Ана Монтес: Шпијун који је нанео највише штете у историји САД

Ана је паузу за ручак обично проводила у канцеларији, меморишући најновије брифинге страницу по страницу. Никада није ризиковала да однесе неки документ кући

Дању их је памтила, ноћу прекуцавала по сећању на свом „тошиба“ лап-топу. Најповерљивије тајне је годинама снимала на јефтине флопи дискове. Са Кубанцима, којима је предавала флопи дискове, сваких неколико недеља се састајала у једној четврти пуној кинеских ресторана

Чак је научила како да превари полиграф. Касније је у истрази испричала да то укључује и стратешко грчење мишића чмара

Већину наредби добијала је нумеричким порукама анонимно послатим преко кратких радио таласа. Наместила би радио на одређену АМ фреквенцију и чула женски глас који је на шпанском диктирао око 150 бројева на ноћ које би она укуцавала у компјутер, а програм за дешифровање инсталиран на Куби би бројеве преводио у текст на шпанском

„Оданост дугујем принципима, а не било којој земљи, или влади, или појединцу“, написала је Монтесова у писму нећаку. „Нисам дужна да будем одана ни САД, ни Куби, ни Обами, ни браћи Кастро, па чак ни богу”

Аутор: Џим Попкин, Вашингтон пост

НЕКАДАШЊИ високорангирани обавештајни аналитичар САД – Ана Монтес – више од десет година борави у женском затвору са највећим мерама безбедности у земљи.

Монтесова је 17 година стрпљиво и методично шпијунирала за Кубу.

„Затвор је једно од последњих места где би хтела да будем, али су неке ствари у животу вредне одласка у затвор“, написала је Монтес у писму једном рођаку. „Или су вредне да се ураде и да се онда изврши самоубиство пре него се превише времена проведе у затвору.“

Ана Монтес је током дана је била високорангирана службеница безбедносно-обавештајне агенције, ноћу је била на располагању Фиделу Кастру, слушала шифроване поруке преко краткоталасног радио пријемника, у препуним ресторанима прослеђивала шифроване фајлове посредницима и са периком и лажним пасошем непримећена ишла на Кубу.

Монтесова је 17 година стрпљиво и методично шпијунирала.

Проследила је толико тајни о својим колегама – и о напредним платформама за прислушкивање које су Американци тајно инсталирали на Куби – да је обавештајни стручњаци сматрају једним од најштетнијих шпијуна савремене историје.

Ана Монтес је студирала на Универзитету у Вирџинији када је у Шпанији срела једног згодног студента током програма размене. Био је левичар из Аргентине и помогао је Ани да „отвори очи” у вези са америчком владом и њеном подршком ауторитарним режимима.

По завршеном факултету пријавила се за место службенице у министарству правде, оставивши по страни политичка убеђења – посао је посао.

Убрзо је напредовала и, након провере FBI, добила је дозволу за приступ најосетљивијим документима министарства. Успут је учила за звање мастер у Школи напредних међународних студија Универзитета Џонс Хопкинс. Њени политички ставови били су све тврђи – мрзела је политику администрације Роналда Регана према Латинској Амрици.

Кубанска обавјештајна служба ју је регрутовала 1984. Куба је проналазила политички подобне студенте на водећим факултетима у САД који ће „доћи на важна места у влади и приватном сектору“, објаснио је бивши агент кубанске обавештајне службе Хозе Коен.

Монтесова је вероватно изгледала као дар од бога – левичарка слаба на угњетене нације. Говорила је и енглески и шпански и имала је приступ тајним документима.

Ана је тајно посетила Кубу 1985. и, како јој је сугерисано, почела је да се пријављује за послове који су јој омогућавали приступ поверљивим информацијама. Запослила се у Одбрамбеној обавештајној агенцији (DIA), главном одељењу Пентагона за иностране војно-обавештајне податке.

Током наредних 16 година, Ана је напредовала и унутар DIA и у Хавани. Постала је главни аналитичар за Ел Салвадор и Никарагву, а касније и главни војно-политички аналитичар за Кубу.

У круговима DIA, добила је надимак „Краљица Кубе“. За успешан рад добијала је бројне новчане бонусе и признања.

Признање је добила и на Куби – специјалну медаљу коју није смела да понесе кући.

Унутар DIA-е постигла је оно што Кубанцима није било могуће ни у најлуђим сновима.

Подносила је извештаје о војним способностима Кубе Савету за националну безбедност, а помагала је и у изради контроверзног извештаја Пентагона у коме се наводи да Куба има „ограничен капацитет“ да науди САД и да би могла представљати опасност „само у одређеним условима“.

И таман када је требало да напредује до престижног места сарадника Савета за националну безбедност, где би имала приступ још драгоценијим подацима, умешао се службеник DIA-е Скот Кермајкл који последњих 25 година открива шпијуне за DIA.

У септембру 2000. добио је информацију да FBI две године безуспешно покушава да открије некога из владе ко шпијунира за Кубу. Знали су само да тај неко има приступ америчким обавештајним подацима о Куби и да са Хаваном комуницира користећи лап-топ „Тошиба“.

По оскудним подацима FBI, Кермајкл је издвојио више од 100 могућих службеника, међу којима и Ану Монтес.

Кермајкл је знао ко је она – четири године пре тога једна колегиница ју је пријавила јер је агресивно покушавала да добије приступ осетљивим информацијама. Тада је разговарао с Монтесовом и стекао утисак да лаже. Међутим, Ана је оправдала сваки свој поступак и он је затворио случај.

Када је компјутер избацио њено име, Кермајкл се сетио тог инцидента.

После целих 9 недеља Кермајкловог указивања на доказе, датуме и коинциденције, против Монтесове је отворена истрага. Пратили су је и снимали сумњиве разговоре. Провером рачуна су утврдили да је 1996. купила исти модел лап-топа „тошиба“ какав је FBI навео да користи тражени шпијун. Тајно су јој претресли стан, канцеларију и аутомобил.

Баш кад се случај FBI захуктавао, Монтесова се заљубила. Почела је да излази са осам година млађим Роџером Корнеретом, високим безбедносним званичником који је био на челу кубанског обавештајног програма за Саутком (SouthCom), војне исталације у коју је кубанска мрежа шпијуна покушала да се инфилтрира. Према речима Корнерета, у почетку му је био изазов да освоји „ледену краљицу“ из DIA.

У мају 2001, док је Монтесова била ван града са Корнеретом, агенти FBI су јој претресли цео стан и испод кревета пронашли кутију са краткоталасним радио пријемником и лаптопом чији су хард диск ископирали.

Агенти FBI су позвали Монтесову и издалека јој наговестили да су истрагом контаката са кубанским званичницима дошли до ње. Надали су се да ће понудити неко безазлено објашњење, али када је пребледивши питала да ли је под истрагом и захтевала адвоката, ствар је била јасна и она је ухапшена.

„Мислили смо да ће пасти у несвест или се сломити“, присећао се један од агената. „Али мислим да нас је могла обојицу изнети на леђима. Изашла је мирно – не бих рекао поносно – али са том врстом прибраности“.

Ана Монтес данас борави у Федералном медицинском центру Карсвел у Форт Ворту, затворској јединици резервисаној за најопасније преступнице у којој је смештено 20 затвореница.

Могла је бити оптужена за велеиздају и добити смртну казну, али је признала да је крива за шпијунажу у замену за 25 година затвора.

На прошлогодишњем саслушању у Конгресу, службеница задужена за процену штете свеочила је да је Монтесова „један од шпијуна који је нане највише штете у целој историји САД“.

 

Бивша шефица Националне контраобавештајне службе Мишел ван Клив казала је Конгресу да је Монтесова „угрозила све програме прикупљања везане за Кубу“ који су кориштени за прислушкивање високорангираних Кубанаца, а „информације које је она проследила допринеле су смрти и рањавању америчких и проамеричких снага у Латинској Америци“.

Строгим затворским правилима Монтесовој је забрањено да разговара са медијима и са било ким осим са малим бројем пријатеља и рођака. Међутим, у приватној коресподенцији, она одбија да се извини. Шпијунирање је, како каже, оправдано јер су САД кубанској влади „учиниле неке ствари које су ужасно сурове и неправедне“.

„Ја дугујем оданост принципима, а не било којој земљи, или влади, или појединцу“, написала је Монтесова у писму нећаку. „Нисам дужна да будем одана ни САД, ни Куби, ни Обами, ни браћи Кастро, па чак ни богу“.

Ана је паузу за ручак обично проводила у канцеларији меморишући најновије брифинге страницу по страницу. Никада није ризиковала да однесе неки документ кући.

Дању их је памтила, ноћу прекуцавала по сећању на свом „тошиба“ лап-топу. Најповерљивије тајне је годинама снимала на јефтине флопи дискове. Са Кубанцима, којима је предавала флопи дискове, сваких неколико недеља се састајала у једној четврти пуној кинеских ресторана.

На Куби су је научили како да неприметно дотури агенту пакетић, како да комуницира у шифрама и како да нестане уколико је то потребно.

Чак је научила како да превари полиграф. Касније је у истрази испричала да то укључује и стратешко грчење мишића чмара.

Већину наредби добијала је нумеричким порукама анонимно послатим преко кратких радио таласа. Наместила би радио на одређену АМ фреквенцију и чула женски глас који је на шпанском диктирао око 150 бројева на ноћ које би она укуцавала у компјутер, а програм за дешифровање инсталиран на Куби би бројеве преводио у текст на шпанском.

Са Кубанцима, којима је предавала флопи дискове, сваких неколико недеља се састајала у једној четврти пуној кинеских ресторана или на Карипским острвима где је обично ишла на одмор.

На Кубу је ишла четири пута, два пута тајно (преко Европе да завара траг), а два пута је добила дозволу од Пентагона да иде у мисију прикупљања података.

 

Факти