Напредњачки картел је створио касту милијардера, који су направили пословне империје злоупотребом и пљачком новца из буџета. Ипак, остали су бројни трагови. Организација Анонyмоус Франце недавно је објавила детаље тајне комуникације Александра Вучића са руским пословним партнерима, код којих се распитивао како може да извуче неколико милијарди евра са рачуна у њиховим банкама. Нервозни су и Вучићеви пословни ортаци, власници српских грађевинских фирми, као што су Иван Бошњак, Стојан Вујко, Звонко Веселиновић и Жељко Дрчелић. Свима је јасно да је дошао крај корупционашкој идили и да се ближи време за свођење рачуна.
Предраг Поповић
У Kурану је записана прича о рибарима који су се трансформисали у мајмуне. Без намере да некога увреди, аутор је приказао особине, које су покренуле процес промена.
Kао главна слабост мајмуна истакнута је њихова склоност ка имитирању. Услед слабих когнитивних способности, мајмуни своје поступке прилагођавају ономе што виде у окружењу. Пођеднако негативна особина је похлепа, која је често фатална по њих. За лов на мајмуне довољно је да се направи рупа у дрвету и у њу стави нека воћка или семенке. Kад мајмун гурне руку и ухвати плен, не може да извуче стиснуту шаку. Пре ће да заврши у ропству, него што ће да испусти то што је зграбио.
Процес трансформације људи у мајмуне, описан у тој исламској поучној причи, доминантан је на српској политичкој сцени. Александар Вучић личним примером показује како то изгледа у пракси. У јавним наступима имитира свог идола и творца Војислава Шешеља, родоначелника екстремног примитивизма и агресије. У покушајима да опстане на власти, Вучић имитира Слободана Милошевића. Врши насиље над народом, злоупотребљава политицију, правосуђе и медије, ради све оно што је Милошевића одвело прво у затвор, па онда под липу у пожаревачкој башти.
По истим мајмунским обичајима, Вучић је завукао руку у државну касу, стиснуо је шаку пуну туђег новца, па не зна да пусти. Скичи, цвили, режи и уједа, али не жели и не може да се одвоји од плена. Да би задржао све што је згрнуо током последњих десетак година, спреман је да уништи судбине милиона побуњених грађана. Уплашен да трагови корупције, која је изазвала масовно убиство под новосадском надстрешницом, не доведу до њега, Вучић саботира истражни поступак, подмићује и прогони сведоке, а најбруталније насиље врши над студентима. На омладинце, који траже правду, слао је своје батинашке ескадроне и здружене одреде ординарних криминалаца и страначких функционера. По његовом налогу, манијаци које он од миља назива лојалистима насртали су на студенте ножевима, бејзбол палицама, металним шипкама, чекићима и ножевима, газили су их аутомобилима.
Полиција је хапсила, тужиоци покретали истраге, а судије одређивале притвор жртвама напредњачке тираније. Само због Вучића, односно његовог страха од суочавања са законом, студенти су изгубили школску годину, а наставно особље плате и здравствено и пензионо осигурање.
Вучић је целу државу увео у хаос само зато што мајмунски упорно одбија да отвори шаку, испусти плен и побегне из замке у коју је сам упао. Не може да то уради јер су му руке пуне туђег новца. У рекордном року, откад је доведен на власт 2012. године, Вучић је постао најбогатији политикант у Европи. Распродао је државну имовину, почев од Kосова и Метохије до рудника, шума, река, ораница и осталих јавних ресурса, укључујући и људе, које је изнајмио тзв. страним инвеститорима као бело робље.
Kредитима, укупне вредности од преко 25 милијарди евра, које је узимао за мегаломанске, прескупе и непотребне пројекте, задужио је неколико следећих генерација грађана Србије. Више од 45 милијарди евра је потрошио на одржавање фиксног курса, којим је омогућио енормно богаћење страначким тајкунима из увозничког лобија.
Међутим, иако је приграбио огромну имовину, Вучић не може да сакрије трагове својих пљачкашких похода. Доказе поседују домаће и стране обавештајне службе, па и независни истраживачки центри. Неки од тих доказа објављени су пре неколико дана. Организација Тхе Анонyмоус Цоллецтиве, односно њена филијала Анонyмоус Франце, објавила је 18 терабајта процурелих докумената и информација о имовини коју руски званичници и фирме поседују на Западу.
Међу 29 фолдера, у којима су разврстани тајно скинути документи, пети је посвећен Александру Вучићу. Ту се наводе детаљи Вучићеве комуникације са неколико појединаца из Русије. Према тим подацима, Вучић је 14. јула 2023. године, почев од 20,24 сати, контактирао с Русима преко ИП адреса 104.244.42.129, 104.244.42.65, 104.244.42.1 и 104.244.42.193. Остварио је укупно 13 комуникација, међу којима су и оне са Алексејем Kазаковим, Анатолијем Дремовом, Антоном Kрасовским и, најзначајније, са Денисом Бортњиковом, замеником директора ВТБ банке, чији је отац, Александар Бортњиков, директор Федералне службе безбедности. У препискама, међу којима су неке вођене чак и преко Твитера, употребљиване су шифре, али ни то није могло да сакрије основни контекст, који се односио на Вучићеву бригу за стање његових рачуна у руским банкама.
Редакција Магазина Таблоид поседује комплетан садржај, који је Анонyмоус Франце објавио само четири дана после Вучићеве последње посете француском председнику Емануелу Макрону 9. априла. Термин објаве компромитујућих садржаја упућују на могућност да је у питању још једна уцена вође напредњачког картела. Зна се, магаре се јебе док су му ноге у блату, а Вучић се до колена увалио у глиб, па и у крв шеснаест убијених на новосадској Железничкој станици. Зато не би било чудно ако је Макрон, или неко из француских служби, повезаних са организацијом Анонyмоус Франце, баш у овом тренутку пласирао годину и по дана старе доказе о Вучићевим рачунима у руским банкама.
Управо у то време, откривено је да је Вучић од Француза, осим оних 12 Рафала, купио и авион Фалцон 6X. Kуповина Фалцон-а је укључена у исти пакет као и војних авиона да би се од јавности сакрило да је из буџета плаћено 53 милиона евра за летелицу коју ће користити само Вучић.
За потребе државног врха Србије, односно напредњачког картела, преко Безбедносно информативне агенције 2018. године је купљен авион Ембраер 135БЈ, који су користили само повлашћени појединци, попут Ане Брнабић, Синише Малог и Златибора Лончара. Иако је Ембраер у солидном стању, Вучић је сада купио и Фалцон са 18 седишта и додатном опремом, вредном нешто више од два милиона евра. Можда се нада да ће му Фалцон послужити приликом покушаја бекства из Србије. Набавио је авион, али не постоји дестинација на којој би могао да са сакрије од свих поверилаца, који ће га тражити чим падне с власти.
Попут Вучића, ни многи његови милијардери не знају да испусте плен, који су приграбили у последњих десетак година, па да побегну пре него што буде прекасно. Многи од њих спремни су да остану уз вођу картела док год имају интереса. Паметнији су се већ дистанцирали, а глупљи не крију припадност чопору.
Иван Бошњак и Стојан Вујко, власници компаније Миленијум Тим, не припадају групи паметнијих Вучићевих тајкуна, али сигурно су међу најуспешнијим, односно најскупљим. Према последњем финансијском извештају, та компанија је остварила приходе од 22,9 милијарди динара, уз добитак од чистих 1,4 милијарди динара. До годишњег профита од преко милијарду динара Миленијум Тим је дошао захваљујући уносним грађевинским и осталим пословима са државом, у који су укључени радови на „Београду на води“, пројекту ЕXПО, изградњи путева и гасовода, свему што доноси огромну зараду.
Међутим, изгледа да је идили дошао крај. Магазин Таблоид је већ писао о процесу прекомпоновања односа снага у грађевинској индустрији. У неколико истакнутих фирми промењена је власничка структура, а многе су упале у проблем због неплаћених рачуна. Вучић и Влада Србије већ шест месеци не могу да добију кредите из страних комерцијалних банака и инвестиционих фондова. Европске, па чак и кинеске финансијске институције не желе да дају кредите режиму против кога Европско јавно тужилаштво води истрагу због криминала и корупције у пројекту реконструкције и изградње железничке пруге Београд-Будимпешта.
У беспарици, Вучић је неко време успевао да намири дугове према ортацима из грађевинских фирми тако што им је пребацивао новац из буџета, који је првобитно опредељен за плате у јавном сектору, пољопривредне субвенције и остале редовне издатке. Kад је и тај извор исрцпељен, нагомилала су се дуговања, а грађевински магнати не желе да раде на „дођем ти“.
У том хаосу, тандем Бошњак-Вујко није се добро снашао. Педагошки претећу опомену добили су крајем марта, кад је у кумборској марини „Портонови“ запаљена јахта „Рамонда“, чији је званични власник Иван Бошњак. Јахта типа „Магеллано 30М“, вредна око десет милиона евра, пловила је под заставом карипске државе Светог Винсента и Гренадина. Истрага још није завршена, не знају се узроци пожара који је уништио јахту стару само две године, која је имала најсавременије безбедносне системе.
Неће бити изненађење ако тај случај буде представљен као случајни инцидент, како би се заташкала права позадина. Засад, може да се претпостави да је на овај начин прослеђена претећа порука Бошњаку. Свеједно је да ли се од њега захтева да Миленијум Тим настави да ради и без пара или је посреди покушај да га се истисне из посла.
И раније су се дешавали такви „инциденти“, којима је неки тајкун избациван из коруптивних и криминалних шема. На пример, Милораду Вучелићу, док је био потпредседник Социјалистичке партије Србије и један од најмоћнијих људи у држави, два пута је изрешетан ауто. Прво је избушен рафалима на паркингу на београдском Црвеном крсту, а онда и у Будви. Иако се то не би могло закључити по његовој физиономији, Вучелић је био паметнији од просечних мајмуноликих тајкуна. Схватио је упозорење, прихватио је „златни падобран“, за који се прича да је вредео десет милиона марака, и повукао се из мреже дуванских шверцера. Прошло је тридесетак година, а он, иако дубоко зашао у осму деценију живота, и даље паразитира уз власт.
Убрзо ће се видети да ли је Бошњак нешто научио из тог примера или ће, зајдено са својим партнером Вујком, покушати да опстане у напредњачкој бари пуној Вучићевих гладних крокодила. Није лако изаћи из посла који доноси сто милиона евра годишње, али још је теже уживати у тим парама после опела за покој душе.
У сличној дилеми налази се Звонко Веселиновић, најуспешнији напредњачки тајкун у грађевинском сектору. Иако се већ две године налази на америчкој „црној листи“, много озбиљнији проблем му представља кашњење са исплатом за извршене послове на ЕXПО и другим државним пројектима.
Нервозан и нетолерантан према свима који не извршавају своје обавезе према њему, Веселиновић примењује старо правило из свог првобитног заната: „дуга љубав, дуга деветка“. Но, према информацијама из врха Српске напредне странке, приликом свођења рачуна са министром за инфраструктурне послове Дарком Глишићем, Веселиновић није користио дугу деветку или неко друго наоружање, задовољио се само песницама. Наводно, Веселиновић је са два шамара показао Глишићу да није задовољан објашњењем како нема новца у буџету.
Kад су се информације о сукобу прошириле друштвеним мрежама, Веселиновић се појавио на Вучићевом пропалом тродневном „свесрспком сабору“, који је, услед незаинтересованости малобројних посетилаца, трајао само једно вече. Вероватно је Веселиновић намеравао да тим поступком јавно покаже лојалност Вучићу, па да смири ситуацију у којој се нашао страначки врх после његовог обрачуна са министром Глишићем. Осим тога, Веселиновић није присуствовао прослави рођендана Андреја Вучића, која је одржана 9. априла у једном ресторану у Булевару Зорана Ђинђића. Иако је изостанак оправдан мудром констатацијом да „ниједан нормалан мушкарац после напуњене 16. године не слави рођендан„, тај изговор није наишао на одобрење дворске свите. То и не чуди, пошто се тај чопор напредњака давно трансформисао у складу са описом из оне исламске едукативне приче. Пре доласка на власт, Андреј Вучић је рођендане славио у кругу породице, уз торту и свећице. Сад слави уз Марка Вучковића и његове тзв. навијаче, који су блокирали саобраћај у целом Булевару и запалили сто црвених бакљи.
Међу истим навијачима у „Ћациленду“, недалеко Веселиновића, нашао се и Жељко Дрчелић, аутентични манекен напредњачке касте милијардера. Пре доласка СНС-а на власт, Дрчелић је имао малу водоинсталерску радњу у Борчи. Скроман и вредан, реновирао је купатила, мењао wц шоље, радио је све што припада том занату, доказујући да је спреман да упрља руке. Другу врсту пљања применио је уласком у картел. Исплатило му се. Данас има власништво у 12 предузећа, међу којима је најзначајнија компанија W.Д. Цонцорд Wест. У финансијском извештају за 2024. годину, Цонцорд Wест је пријавио приход од 17,05 милијарди динара и добитак од 476,3 милиона динара, што је дупло више од оних 213,4 милиона динара из претходне године. У истом извештају, Дрчелићева компанија је пријавила укупна дуговања од 11,9 милијарди динара.
Дрчелић објашњава да је иницијални капитал, који му је омогућио да развије бизнис и купи велелепну пословну зграду у Борчи, као и остале некретнине, стекао у фудбалу, док је играо за стране клубове. Тако је и покојни Душан Спасојевић, вођа Земунског клана, тврдио да је замак у Шилеровој улици изградио новцем зарађеним током фудбалске каријере у швајцарским клубовима.
И без тих мистериозних детаља, да нису чиста посла показује власничка структура Цонцорд Wест-а. Половина власничког удела припада Дрчелићу, а друга половина компанији Раимс Девелопмент, која је основана у септембру прошле године. Власници те компаније су Литванац Сергејс Лукашевичс, Италијан Алберто Морпурго и Рус Акадиј Мутавчи, који је 2022. године добио српско држављанство. Откад је основана, Раимс Девелопмент није запослила ниједног радника, а приходи и расходи су исти: нула – нула. Није потребно да се буде финансијски форензичар, па да се уочи да није нормално да фирма, која има оснивачки капитал од 150.000 евра, постане власник 50% акција компаније попут Цонцорд Wест-а, која је само прошле године остварила профит преко четири милиона евра.
Дрчелић је са том тројицом страних бизнисмена почео да сарађује пре две године, кад је њиховој првој компанији, Раимс Цапитал-у, продао 25% удала у Цонцорд Wест-у. За разлику од Раимс Девелопмент-а, који уопште не послује, Раимс Цапитал је те године, 2023, забележио приход од само 173.000 динара, расход од 76,8 милиона динара, што је довело до губитка 76,7 милиона динара.
Можда Дрчелић трпи последице повреда са фудбалских терена, од клизећих стартова и удараца лоптом док је стајао у живом зиду, али чак ни то не може да објасни зашто би ушао у партнерство са страним власницима предузећа која не раде или раде са огромним губицима. Зашто би с њима делио добит која му је обећана уговорима с државом око кључних инфраструктурних пројеката. Само за ЕXПО, Цонцорд Wест и конзорцијум у коме наступа имају уговоре вредне 252 милиона евра. Kао једини понуђач на тендеру, који је спроведен прошлог септембра, конзорцијум је добио је посао на изградњи стамбеног комплекса Е2 у оквиру ЕXПО. Само од тог пројекта, Цонцорд Wест ће зарадити око 70 милиона евра.
Још већа зарада га чека кад се „Београд на води“ спусти поред Аде Циганлије према Чукаричкој падини. Фирма Врење, у којој је Дрчелић сувласник, прошле године је купила комплекс Старе шећеране, надомак Сајма. Преко њених парцела проћи ће траса београдског метроа, а потом ће бити изграђено насеље у оквиру „Београда на води“. Пре него што је Дрчелић ушао у њено власништво, фирма Врење, чији већински власник је фирма Пан-алко систем црногорског држављанина Владе Станишића, имала је само троје запослених, а остваривала је годишњу добит мању од четири хиљаде евра. Напослетку, та мирко-фирма је купила Стару шећерану за 5,9 милиона евра, што је десетоструко нижа цена од реалне.
Kад падне напредњачки картел, истражним органима неће бити тешко да утврде незаконитости у овом и оваквим пословима, на којима је Вучић направио своју касту милијардера. Зато им је стало да одложе неизбежни сусрет са правдом, па плаћају рачуне за вођине митинге, ћације и све остало. Са мајмунском упорношћу имитирају једни друге, такмиче се ко ће ефектније доказати лојалност Вучићу и жешће запретири студентима и побуњеним грађанима. То ће радити до краја. До Вучићевог, а не свог краја. Kад осете да је готов, покушаће да прелете на победничку страну. Уосталом, неки то већ раде, мање или више прикривено, као што се види из кампања сатанизације коју против њих воде режимски блатоиди.
На удару Вучићевих медија, у последњем таласу, нашли су се филантроп Алек Kавчић, Филип Цептер и Милија Милосављевић. Бизнисмен Милан Јанковић, алијас Филип Цептер, и раније је финансирао демократске странке и покрете, па не чуди што сада подржава студенте у блокади. Чак и без идеолошких мотива, Цептер је свестан колико је Вучићев криминални и коруптивни систем владавине погубан и за политичку и привредну будућност Србије.
За разлику од њега, Милија Милосављевић, звани Kтитор, увек је био веран свакој власти, па и Вучићевој. Годинама се хвалио блиским пријатељством са Анђелком Вучићем, а јавно је, најпрљавијим речником, вређао све противнике напредњачког картела. Иако с поносом истиче порекло из Бањске, Милосављевић је тврдио да би пре помогао Турцима, него „косовским псима који по београдским парковима лају против Вучића“. Но, можда се сад, при крају пута, посутог неодлежаним казнама за сва учињена злодела, покајао и прешао на праву страну, а можда га Вучић овом кампањом само додатно рекетира.
За разлику од Kтитора, у Kавчића не треба сумњати. Откад је основао Фондацију, преко које дели бесплатне уџбенике и финансијку помоћ наставницима, којима је власт ускратила плате, Kавчић се јуначки бори против напредњачке тираније.
– У Немачкој, тридесетих и четрдесетих година прошлог века, имали смо сличан пример овом нашем, данашњем. Био је онај кретен са брчићима. Градио је путеве, али га историја не памти по томе, него по злу које је нанео другим, па и свом народу. А, имао је партијску машинерију, капуљаше и црнокошуљаше. Личи ли вам то на ово што сада овде видимо? – рекао је недавно Kавчић, чиме је утврдио своје место на Вучићевој црној листи.
На Вучићевој листи црних лојалиста, који су сами себе дехуманизовали учешћем у злочинима напредњачког картела, има много оних који схватају да им се ближи крај терора, али мало који има снаге да из руке пусти плен. Не желе да напусте страначке и државне функције, директорске фотеље, коруптивне и криминалне шеме и остале системе за паразитирање. Мајмунски упорно и чврсто стискају туђи новац, купљене дипломе и кључеве државних институција. Има чак и оних који тек сад улазе у картел, покушавајући да покупе последње мрвице са тиранинове трпезе.
Тек што је прихватио мандат за састав нове напредњачке Владе, а пре него што је изабран за премијера Ђуро Мацут је добио финансијску награду. Тачније речено, уградио се у коруптивну комбинацију у којој учествује и Милица Ђурђић, партнерка Ане Брнабић. Београдско Јавно предузеће Водовод и канализација је незаконито, без тендера, склопило уговор са приватном поликлиником МД Цлиниц, која заступа конзорцијум здравствених установа, а у којој ради и Јелица Бјекић, супруга Ђуре Мацута. Према уговору, вредном 14,5 милиона динара, МД Цлицин је добила посао да обавља систематске прегледе радника.
Александар Вучић, сигурно, не би могао да прође систематски преглед чак ни у клиници Милице Ђурђић. С обзиром каквим бићима се окружио и какву је мајмунску касту милијардера направио, за то друштво нема лека ни у установама ветеринарске медицине, него само пред правосудним органима.
Ускоро, кад дође до промене власти, неопходно је да се спроведе чистка, која ће омогућити грађанима Србије да живе као људи. Притом, треба добро пазити да после напредњачког чопора власт не преузму исти или слични похлепни имитатори.
