Приказ истраживачког текста историчара Ендрју Глин Харисона
У свом јануарском издању, којим уједно обиљежава и 75 година постојања, познати британски часопис “History Today”, је објавио обиман текст под провокативним насловом, „Тито: Британски човјек у Београду“. Аутор, историчар Ендрју Глин Харисон из Националних архива у Лондону је на основу расположиве архивске грађе покушао да објасни зашто су у периоду Хладног рата, узастопне британске владе чиниле све да одрже пријатељство са Југославијом, државом коју је предводио један комунистички вођа.
Харисон описује Тита као човјека коме је била потребна пажња јавности, из разлога што је у то вријеме био изопштен од Стаљина али истовремено и обазрив према Америци. Предсједник Тито, свјестан значаја важности положаја Југославије на јужном крилу НАТО-а према Грчкој и Турској као и насупрот Италије и важности те локације за оба блока, пронашао је у Британији неочекиваног савезника, која је и сама имала двоструки проблем: први, покушавала је да одржи свој утицај у свијету док јој је Империја све више губила значај, други, била је принуђена да се супротставља све већој моћи СССР-а.
Винстон Черчил (1874-1965), ратни премијер Британије је до 1943 године подржавао монархистичке четнике које је видео као дио отпора према нацистичкој Њемачкој заједно са Титовим партизанима, комунистима. Те 1943 године Черчил је наредио официрима Посебних оперативних снага (SOE) да се спусте у Босну и утврде „ко убија највише Немаца“. Фицрој Меклин и Вилијам Дикин са својим сарадницима ступају у везу са Титом и осталим члановима Врховног штаба и у и у својим извјештајима Лондону истичу да је партизански отпор окупаторима Осовине значајнији. Након тога Британија препушта четнике саме себи а започиње да пружа партизанима оружје, муницију и логистичку подршку како би што више ометали и везивали заједничког непријатеља и спречили његов покрет према Италији. Тито и Черчил се састају по први пут у августу 1944 у Напуљу, сусрет који је једним дијелом био и непријатан јер је Британце узнемиравлао присуство неколико тешко наоружаних личних Титових чувара.
Све у свему, наставља Харисон, британска влада је сматрала да је њихова подршка помогла Титу да преживи и коначно преузме власт у Београду без потребе да се ослања на напредовање Црвене армије, и да га то ставља у јединствену позицију као комунистичког вођу у послератној Европи. Сећање на ту ратну сарадњу постаће основа будућег британског дипломатског ангажовања са Југославијом током Хладног рата. На другој страни Тито ће у својим говорима наводити „херојску борбу“ британског народа и сложити се са ријечима Черчила да је битка за Британију била „њиховим најбољим часом“.
Међутим, убрзо након тога, Черчил је остао запрепашћен када се Југославија агресивно окренула против Запада па је једном приликом и рекао на приватној вечери у Бриселу да врло жали за подршку коју је дао партизанима за вријеме рата. Титу је замерао што је подржавао Маркосове комунисте који су се борили против монархиста у Грчком грађанском рату, што је изазвао Италију око тога ко би требало да контролише Трст, и на кратко задржао два америчка пилота оборена у југословенском ваздушном простору. Тито се брзо успоставио као друга најмоћнија личност у комунистичком простору, одмах иза Стаљина, демонизовао је „западне империјалисте“ док је истовремено протестовао против настављене америчке присутности у Европи. На другој страни и Стаљин је био узнемирен Титовом ватреном реториком и да тако нешто може да ненамјерно увуче Совјетски Савез у Трећи свјетски рат. Аутор даље закључује: Стаљинови напади на Тита након резолуције Инфорбироа 1948. године и трговински ембарго који је успостављен, је требало да Тита присиле на покорност Кремљу. Стаљин се и хвалио да му је потребно само „покренути мали прст и Тито ће нестати“. Ернест Бевин, министар спољних послова у послератној лабуристичкој влади Британије, сматрао је важно да се „Тито одржи на површини“ против совјетског притиска.
Истицао је да је пријатељски комунистички режим под Титом пожељнији од совјетске марионете или, још горе, опасног вакуума моћи на Балкану. Западна подршка, углавном заснована на америчким доларима, држана је у строгој тајности из страха да би то осрамотило Тита пред његовим присталицама.
Тако се и десило да је по повратку на власт 1951. године, Черчил је био спреман да „закуца клин“ у совјетски блок и да тако осигура да Југословени схвате да им је Британија остала поуздан пријатељ. У склопу тог размишљања, у септембру 1952. Черчил шаље Ентони Идна (1897-1977), свог министра спољних послова у Београд. Идн је био први западни државник који се састао са Титом након завршетка рата што је привукло пажњу новинских агенција широм свијета. Министар Идн је надао да ће решити текућу кризуоко Трста са Италијом, и могућност да се Југославија придружи НАТО савезницима Грчкој и Турској у „Балканском пакту“. Међутим оно што је изненадило званичнике Форин офиса, Министарства спољних послова у Лондону, је када је Тито неочекивано прихватио Иднову учтиву и необавезујућу понуду да једног дана посети Британију.
Харисон, наставља са описом даље конфузије: Тито је за своју посјету предложио март 1953. Угошћивање комунистичког шефа државе била би непознаница за било коју западну нацију, међутим ту је била и додатна компликација са крунисањем Елизабете II, планираним за јун те исте 1953. године. Једноставно, постојао је ризик од увреде британских традиционалних савезника ако би се видело да југословенски предсједник прескаче ред и среће нову краљицу први. Ствари су компликовале када се у децембру појавила могућност да би Тито могао доведе и своју супругу, Јованку Броз, у Лондон. Черчил се надао даће угошћивањем Тита показати московским сателитима да комунизам не мора искључити пријатељство са Западом и охрабрити друге да траже своје односе са Британијом и њеним савезницима.
Тито је стигао у Лондон морем 16. марта 1953, без Јованке, одабиравши да путује бродом умјесто авионом из безбједносних разлога. Али до тренутка када је стигао, највећа претња његовом животу је нестала јер је Кремљ објавио да је совјетски комунистички вођа Стаљин преминуо 5. марта.
Тито је дочекан на најсвечанији начин јер су га сачекали војвода Единбурга, премијер Черчил и министар спољних послова Идн. Примљен је у аудијенцију код Елизабете II која ће бити крунисана за 3 мјесеца, а био је и гост на вечери са краљевском породицом у Бакингемској палати, обишао Виндзор замак, положио вјенац на Кенотаф и присустовао балету седећи у краљевској ложи.
Харисон наставља: Титов циљ је био да осигура обећање заштите Запада да Југославија може да одржи своју независност. Био је двоструко задовољан када је, током врхунских тајних војних преговора у јуну, Черчил убиједио Американце и Французе да се обавежу да ће обезбедити ваздушну, морнаричку и логистичку подршку, а можда чак и копнене трупе, ако би Совјетски Савез напао Југославију.
Ипак Британци су остали разочарани Титовом посјетом, која није довела до распада совјетског царства или либерализације Југославије. Умјесто тога, охрабрен успјехом у Лондону и Стаљиновом смрћу, Тито је кренуо на турнеју по Индији, Бурми и Египту, затим Индонезији, Цејлону и Етиопији, што је довело до стварања Покрета несврстаних нација на самиту у Београду у септембру 1961.
