Став

Шизофрени диктатор спрема своју последњу одбрану: Вучић неће мирно предати власт

Александар Вучић приводи крају злочиначки поход на Србију. Завео је диктатуру, полицију и правосуђе је претворио у лични сервис за обрачун с политичким противницима, страним газдама је распродао све што је вредело, и земљу и људе, увео је робовласнички систем и цело друштво догурао до руба беде. Притиснути тортуром и безнађем, за пет година напредњачке страховладе из Србије су побегли сви који су могли, више од сто хиљада младих и стручних. Ко је остао, осуђен је на свакодневну борбу за голу егзистенцију, без наде, само са страхом од глади, болести, неплаћених рачуна и јавних извршитеља, тврди уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ

Народ је опљачкан и понижен, држава растурена, али то није крај мука. Напротив, право зло тек долази. Вучић је на власт дошао захваљујући политиканству у коме је спојио лаж и машту, издају и похлепу. Ма колико се он и његови медијски кербери трудили да поразе представљају као победе, колективна хипноза је слабија од здравог разума. Узалуд хорски хвалоспеви, грађани их не чују од крчања стомака и плача болесне деце за чије лечење нема новца. Кад пукне трпило, медијски трикови неће моћи да сакрију истину о несрећи која је креирана у винском подруму у Јајинцима. Тек тада ће, кад му падне маска, Вучић кренути у последњи обрачун са Србијом.

Лаж може да се одржава само насиљем. Вучић нема другу опцију, од одговорности за своје политичке и криминалне авантуре може да се брани само насиљем. У својим примитивним пропагандним монолозима, он користи сваку прилику да истакне како је испунио све политичке амбиције, на свим изборима побеђивао је уверљивије него сви пре њега. Нема везе што и то није истина, после свега што је урадио он искрено жели само две ствари: 1. да не буде судски процесуиран и 2. да сакрије и сачува богатство које је стекао од 2012. године. Вучић ће урадити све што може како би испунио те две намере.

Слободан Милошевић се коцкао на председничким изборима у септембру 2000. године. Непотребно је, ничим изазван, променио изборни систем и створио услове за битку „један на један”, која је окончана петооктобарским пучем. Кад је схватио шта га је снашло, било му је касно. Под теретом хашке оптужнице, Милошевић је био спреман да председничку функцију, једину гаранцију за опстанак на слободи, покуша да сачува крађом избора, гашењем медија, прогоном опозиције и употребом војске и полиције против демонстраната. На срећу, после 13 година катастрофалне владавине, Милошевићев утицај је толико ослабио да су га напустили сви партијски првоборци и командири регуларних и мафијашких ескадрона смрти. Одбачени вожд је пао с власти, ухапшен и изручен Хашком трибуналу, где је и умро, сам у ћелији, без икога да му дода чашу воде.

Поучен тим искуством, свестан да и њега то кад-тад чека, Вучић се припрема за свој Пети октобар. Већ је повукао потезе на које његов предак по диктатоском карактеру није био спреман. Кад је био најјачи, Милошевић је апарате силе предао на управљање људима за које је, нико не зна зашто, веровао да су му лојални. У предратно време, на челу војске се налазио генерал Момчило Перишић, за кога се тврдило да одлично сарађује, најблаже речено, са Рудолфом Шарпингом, немачким министром одбране који је имао запажену улогу у бомбардовању СР Југославије 1999. (Ко је и какав је Перишић, показало се 2002. године, кад је инфлагранти ухваћен приликом предаје, односно продаје војних докумената Џону Дејвиду Нејбору, шефу ЦИА за Југоисточну Европу. Официрска каријера Милошевићевог миљеника завршила је с кесом на глави, лисицама на рукама и две хиљаде добијених долара у џепу адидас тренерке. Кад је коначно у октобру 1998. године сменио Перишића, на његово место је поставио још горег генерала Небојшу Павковића, који је верно служио сваком газди, Милошевићу као и Беби Поповићу. Колико је Милошевић мудро бирао сараднике још боље илуструје пример Јовице Станишића, који се од хашке оптужнице за саучешће у ратним злочинима бранио признањем да је велеиздајник који је функцију шефа Ресора државне безбедности користио да би штитио интересе ЦИА и Сједињених држава. Управљање министарством полиције Милошевић је поверио Влајку Стојиљковићу, кога се, како је причао, сећао као тврдог комунисте и милицајца који је бескомпромисно заводио ред на пожаревачким улицама.

Такве киксеве Вучић себи не дозвољава. Војску је поверио Александру Вулину, мученику без икаквог ауторитета, који је био неспособан и за служење војног рока, а данас му рапорт предају генерали који имају више година ратног искуства него он гласача. Без обзира на јуловски политички педигре, све док се није ухватио у коло с Вучићем, Вулин је био један од ретких, ако не и једини политичар на нашој сцени, који је личне интересе подредио идеолошким принципима. У марту 1998, кад су радикали ушли у коалицију са СПС-ом и ЈУЛ-ом, Вулин је демонстративно напустио функцију заменика директора Дирекције партије Мире Марковић, одрекао се учешћа у власти и свих пратећих бенефита, као што је стан у центру Београда, службени џип, луксузирање у Интерконтиненталу, путовања и провизије, а чак је у ризик гурнуо и свог оца Ранка, тадашњег директора циглане у Каћу, против кога су експресно поднете три кривичне пријаве због примања мита. „Нећу са четиницима”, рекао је тада 28-годишњи комуниста Вулин. Десетак година касније одбацио је идеолошко чистунство и потрчао у загрљај четничком војводи Томиславу Николићу и његовом и Шешељевом политичком сину малом Алеку. Увучен у корупцију, брзо је схватио да политички ставови и лична част не значе ништа, бар не кад се упореде са стотинама квадрата стамбеног простора, разбацаног по целом Београду, од Дедиња и Бежанијске косе до Звездаре. Тако препакован, идеалан је за Вучићеву употребу. Без резервног положаја, Вулин је осуђен да слепо извршава налоге свог господара. Кад дође стани-пани, за разлику од Павковића, Вулин неће оклевати да изврши наређење свог шефа. Уосталом, на фамозном Милошевићевом контрамитингу у децембру 1996, Вулин је на бину дошао с оружјем у рукама, спреман да пуца у Београђане који су протестовали због крађе избора. Тада је имао хеклер, сад има целу армију. Има и једнако страсну жељу да силом брани преваре и лоповлуке власти чији је део.

Са Вулином, Вучић је војску ставио под контролу. Мислио је да је исти посао обавио и постављањем Небојше др Стефановића на чело Министарства полиције. Идилична сарадња на ширењу безакоња трајала је до пре неколико месеци, кад је Стефановић схватио да ће морати да преузме одговорност за злочин у Савамали. Нервозан, а уверен да је довољно ојачао позиције у странци, доктор се супротставио вођи. Раније је зубе показивао само кад би јуришао на свињску коленицу, сад је то урадио и према Вучићу. Зажалиће. У пакету са Стефановићем, на Вучићевом удару нашле су се и Биљана Поповић-Ивковић и Дијана Хркаловић.

Као експерт за телевизијске водитељке, Вучић је давно формирао став о Биљани Поповић. У позним радикалским данима, љут због неког посла који су му покварили Бранислав Ивковић и Љубиша Буха Чуме, Вучић је сарадницима испричао утиске које му је, како је тврдио, пренела лично Мира Марковић.

– Кад је Бане Ивковић оставио жену и четворо деце због Биљане, Мира је прекинула сваки контакт с њим. Ивковић је био председник београдског одбора СПС-а 1996, организовао је изборну кампању после кога је изгубљена власт у главном граду. Слоба и Мира су му чак и то опростили, али нису прешли преко везе са РТС-овом водитељком. Мира је рекла да више не гледа ни Дневник, јер не може да смисли Поповићку – причао је Вучић, додавајући пикантне детаље о актуелној државној секретарки који нису прикладни за објављивање.

Још горе мишљење има о њеном колеги Милосаву Миличковићу. У време оснивања напредњачког картела, Миличковић је на ту депонију превео готово цео раковички одбор Српске радикалне странке. За заслуге је награђен чим је СНС ушла у власт, али никад није освојио Вучићево поверење.

– Нисам могао ни да претпоставим да ће Миличко издати Шешеља. Сви други радикали, па и ја, нису имали никакву обавезу да вечно следе Шешеља. У странци смо сарађивали, па смо раскинули тај однос. То је нормална ствар. Али, Миличко има друге, озбиљније обавезе према Воји. Лично сам са Шешељем био на Косову, кад су Шиптари киднаповали Миличковог оца и брата. Шешељ је извршио притисак на Војску Југославије, мислим да је звао и Слободана Милошевића, захтевајући да се изврши размена заробљеника. Само захваљујући Шешељу, Миличковићи су ослобођени. Ако је био спреман да остави човека који му је оца и брата спасао од смрти, могу да претпоставимо колико ће Миличко бити лојалан мени кад процени да за то нема лични интерес – причао је Вучић.

Од водећих људи у МУП-у донекле цени само Јану Љубичић и Дијану Хркаловић. Политичка комесарка Јана потпуно му је бескорисна за конкретне „црне операције”, а Хркаловићка је сувише компромитована да би била употребљива. Слепа послушност, бескрупулозност и агресивност – особине које су у први мах Хркаловићку препоручиле Вучићу – сада представљају терет. Она је увек без сувишних питања и моралних дилема извршавала све задатке на прогону политичких противника, али није успела да се задржи на граници сиве зоне. У близини мафијаша, пре свега екипе око Александра Станковића, званог Сале Мутави, сувише се упрљала. Иако је сваком домаћинству потребна четка за чишћење wц-шоље, кад дотраје мора да буде замењена. Та судбина чека и Хркаловићку.

С таквим људима у врху полиције Вучић се узалуд труди да организује медијске представе с колективним хапшењима. У акцијама „Гром”, „Гром 2″, „Сигнал”, „Армагедон” и „Арес” ухапшено је више од хиљаду људи осумњичених за кривична дела. Узалуд су се напредњачки лидери хвалили тим успесима, грађани знају ко води МУП, а и какви су полицајци на локалу.

То се недавно видело и у Сремској Митровици. Док су режимски медији хвалили др Стефановића због „Ареса”, кад је ухапшено 360 људи и заплењено 167 килограма наркотика, из депоа у полицијској станици у Сремској Митровици нестало је око десет кила дроге. Срамни скандал је откривен после смрти инспектора М.Б. Његов отац је нашао две киле хероина и предао их полицији. Истрага је утврдила да у депоу недостаје још осам килограма. Узалуд строго контролисани медији скривају тај случај, нормалним грађанима је јасно да Вучићева полиција није ништа друго до нелојална конкуренција криминалцима, такође његовим.

Иако још није решио кадровске проблеме у врху МУП-а, диктатор је на чело БИА поставио Братислава Гашића, увек спремног да лако клекне. Наравно, Вучић зна да керамичар, колико год био лојалан, не може да контролише службу у којој има много паметних, стрпљивих и искусних професионалаца који вредно архивирају информације о спорним активностима вође и његове свите.

У паници, знајући шта га чека, Александар Вучић је одлучио да помоћ затражи од доказаног екстремисте Владимира Поповића, званог Беба. Њихова дугогодишња сарадња обележена је бројним турбуленцијама, па и повременим сукобима, али то их не спречава да заједничким снагама уништавају Србију.

Пред председничке изборе у Црној Гори, крајем прошле године, Беба Поповић је смислио паклени план за уништење опозиције. По тој идеји, о којој је детаљно говорио Небојша Медојевић, лидер Покрета за Промјене, требало је да се међу опозиционе демонстранте убаце провокатори, који би изазвали сукобе и тако створили повод за увођење ванредног стања, судске процесе, па и ликвидацију утицајнијих представника Демократског фронта. План није примењен до краја, али одиграна је представа у којој је двадесетак грађана Црне Горе, Србије и Русије оптужено за покушај државног удара и припрему атентата на Мила Ђукановића. Према Медојевићевим тврдњама, до радикализације обрачуна с опозицијом није дошло на инсистирање странаца.

Господар Црне Горе је искусно спустио тензије и захвалио се Беби Поповићу на сарадњи. Међутим, Вучић није Ђукановић, њему се свидео Бебин план, нарочито део с коначним обрачуном с опозицијом.

У неформалном ратном штабу у вили Бокељка владар Србије је разрадио акцију која је у почетку имала кодни назив „Инферно”. Кад су информације процуреле, „Инферно” је преименован у „Двојка”, са очигледном алузијом на другу „Сабљу”, за којом жуде Вучић и Поповић.

По утврђеном шаблону, Вучићеви паравојни одреди изазвали би нереде, за шта би били окривљени опозициони лидери. Довољно за увођење ванредног стања. Нажалост, Србија је већ имала прилике да види како би то изгледало у њиховој режији. Још постоји сећање на Славка Ћурувију и друге крваве трагове тортуре коју је предводио режим у коме је Вучић имао запажену улогу. Зна се и шта је Беба Поповић радио у време „Сабље”.

Што је најгоре, нема ко да заустави Вучићеву тиранију. Откад је схватио да више није миљеник Вашингтона и Брисела, одлучио је да примени исту стратегију као некад према Шешељу. Беспоговорно ће извршавати налоге који се односе на међународне теме, првенствено око Косова, али неће дозволити никакав утицај на унутрашње проблеме. Попут свог идола Ердогана, Вучић не мари за приговоре о катастрофалном стању у правосуђу и медијима. Логично је што о тим темама не жели ни да преговара, од њих му зависи опстанак на власти и, следствено томе, на слободи.

Пре четири године, још док је био „први потпредседник владе”, Вучић се хвалио како је, бесан на сараднике који су тражили већу плату, ногом ударао у врата кабинета све док није поломио кваку. Тако је некад било, сада нико не сме да објави какав хистерични испад је направио после разговора с једном представницом немачке амбасаде у Београду.

У оквиру припрема за посету известиоца Европског парламента Дејвида Мекалистера, Вучић је затражио састанак с немачким амбасадором Акселом Дитманом. Уместо Дитмана, на разговор је дошла једна од његових сарадница. У уводном монологу Вучић је кукао што није позван на недавни међународни самит у Подгорици. Није се задовољио објашњењем да су тамо присуствовали само премијери, хтео је и он да се слика с америчким потпредседником Мајклом Пенсом. Уосталом, на дружење с Пенсом позван је и Хашим Тачи, председник албанске лажне државе Косово. У стилу дон Вита Корлеонеа, што је видео у „Куму”, Вучић је поменуо Зорана Заева, али није инсистирао на тој теми. Боље да га није ни поменуо. „Господин Заев се разликује од осталих балканских лидера јер нема мрља у прошлости”, добио је објашњење које му се није свидело. Како и би, кад се препознао.

Не треба бити много паметан, чак би и Вулин схватио суштину порука – Вашингтон и Брисел су покренули процес изолације Вучића, који је све ближе статусу „српског Ердогана”, него „македонског Макрона” Заева. То је потврдио и Мекалистер, који је грубо прекинуо једну тираду председника Србије и скренуо му пажњу да, како је рекао, није дошао да отвара теме за дискусију, него да пренесе конкретна обавештења.

Без имиџа „бриселског миљеника”, Вучић је гурнут на пут без повратка. Тако су прошли Милошевић, Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница и Борис Тадић, па је сад ред дошао на Вучићев одлазак у прошлост. Но, тај процес неће бити ни лак, ни брз. Ни јефтин. Цену демонтаже чудовишног напредњачког картела платиће грађани Србије, а она неће бити мала. Прве рате су већ плаћене, а завршни рачун ће стићи после референдума којим Вучић намерава да озваничи независност Косова и купи још неколико година диктатуре.

И сад, кад је политички најјачи, Вучић спроводи најбруталније насиље. Његова полиција је помагала мафијашима у рушењу Савамале, војска је ћутке прешла преко хеликоптерске трагедије у којој је погинуло шест њених припадника, Безбедносно-информативна агенција прислушкује и прати лидере опозиције и остале политички неподобне грађане, правосуђе служи за заштиту криминалаца из власти и прогон њених противника, а напредњачки медији уз оде вођи објављују потернице за свима који се побуне. Нико није поштеђен удара, ни гладни, па чак ни мртви. Кад се у фабрици „Гоша”, средином марта, обесио Драган Младеновић, Вучић је ту несрећу искористио за предизборни политички маркетинг. Непосредно пред изборе, као премијер-председнички кандидат, отишао је у Смедерево, где су га, лажно се представљајући као радници те компаније, аплаузима дочекали активисти СНС-а.

Четири месеца касније, кад су прави радници „Гоше” дошли пред Владу, нико није хтео да разговара с њима, јер „раде у приватној фирми”. Као да власт нема обавезу да штити своје грађане без обзира где су запослени и да спроводи законе које је сама донела. У том маниру, Вучић се спрда чак и са породицом авганистанских избеглица, обећао им је српско држављанство, посао, стипендију за децу, па и могућност да мали Ферхад Нури једног дана постане председник Србије. Штета што га дечак није питао – ко је рушио Савамалу, Вучић би се шлогирао и прекратио муке Србији.

Овако, најтежи период његове владавине тек долази. Како ће изгледати финале описао је један публициста у приповеци с педагошки претећим насловом „Снаге лојалне бившем председнику одбиле су напад побуњеника на аеродром”. На опасност од таквог сценарија указује све што су Вучић и СНС радили на свим изборима откако су на власти. Монструозним оптужбама сатанизовао политичке противнике (један је убица, други лопов, трећем је супруга шеф нарко-картела…), за ретке независне медије који објављујући критичке текстове тврдио је да су рекеташке банде, хапсио је и осуђивао чак и грађане који га описују на Фејсбуку и Твитеру.

С обзиром на све то, наивно би било очекивати да Вучић призна резултат избора на којима ће бити поражен. У приче да ће, кад падне с власти, остати у Србији, нико не верује, нарочито не они који га добро познају, попут Вилибалда Ерића, једног од оснивача Српске напредне странке и њеног првог председника савета за медије.

– Вучић може да прича да ће остати овде, може да прича шта хоће. Мислим да ће отићи Богу на истину, једног дана, и да ће тамо Богу да објасни шта је то радио. Та времена су врло убрзана, овде ће се дешавати много штошта. Суд правде ће бити убрзан. Преки суд. Увешће се смртна казна – рекао је Ерић у интервјуу за портал „Балкан Инфо”.

Нормални грађани Србије, жртве напредњачке тираније, ипак заслужују да пре одласка Богу на истину Александар Вучић седне на оптуженичку клупу, па да се овде исповеди шта је, како и зашто радио. Без те катарзе, која подразумева лустрацију и утврђивање порекла имовине његових рођака, кумова и сарадника, Србија неће моћи да изађе из зачараног круга, који је држи у прошлости.

Предраг Поповић, Таблоид

Шизофрени диктатор спрема своју последњу одбрану: Вучић неће мирно предати власт

 

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

�оментара

Оставите одговор на Забин Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!