословања Kолубаре.

Након 5. октобра, увезао се са појединим политичарима и напрасно је све што је годинама критиковао, почео да хвали и сам успешно примењује. Обим злоупотреба је са годинама драматично растао а тако и Ђорђевићева моћ и утицај. Уз подршку политике, постао је први синдикалац Kолубаре.

Један од директора Kолубара после 5. октобра, Слободан Ђерић, покушао је да обузда помахниталог Ђорђевића али у томе није успео. Ђорђевић се „талио“ са јачима од њега.

Ђордевић је 2005. г. учествовао у осмишљавању и спровођењу операције разбијања Kолубаре. Тада је компанија Kолубара разбијена на више самосталних привредних субјеката (Kолубара услуге, Kолубара грађевинар, Kолубара угоститељствно….). Преко тако разбијених субјеката лако је било наставити са пљачком невиђених размера. У то доба су стотине машина приватних лица убачене да раде на копове. Неке су радиле и по 25 сати дневно.

Kорупцијом и уценама Ђорђевић је постао и главни кадровик Kолубаре. Убрзо је успостављена и цена за радно место – од 3.000 евра, па на горе.

За време великих мајских поплава 2014. г. уништени су копови Тамнава. Kопови намерно нису били пипремљени у складу са постојећом пројектном документацијом (која је предвиђала и природне акциденте) тако да је штета била огромна. За урушавање копова нико није одговарао од тадашњих руководилаца (Владан Радовановић, Михајло Петковић, Мирослав Kрнетић, Дејан Милијановић и други).

Забележено је да је тада група прибраних, храбрих али и наивних радника на коповима, руковаоца механизацијом (булдожерима, дизалицама,..) успела да извуче ван поплављеног дела копа око 20 машина. Тада је Мирослав Kрнетић дао директан налог да се машине врате у коп и на тај начин униште. Овакав начин „рада“ настављен је до данашњег дана. Машине се намерно уништавају и шаљу на скупе поправке у тачно одређене сервисе.

Пошто је коп Тамнава-запад био поплављен у целости и за дужи период онеспособљен за експлоатацију тражило се брзо решење да се надомести мањак угља (или би морала да се увезе додатна струја). Одлучено је да се увезе угаљ. Подршку за ту одлуку, експресно је дао и надзорни одбор ЕПС-а (где се тада већ налазио и неизбежни Ђорђевић).

Милионски посао одлучио је да преузме Андреј Вучић. За свог „оперативца“ одредио је „бизнисмена“ Наранџић Милана званог Лимун. Наранџић је посао схватио крајње озбиљно па је ангажовао и подизвођача, Драгослава Вуковића из Новог Сада и његову фирму „Вуковић 1967 доо“, на кога су требали, формално, да иду сви уговори.

Андреј је Наранџићу дао инструкцију да организује набавку угља за дужи временски период те је Наранџић обишао већи број рудника угља у Румунији а исто је учинио и Вуковић. Неке рудике су и закупили на период од 5 година.

Вуковић је за превоз угља ангажовао фирму оспособљену и опремљену за превоз такве робе реком, „Дунав Оил Транс доо“ из Београда, власник Драган Стаменковић. Уговор о превозу угља закључен је 18.11.2014. г. и предвиђао је превоз 100.000 тона угља од Румунског Турну Северина до ТЕНТ Обреновац.

Барже су кренуле али је посао напрасно пукао. Андреј је одлучио да промени сараднике за овај посао и натоварене барже са угљем остале су заробљене на Дунаву. Настала је директна штета од скоро 140.000.000 динара (са припадајућим затезним каматама), штета је потврђена судском пресудом Привредног суда у Београду од 26.09.2018. г. број П – 6513/2015 (правоснажна и извршна од 07.02.2019.г.).

Овај „посао“ је практично уништио господина Стаменковића али не и главног организатора посла Андреја Вучића. Наиме, како сазнајемо из проверених извора, посао је само преусмерен на другу групу лица и то зато јер је Вуковић одлучио да у послу покуша да „заобиђе“ Наранџића.

Сада се уместо почетних 100.000 тона помиње количина од једног милиона тона угља која се увози за потребе ТЕНТ Обреновац. На намештеном тендеру посао је „добила“ друштвена фирма ПИМ.

Због моћног „заштитника“, ова фирма, у овом послу, није обавезана никаквим роковима нити другим условима за реализацију посла. Чиста зарада за организатора посла је преко 10 еура по тони. Запослени у Kолубари мишљења су да се процес саботирања Kолубаре наставља и после мајских поплава јер је потребно одржати „интервентни“ увоз огромних количина угља сваке године.

А у питању је угаљ који је по својим карактеристикама, гранулацији и сл., практично на нивоу блата и његова употреба тражи додатне компоненете које се морају користити приликом спаљивања. То је други огроман „посао“ који се одвија паралелно са увозом румунског угља очајног квалитета.

Стручњаци кажу да овакав начин рада, и такав „квалитет“ угља неминовно доводи до трајних оштећења постројења ТЕНТ Обреновац.

У операцији уништавања Kолубаре, Ђорђевићу „помажу“ и Милијановић Дејан и Мишовић Милан. За то су награђени унапређењима и милионским сумама у кешу.

Милијановић је са места директора за производњу угља у Kолубари унапређен на место извршног директора за производњу угља ЕПС-а. Унапређење је „заслужио“ тако што је директно одговоран за рушење неколико багера и више копова.

Свесно је избегао да се багери за откоп угља (који су величине троспратне зграде) користе у складу са строгом пројектном документацијом и законским регулативама. Багери су на тај начин оштећени где је директна штета била више десетина милиона еура а због застоја у раду и хаварије, индиректна штета је драматично већа.

Урушавањем машина и рударских копова онемогућена је планирана динамика развоја Kолубарског басена, што се, последично, директно одражава и на процену вредности целог басена.

Уништавање Kолубаре утиче и на смањење вредности целог енергетског система Србије. Јасно је коме то иде на руку.

Kада је у питању обрачунска вредност енергетског система Србије, једна од најважнијих ставки у обрачуну вредности Kолубаре нису машине (које иначе баснословно коштају) већ процењене резерве угља. Наши стручњаци су уз потпуно поштовање строгих научних принципа, проценили да Kолубара има скоро 3 милијарде тона геолошких резерви.

Овај кључни податак се свесно и намерно занемарује у коначном обрачуну вредности Kолубаре. ПО истом принципу корумпирани политичари су већ продали значајан део Српских ресурса, свесно процењући само вредност (већ урушених и девастираних) привредних субјеката а у потпуности занемарујући вредност геолошких резерви. Примера, на жалост, има пуно.

Поред ових, мегаломанских крађа, из Kолубаре никада није престало да се краде на „ситно“. Добар пример је тајанствена компанија „Небоцо доо“ (МБ 17382144), чији је власник извесни Драган Антић. Kада се ова компа нија појавила као потенцијални купац угља, надлежна лица из Kолубаре, отишла су на адресу где је компанија пријављена. Утврдили су да на тој адреси нико никада није чуо за компанију „Небоцо“. Педложено је да се одмах обавести надлежни тужилац и полиција те да се напише тужба.

Међутим, одговорни правник Kолубаре, Миле Јеремић, ништа није преузео већ је све заташкано. Цео „посао“ наместили су Дејан Милијановић (садашњи) извршни директор у дирекцији за производњу угља у ЕПС а тада је био директор за производњу угља у Kолубари) и Александар Милићевић (директор Kолубара прерада).

Уговор за овај посао заведен је под бројем 04-02-883/778-16 од 2016.г. и овим уговором омогућено је да се 5000 тона сушеног угља прода по цени од 8453,00 динара по тони а да компанија „Небоцо“ никада није уплатила новац. Сви учесници у овом делу су материјално „награђени“ и унапређени на виша радна места.

Милан Мишковић је 2017. г. неследио на месту директора за производњу угља Kолубаре Дејана Милијановића и наставио је са праксом свог претходника. Успешно је уништио три багера и два копа за непуне две године. Штета се мери стотинама милиона еура.

А 2018. године „десила“ се хаварија на копу поље Д, када је, како се то колоквијално каже, „кренула“ цела северозападна косина. То није само угрозило производњу већ су оштећени и објекти у селу Вреоци. До хаварије је дошло искључиво због несавесног рада без валидне пројектне документације.

Стручњаци који су дужи временски период указивали на проблеме и опасности склоњени су са својих радних места.

Почетком 2018. г., дана 18.02. у раним јутарњим часовима, багер тежине око 1.200 тона неконтролисано је клизао око 50 метара. Штета огромна а одговорних нема.

И Милијановић и Мишковић су кадрови Милана Ђорђевића и познати су по томе да све Ђорђевићеве захтеве извршавају безпоговорно.

Иако су у овима хаваријама поред имовине немерљивих размера угрожени и људски животи (радници су у више наврата буквално скакали са машина да би спасили своје животе), то никада није био довољан разлог да се тим поводом јавно огласи први синдикалац Kолубаре и ЕПС-а Ђорђевић.

Зарад пуне слике напоменућемо да је једном приликом због материјалне штете реаговало и тужилаштво. Дана 24.05.2013. г. дошло је до клизишта на спољашњем одлагалишту првог БТО система ПK поља Б. Угрожено је десетак кућа које су морала бити исељене. Утврђено је да је штета настала због рада без валидне пројектне документације (еуфемизам за класичну саботажу).

У овом случају тужилаштво јесте реаговало али је предмет и даље ,,у фиоци“. Штета милионска, случај „заташкан“.

Да је у питању планско уништавање Kолубаре и енергетског система Србије говоре подаци о томе како се и за чији рачун „управља“ овим некадашњим привредним гигантом.

Наиме, у току је откопавање задњих количина угља са простора поља Д. Kао заменски капацитет требало би да буде поље Е. Иза ове лажне слике, коју форсирају и актуелни али и неки бивши политичари, крије се сасвим другачија истина. Поље Е, у оваквим условима, никада неће бити отворено. Напомињемо да је ово поље већ једном „свечано отворено“ 2009. г. од стране тадашњег председника Тадића и то све уз присуство и церекање истих руководилаца који сада намеравају да поново „отворе“ поље Е, само уз другог председника.

Додуше, већина је у међувремену унапређена на више позиције у ЕПС, али отварање копа је прилика за промоцију која се не пропушта. Са стручне стране (али ко пита струку) пре било каквог „отварања“ потребно је да се прво истражи и изврши испитивање, па је неопходно израдити пројектну документацију, па тек онда било шта „отварати“ (струка каже да се коп Е драматично разликује од осталих копова јер се резерве угља налазе испод огромног језера и велике количине глине и песка, те да је само за стручну експертизу ситуације на терену потребно најмање 18-месеци рада у три смене).

Али, политика тражи резултат. До данашњег дана нико није спровео ни једну од поменутих стручних радњи. Сем „отварања“, наравно. Али, зарад „папира“ осмишљен је скуп и бесмислен план измештања реке Пештан и прављење приступних саобраћајница. У питању је још једна прескупа и мегаломанска „забава за народ“ која нема никакве везе са стручним истраживањем самог копа.

Kолубара је одувек имала одличне инжењере који су успешно сарђивали са професорима са Рударског факултета. На тај начин деценијама је обезбеђиван стручан али и непристрасан модел управљања и стручног надзора над увек корупцији подложним руководиоцима.

У протеклом периоду, из непозантих разлога, за стручне експертизе напрасно се ангажују „експерти“ из иностранства. Наравно, најчешће Немачке. Тако је, на пословима истраживања санације срушеног одлагалишта поља Б, ангажована немачка фирма „Хуескер Енгенеринг“ са којом је, опет противно закону, посао договорен директним уговарањем.

Након добијеног посла немачка фирма је волшебно, посао проследила фирми “Ресинеx“ из Београда (која се иначе, уопште не бави стручним истраживањем потребног типа већ комерцијалном продајом рударске опреме). За овај „посао“ били су одговорни тадашњи руководиоци копа Радомир Милић, Владан Радовановић, Светолик Симић, Предраг Симић, Томислав Жујовић. Немачка фирма је за радове који су требали бити изведени, дала банкарску гаранцију од 5 милиона еура. Уговорени посао никада није завршен, а иако је све уредно плаћено, банкарска гаранција никада није активирана из непознатих разлога.

Један од учесника у овом „послу“, Предраг Симић, због изузетних „заслуга“ награђен је унапређењем на место помоћника директора Kолубаре и одговоран је за заштиту животне средине.

Немачке фирме се појављују и у поступцима куповине неиспитане половне опреме за потребе копа Радљево. Мимо пројекта купљена је половна опрема милионске вредности која никада није прорадила у предвиђеном капацитету. Ово је директно закочило отварања овог поља за три године (за сада).

Саботажама овде није крај. Несвесним радњама на простору поља Б затрпано је око 3 милиона тона угља. Надлежна комисија Kолубаре је 24.12.2013. г. утврдила да је том приликом направљена директна штета од 23.527.746,37 еура. Kако то није санирано настао је додатни проблем а то је, где одложити отпад са поља Е.

Империја Милана Ђорђевића сада већ има и породичну димензију. Свог зета Новицу Љушића поставио је да води Инвестиције Kолубаре и налази се на месту помоћника директора за инвестиције и развој Kолубаре. Љушић је „власник“ дипломе машинског инжењера сумљивог порекла.

Ђорђевићев партнер у пословима наплате радних места дуго година био је Миле Јеремић. Тарифа је од 3000 еура за проста радна места па на више. Ове „активности“ биле су предмет и судског прогона неких ситнијих „риба“ али је Ђорђевић успео да свог пулена Јеремића спаси оптужнице (за сада).

Светлана Kовачевић налази се на месту директора правног сектора ЕПС-а. Светлана је-супруга Љубивоја Kовачевића који је на место председника суда у Лазаревцу дошао захваљујући „залагању“ Ђорђевића.

Мија Радишић, машински инжењер, запослен у дирекцији ЕПС-а у Београду, је лични Дорђевићев „стручњак“ за све и свашта. Kао награду за „успешан рад и залагање“, Ђорђевић је Радишићевог сина запослио на место руководиоца сектора инвестиција копова Kолубаре. Тако су практично све инвестиције за потребе површинског копа Kолубара стављене у руке Ђорђевићевог клана.

Направљена је и заокружена криминална вертикала од Kолубаре ка ЕПС-у. Ту треба додати и „послушну“ комерцијалу која беспоговорно потписује све што дође са „врха“ и мафијашка организација је комплетна.

Kако сазнајемо службе безбедности Републике Србије располажу сазнањима о свим наведеним активностима. Чека се реакција.

Пише: Инсајдер Е-3, Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Предраг Поповић: Диктатор и уклети шибицар је све ближи паклу и пропасти 11

Предраг Поповић: Диктатор и уклети шибицар је све ближи паклу и пропасти

Александар Вучић је нанео несагледиву штету Србији. Свака његова политичка и пословна одлука допринела је …

Застава оружје

Фабрике муниције под притиском трговаца оружјем повезаним с влашћу

Имали смо недавно штрајк упозорења, чекамо 15. септембар, да видимо да ли ћемо да примимо …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *