Макроекономска стабилност Србије заснива се на виртуелним, психолошким, а не на реалним економским основама. Нема чврстих темеља, већ се стабилност гаји на надањима, веровањима и очекивањима да ће нова влада спроводити реформе.
Овако оцењује економску реалност Србије Саша Ђоговић, сарадник Института за истраживање тржишта, додајући да је психологија доминантан фактор наше макроекономске стабилности, а то се пре свега односи на лукративне репо хартије од вредности које емитује Народна банка Србије, обвезнице које емитује држава и снажне интервенције НБС на девизном тржишту.
„Циљ је да се у очима инвеститора очува виртуелна слика стабилности“, каже Ђоговић.
Избећи грчки сценарио
Тај шпекулативни балон, како га зове овај економиста, који се не заснива на реалној економији већ на хартијама од вредности које су, у ствари, дуг државе, може да функцинонише само краткорочно и зависи од тога да ли ће инвеститори одлучити да се и даље исплати улагати у наше хартије од вредности.
„То значи да би појављивање било каквог, па чак и слабашног, сигнала о повећању ризика пословања на нашем тржишту, попут даљег снижавања кредитног рејтинга земље или одлагања суштинских реформи, могло довести до бега инвеститора са домаћег међубанкарског тржишта, што би извршило притисак на девизни курс и у потпуности разоткрило да је цар го, односно колико је динар слаб и привреда у катастрофалном стању. Тренутно се налазимо у блажем облику грчке кризе а уколико инвеститори не би хтели више да купују државне обвезнице, без обзира на високе каматне стопе, нашли би се у комплетном грчком сценарију“, тврди Ђоговић. Он истиче да нова влада неће имати времена за грешке већ ће одмах морати у реформе како би се избегао грчки сценарио.
А најефикаснији део државе изгледа да је управо онај који је задужен за задуживање. Тако је од почетка године држава емитовала обвезнице у висини 114,3 милијарди динара и 216,5 милиона евра. За камате ће из буџета ове године бити исплаћено 114 милијарди динара, односно више од милијарду евра, а треба имати на уму да је већ најављен ребаланс буџета чим се формира нова влада. Ребалансом ће, по свему судећи, бити повећан дефицит који је планиран на 7,1 одсто БДП-а, будући да је само у прва два месеца направљен дефицит од чак 33,4 милијарде динара. На годишњем нивоу то је скоро 200 милијарди динара дефицита.
Други вид одржавања стабилног курса и вештачке стабилности су репо папири Народне банке Србије. Тренутни репо сток Народне банке Србије износи 80 милијарди динара, али је од почетка године стерилисала двонедељним репооперацијама 1.280,55 милијарди динара по просечној каматној стопи од око 7,5 одсто, што значи да је НБС платила банкама за прва три месеца скоро две милијарде динара на име камата за репо хартије.
Такође, за прва два и по месеца ове године НБС је продала 820 милиона евра на девизном тржишту што је за последицу имало скоро фиксни курс динара према евру. Након избора, притисци на динар су, изгледа, смањени па је НБС у другој половини марта купила 40 милиона евра.
С друге стране, податак који показује какав је стандард становништва је начин потрошње прихода домаћинства. Чак 41,5 одсто прихода домаћинства се троши на храну и пиће, а на становање и комуналије још 17 одсто.
Поражавајуће је поређење са Бугарском, као једном од најсиромашнијих земаља ЕУ, где се на храну троши 34 одсто прихода. У развијеним земљама као што је Немачка на храну се троши свега 14 одсто прихода домаћинстава.
Важно је уверити народ да је добро
Према речима Љубодрага Савића, професора на Економском факултету у Београду у економији јесте све ствар психологије.
„Све велике инфлације и ломови крену када учесници на тржишту изгубе стрпљење. Све је ствар предвиђања и очекивања. И државе које не стоје тако добро, ако убеде народ да им је добро, могу да остваре стабилност али и јаке државе могу да се нађу у проблемима ако се створе очекивања да ће бити криза.
Код нас, међутим, ради се о томе да се макроекономска стабилност одржава на вештачки начин, као последица монетарних или виртуелних операција а не као последица снаге привреде“, сматра Савић.
Најбољи пример је девизни курс. Савић напомиње да ако би неко објективан са стране анализирао, закључио би да курс од 115 динара за евро не одражава разлике у снази привреде Србије и еврозоне, не одражава разлике у продуктивности и конкурентности, као ни разлике у кретању цена. То су фундаментални фактори који утичу на девизни курс. Али ту су и фактори као што је понуда и тражња девиза и пре свега улога Народне банке који омогућавају да курс буде нереалан, односно да динар буде прецењен.
Индустријска производња као пре пола века
„То нема много везе са реалним кретањима, јер привреда је катастрофална. Индустријска производња је 50 одсто од 1990-те године а на нивоу раних 60-их година прошлог века.
Послератна Југославија, па и Србија која је увек била око СФРЈ просека, је 1962. године изједначила удео пољопривреде и индустрије у БДП-у на 28 одсто, тако што се смањивао удео пољопривреде, а повећавао удео индустрије. Деведесетих година Србија је била једина земља у Европи где је удео пољопривреде у БДП растао и достигла је у тим годинама ниво од 20 до 25 одсто БДП-а. Имамо инверзију јер се индустрија срозала на испод 20 одсто БДП-а“, тврди Савић, додајући да је данас наша индустријска производња на нивоу од око 17 одсто БДП-а а прерађивачка, која се сматра правом индустријом, свега 13 одсто. Док је просек ЕУ 27 одсто, а Кини је то чак 47 одсто.
Србија има огроман услужни сектор што може да збуњује јер је то карактеристика развијених земаља. Међутим, средње развијену земљу или земљу у развоју требало би да карактерише динамична индустрија.
Карактеристика неразвијених земаља је доминантна примарна делатност, пре свега пољопривреда, указује професор Савић. На средњем нивоу развоја, када се земље и најдинамичније развијају, расте удео индустрије и грађевине. У зрелој фази развоја бележи се смањење удела индустрије и јако повећање удела услуга. Међутим, те земље и даље имају јаку индустрију, али до релативног смањења учешћа индустрије долази због технолошког процеса. Производња се повећава, али се цене индустријских производа драматично смањују. На пример, код нас су први мобилни телефони са бројем коштали и неколико хиљада марака. Данас можете купити мобилни телефон за десетак, двадесет евра, а уз то је он далеко квалитетнији од оног од пре 20 година. Код услуга, технолошки процес не игра тако важну улогу.
„И Европска унија је упала у ту замку. Лисабонским уговором из 2000. године, неоправдано су запоставили индустрију и орјентисали се на услуге, али већ планом Европа 20/20/20 су исправили ту грешку. Сви око нас су то схватили само Србија није“, сматра Савић.
„Извози или умри“
Кључно је, према Савићевим речима, да ли влада размишља да се бави реалном производњом и извозом, јер ми смо данас у ситуацији „извозити или умрети“.
„Да ли је то могуће уз политику јаког динара? Бојим се да није. Све док се бизнисменима више исплати да уложе у два човека, купе два компјутера и увозе на заштићено тржиште, уместо да преузму ризик и производе, неће бити ни јаког извоза. Хтели не хтели, мораћемо водити политику слабог динара, уз све ризике које то носи, пре свега за задужене грађане и предузећа.
Али и за то постоје решења која се примењују свету. На пример, да се направи паралелни курс за извознике, па да се њима за евро плаћа, рецимо,125 динара. Тако се мења структура привреде. Све земље света воде индустријску политику, само код нас политичари или не разумеју или неће да разумеју да то мора. Индустрију мора водити држава али не тако што ће подизати фабрике, већ правећи пословни амбијент и стимулисањем индустријске производње, тако да услови буду исти за све, да се финансирају пројекти и производи, а не компаније“, закључује Савић.
Милош Обрадовић
Балкан магазин
NE ČITATI NI SLUČAJNO!