„Малтретирање је трајало 14 година – и деце и мене. Ћутала сам из страха, нисам знала где ћу са њима. Нисам имала телефон, интернет, ништа… Од када смо отишли, потуцамо се по разним кућама. Ко и да нас прими оволико? Моју најмлађу Љубицу су одузели, сада је у хранитељској породици. Кажу вратиће је кад будем имала своју кућу. Није их занимало како то да урадим”, започиње своју тужну причу Линда Мијин, самохрана мајка осморо деце.
У селу Иђош код Кикинде затекли смо заиста тешку ситуацију. У рушевној кућици, у само једном неусловном собичку, окупљена око шпорета, дочекала нас је права мала војска – Леонора (4), Матија (5), Леонтина (7), Лео (8), Драгана (9), Синиша (12) и Нена (15). На свима њима видљиви су обриси траума које су преживели, а највећа им је што најмлађа сестрица већ скоро три године није са њима.
„Након одласка од бившег супруга, живели смо у јако лошим условима. Из Центра за социјални рад одузели су ми тада не само Љубицу која је имала свега седам месеци, него и Леонору и Матију. Уз помоћ школе и добрих људи, средили смо купатило и шта је требало у том објекту где смо тада били, па су ми после три месеца вратили двоје деце. Љубица је, због здравствених проблема, смештена у хранитељску породицу. Дуго је нисам видела, а кад сам отишла тамо, бежала је од мене. То стварно никоме не бих пожелела – да ваше сопствено дете не допушта да га загрлите и пољубите. Да не грешим душу, та хранитељица је јако добра жена, брине о њој као да сам ја у питању и све јој је објаснила. Чујемо се преко видео позива и почела је да ме зове мама. Тако да је сада све у реду…”, додала је болно ова МАЈКА коју живот нимало није мазио.
Мали Мијини су јако лепо васпитана и уредна деца, праве бистрице. Види се да се Линда о њима марљиво стара, упркос околностима. Добили су ту стару кућу на коришћење, али бораве само у једној соби јер је у другој скроз пукао зид, па прозор више није једини извор светлости у њој. Пошто дува на све стране, врата и прозоре крпе ћебадима, крпама и картонима. Да се приметити и да уопште немају столице, да имају само два ормара и да спавају у свега три кревета!
„Мени је океј овде, само још да имамо струју и воду, да се не купамо у кориту. Увече сијалицу палимо уз помоћ акумулатора. Иначе, моја мама стално цепа дрва, а од прошле године јој и ја помажем”, рекао нам је скромни Синиша, додавши кроз сузе да му је једина жеља да им се врати сестра.
Тек нешто више од 300 евра државне помоћи је све што ова породица прима на месечном нивоу, уз повремену надницу и сезонске послове. Како прегурају месец, то само они знају. Упркос пресуди, Линда већ дуже од три године не добија алиментацију!
„За храну и те неке основне ствари се снађемо – ја нећу ни јести ако треба, само они да не трпе. Помогну добри људи и моји кад могну, понекад ето за школски прибор зафали. Ја бих више волела да идем да радим у неку фирму, да не зависимо од било кога, али шта могу сад. Деци исто рођендане увек обележимо, торте не пропуштамо, мада маштам да им једног дана обезбедим да прославе као друга деца у рођендаоници. Најтеже ми је ноћу кад их погледам, сви су ту, само Љубица фали”, наставља Линда.
Пред крај разговора уследио је један њима уобичајен, а нама јако тужан моменат. Из школе је стигао осмогодишњи Лео, доневши један јогурт који је дао секама да поделе. Док многи од нас размишљају о летовању, зимовању, ресторанима, брендираној гардероби и другим „неопходностима” савременог човека, ова скромна дечица међусобно деле један јогурт. Двадесет година се бавимо хуманитарним радом и још увек не можемо да се помиримо са тим да у нашем народу има толико сиромаштва!
Друга ситуација, везана исто за Леа, која нам је стегла срца јесте како се брзо везао за једног од наших чланова који су били у посети, не одвајајући се од њега и непрестано га гледајући својим чежњивим окицама. Тачно се видело колико му фали очинска фигура у животу.
„Кад порастем купићу мојој мами кућу”, био је јасан овај племенити дечачић.
Кућа, собе за дечаке и девојчице, кревет, струја, вода, играчке, цртаћи, све су то другоразредне жеље које су наводили мали Мијини, тек након нашег инсистирања. Сви до једног понављали су да им највише фали сестра Љубица, те да им је једина жеља да се она врати. Пут до њеног повратка, ако Бог да, води кроз акцију Хуманитарне организације Срби за Србе за решавање њиховог стамбеног питања. Позивамо вас зато да се укључите својим донацијама – да породица Мијин опет буде на окупу!
