Кад будемо знали пет година унапред каква нам је државна политика према аграру, биће свима боље, каже Ђорђе Вукашиновић, земљорадник из Краљеваца код Руме
Краљевци код Руме – Ратар Ђорђе Вукашиновић је готово завршио јесењу бербу кукуруза, соје, бундева и извео и рачуницу: има довољно да до следеће жетве и бербе преживи његова четворочлана породица. Нешто зараде биће на бундевама, а све остало је био узалудан посао. Кукуруз је родио нешто јаче од тоне по хектару, уместо десетак тона, а сејао је 15 хектара. Једва да је подмирио трошкове комбајнирања, а на 2,5 хектара соје добио је 2.500 килограма, док је на на пола хектара убрао око вагон и по бундева. Пшеница је била добра и то је поред бундева донело и извесну добит. – Било је, а биће још сушних година. Није проблем нама сељацима да преживимо, проблем ће бити јесења и пролетња сетва, јер немамо пара за обраду, а немамо шта ни продати. Суша је десетковала род. Са пшеницом, коју сам сејао на 15 хектара добро сам прошао, а све остало је чиста пропаст. Почео сам да узгајам и бундеве и оне ће донети неку зараду. Вагон и по бундева, које продајем шверцерима, овде на шору, донеће ми готово 300.000 динара. Килограм бундеве иде по 20 динара, а да сам носим на пијацу било би и по 40 динара. Бундева је све траженија, јер је реч о еколошком производу, који се не прска хербицидима. Заправо бундева се мора сејати на њиви која ни претходне године није третирана хербицидом, а ми имамо мало еколошки чистих њива – прича нам 36-годишњи Ђорђе Вукашиновић, земљорадник из Краљеваца код Руме.
Још прошле године Ђорђе је товио и по 20 јунади у турнусу, а лане кад је подвукао црту схватио је да је на губитку и одлучио да престане са узалудним послом. – Одлучим се за чисту ратарску производњу, кад оно суша и жега, па ће цене скочити. Питање је како ћемо, ако ова суша настави узорати за пшеницу, припремити јесење орање за пролетњу сетву. Трактори не могу у њиве, земља је засушила да се плугови ломе и при покушају орања. Мени ништа не значи што је цена кукуруза овде у Срему преко 30 динара. Немам га за продају, а немам ни довољно да храним стоку. Ништа нам не значи то што су цене пољопривредних производа дуплиране, кад су нам кошаре и амбари празни. Једино могу профитирати увозници, а сви остали су на губитку – каже Ђорђе.
Он има пристојан машински парк, имање модерно опремљено, властитих 13 хектара обрадиве земље, али обрађује још толико земље коју узима у закуп од комшија – старијих и изнемоглих, који више не могу привређивати, па у шали каже да он тројици, четворици сељака замењује пензионо осигурање. За српску аграрну политику, бар у претходних десетак година, каже да је опаснија од суше, да држава стимулацијама по хектару површине пуни џепове богатих, а да мала газдинства у свему томе пролазе „као бос по трњу”. – Кад будемо знали пет година унапред каква нам је државна политика према аграру, биће свима боље. Богати, који су узели у закуп државну земљу, биће сада ослобођени закупнине, а ја сам већ платио закуп мојим комшијама. Једино добра ствар је регресирано гориво, али и ту има проблема, јер морам купити сво гориво одједном, а за то немам довољно пара. Све је наопако, жалимо за бившим задругама, нашим најбољим кредиторима и време је да се држава позабави враћањем задруга у село. Задруге су нам давале робне кредите – семе, ђубриво, хемију, а ми враћали у роби кад овршемо и пожњемо. Кад смо се задуживали, тачно смо знали шта морамо вратити. Банкарски кредити се не могу узимати, камате прелазе износ зараде у пољопривреди. Не помишљам да узимам кредит за пољопривредну производњу, не желим да ми банка продаје имање и да ме раскућава, а таквих примера је већ много – закључује Ђорђе Вукашиновић.
Политика
Фото Ј. Слатинац
