Џаба је Дунав расекао банатску равницу, џаба плаво-жута застава Европске уније на граничном прелазу Калуђерово.
Пут (ако се разлокана стаза којом аутомобили миле може тако назвати) низ Дунав са румунске стране води крај запуштених имања и зграда црних од чађи са крововима које, као сеоске уџерице, прекрива разлупана ћерамида. Учини се човеку да је Чаушеску још сигуран у Букурешту, а Европска заједница добацује тек до грчко-бугарске границе. Ствари се овде тешко мењају, а дах новог доба ретко проветрава Ђердапску клисуру. Да је другачије, можда се ни српска заједница не би тако дуго очувала у овим крајевима.
У Свињици, месту у којем живи највише Срба у Румунији, воде се разговори исти као у било којој варошици у Србији:
– Некад су у Свињици живели најбољи комунисти, а сад смо прави капиталисти. А шта имамо од тога? Ништа – јадикује Николај Илићи, потпредседник општине.
– Могу да причају шта хоће, али боље смо живели код Чаушескуа, него сад у Европској унији. Кажу, био је тиранин, а ови што су дошли већи су тирани од њега. Истина, тада нисмо имали шта да купимо, али је било пара. Сад су продавнице пуне, а џепови празни. Сва три рудника у којима смо радили су затворена. Млади одлазе, траже посао и живот у већим градовима, највише Турну Северину и Темишвару. Овде остају стари. Једини сигуран и стабилан извор прихода у Свињици је пензија.
Село данас има 870 становника и готово сви су српске националности. На последњем попису у рубрици „вероисиповест“ уписано им је „староверци“. Тако их зову Румуни јер се, као припадници Српске православне цркве, држе јулијанског календара, док је румунска црква прихватила ново рачунање времена. Као и прекодунавска браћа радују се прилици да двапут славе Нову годину, а тај обичај су проширили, па дупло празнују и Божић, Ускрс, Светог Николу (најчешћа слава у овом крају). Сматрају себе „добрим Румунима“ и кажу да ни под комунистима нису имали проблема да сачувају национални идентитет.
– У цркву се истина није смело, али нису смели ни Румуни – каже Николај.
– Ја нисам знао за Светог Саву све док није пао комунизам. Сада идем у цркву, али овде нисмо имали масовно и еуфорично враћање религији после пада комунизма.
Српски се учи у основној школи. Дечаци и девојчице који улицом трчкарају за нама и добацују, одлично говоре матерњи језик. Национална историја није део школског програма. Косовска битка тек је један пасус у лекцији о османским освајањима, а слично је и са другим догађајима важним за историју српског народа – изучавају се само у склопу историје румунске државе.
Главна културна спона са Србијом је – телевизија. Некада су и на румунској телевизији хит били партизански филмови, а данас се редовно прате серије попут „Село гори, а баба се чешља“. Дунав није довољно широк ни да задржи српске народњаке. Стара гарда ужива уз Мирослава Илића и Тозовца, а за млађе нема забаве без Цеце и Драгане Мирковић. И једни и други често провод траже преко границе. Старији се окупљају на културним манифестацијама и фолклорним приредбама у Милановцу, млади у српским градовима траже журке и добре клубове.
Дуж главне џаде у Свињици смештене су кафане. Некада је, кажу, била једна, увек пуна. Сада их има три, али вапе за гостима. Чак и потпредседник општине на ручак иде – кући.
У центру, тик уз зграду општине, туристички центар. То што су врата затворена никоме не представља проблем – туриста овде ионако нема.
Водича сасвим случајно налазимо испред сеоске школе. Професор Никола Моргеску, бивши директор школе, а сада пензионер, један је од ретких Румуна у селу. И један од житеља који најбоље познају српски језик и историју. Дошао је у Свињицу шездесетих година, док се село још налазило нешто ниже, на месту које је потопљено због изградње Ђердапа. Као наставник румунског, француског и српског, требало је да се задржи неколико година, али се заљубио у Српкињу Јулчи, такође наставницу у школи.
– Ја сам Румун по националности, али овде сам Србин – показује Никола на своје груди.
Извињава се због свог српског, иако је језик којим говори много сличнији „нашем“, него језик осталих житеља Свињице. Дијалект који се овде користи трпи утицај румунске лексике, али има конструкције које су блиске македонском или бугарском.
– Заправо, ми говоримо прави српски језик, какав се говорио у средњем веку, а ви сте свој променили – кроз смех нам објашњава Никола. – Ово је језик старе Србије који су донели Срби који су после Косовске битке у овим крајевима тражили спас од турске најезде. Испада да смо ми заправо „прави“ Срби.
ШВЕРЦ И ДАЉЕ ЦВЕТА
ПРОСЕЧНА плата у овом делу Румуније је тек око 300 евра. Пензије су још мање. Цене су, наравно, на европском нивоу па је „шверц – комерц“ преко државне границе са Србијом и даље главна привредна грана. Тиме се углавном баве Румуни. У Вршцу и Кладову купују робу која је јефтинија него са њихове стране Дунава, и продају је у читавој Румунији. Најтраженији „увозни“ артикли из Србије су цигарете и алкохол.
СМОКВЕ
СИТУАЦИЈА јесте лоша, али трудимо се да нађемо начин да упослимо младе и задржимо их у селу – каже Милица Јанкуловић, запослена у општинској управи.
– Имамо велике засаде смокве и надамо се да ћемо успети да од тога направимо добар посао. Од Европске уније нисмо имали много користи. Успели смо да добијемо новац за неколико пројеката, али је бирократија овде толико компликована да не можемо ни да потрошимо сва средства која је ЕУ наменила за Румунију. Ни од Србије не очекујемо помоћ, знамо да ни тамо није боље.
В. МИЈАТОВИЋ
Новости
