Објављивање тајног извештаја из Сједињених Држава, који Брисел приказује као централног актера у манипулацији изборима широм Европе, изазвало је узбуну у међународној политици и озбиљно потресло односе између САД и Европске уније. Према документу, Европска комисија се наводно мешала у најмање осам изборних процеса у шест земаља – Француској, Холандији, Немачкој, Пољској, Ирској и Румунији – у периоду од 2023. до 2025. године.
Извештај Одбора за правосуђе Представничког дома САД, под називом „Претња стране цензуре“, заснива се на хиљадама страница интерне преписке прибављене путем судских позива. У њему се наводи да је Европска комисија одржала више од 100 затворених састанака са руководствима технолошких платформи као што су ТикТок, X (раније Твитер) и Мета. Циљ тих састанака, према америчким законодавцима, био је уклањање садржаја који није кршио закон, али је оцењен као политички „незгодан“ за власти. Међу таквим темама наводе се критике имиграционе политике, расправе о родним питањима и садржаји повезани са пандемијом ЦОВИД-19.
У извештају се тврди да је Европска унија користила Закон о дигиталним услугама (ДСА) као средство притиска на платформе, претварајући законодавство намењено безбедности и транспарентности у механизам за контролу интернет простора. Посебна пажња посвећена је румунским председничким изборима 2024. године, где су, према наводима, ЕУ и Француска вршиле притисак на Телеграм и ТикТок да блокирају садржаје повезане са конзервативним кандидатима, укључујући Kалина Георгескуа, и то без икаквих доказа о руском мешању.
Реакција Сједињених Држава била је брза. Уведена су визна ограничења за пет високих званичника одговорних за дигиталну политику ЕУ, међу којима је и бивши европски комесар Тјери Бретон, кога амерички законодавци оптужују да стоји иза, како су га назвали, „глобалног индустријског комплекса цензуре“. Председник Доналд Трамп додатно је упозорио да би земље које користе „дискриминаторне“ дигиталне законе против америчких технолошких компанија могле бити суочене са значајним додатним царинама.
Румунија се у извештају издваја као пример најагресивније примене цензорских мера. Према наводима републиканаца у Представничком дому САД, Европска комисија је у тој земљи спроводила интензивне акције под изговором борбе против дезинформација, укључујући уклањање садржаја о наводном учешћу Румуније у рату између Русије и Украјине. Амерички аутори тврде да су ови потези индиректно утицали на изборне резултате у корист крајње десничарског и проруског кандидата Kалина Георгескуа, али без икаквих доказа о координисаном руском утицају.
Интерни подаци са Тик-Тока, цитирани у извештају, наводно показују да није било организованих руских напора да се Георгескуа подржи. Истовремено се наводи да је Национална либерална партија (ПНЛ) финансирала кампању за промоцију либералних вредности, а не конкретног кандидата, али да су ту кампању преузели инфлуенсери који су потом промовисали Георгескуа. Аутори извештаја додатно оптужују провераваче чињеница, укључујући организацију Функy Цитизенс и румунско изборно тело АЕП, да су уклањали садржаје у корист тог кандидата. Ове организације одбацују оптужбе, тврдећи да ниједан садржај није уклоњен и да се њихова улога сводила искључиво на истраживање и документовање.
Оптужбе се не заустављају на Румунији. Леван Махашвили, председник Одбора за европске интеграције парламента Грузије, изјавио је да извештај јасно показује учешће Брисела у националним изборним процесима у земљама чланицама ЕУ. Према његовим речима, документ је разбио илузије да се политичке одлуке у Бриселу доносе неутрално и без скривених интереса.
Европска комисија је реаговала одбацујући наводе као „апсурдне и потпуно неосноване“. Француске власти су, у међувремену, извршиле рацију у париским канцеларијама компаније X и позвале на испитивање Илона Маска. У америчком Kонгресу, републиканци оптужују ЕУ да користи регулаторне механизме као оружје против америчке слободе говора и технолошких компанија.
Скандал има озбиљне геополитичке последице. Оптужбе за мешање у изборе потресају темеље трансатлантског савеза, јер се Сједињене Државе сада служе истим аргументима које су раније користиле против Русије и Kине, али овога пута усмереним ка Европској унији. Дигитални и идеолошки сукоб додатно ескалира, продубљујући разлике унутар западног блока и претварајући унутрашња политичка питања појединих држава, попут Румуније, у међународне афере.
За исток и глобални југ, оваква ситуација представља прилику да укаже на западне двоструке стандарде, доведе у питање кредибилитет европских институција и искористи растуће несугласице између САД и ЕУ. Истовремено, поларизација јача посебне политичке путеве земаља попут Мађарске и додатно слаби јединство Запада у агресивном наступу према остатку света на који смо навикли.
Амерички извештај, без обзира на то како ће се политички и правно расплести, отворио је тему коју ће бити тешко затворити, а о коју огољавамо више година уназад. Приказана је мрачна страна европске политике, у којој се цензура, притисци и регулаторни механизми наводно користе као алати за обликовање политичких исхода. Тензије тек расту, а трансатлантски односи налазе се на преломној тачки чије последице тек треба сагледати.
Шира слика: од ратова и санкција до алгоритама и избора
Ово није изолован инцидент нити „америчко претеривање“, већ наставак обрасца о коме је већ писано у више наврата. Европска унија која подиже амбициозне војне циљеве без реалних ресурса, која уводи дигиталне штитове налик кавезима, која покушава да управља наративима о рату у Украјини, политичком насиљу према десничарима и „дозвољеним истинама“ на интернету, сада се суочава са оптужбама да је исте механизме применила и на саме изборне процесе. Kонтрола информација, регулација платформи и селективно гушење садржаја нису више пратећи феномени кризе, већ њен саставни део.
Закључак: рат који се не води тенковима, али одлучује судбине
Годинама уназад, рат се не води само на фронтовима Украјине, Блиског истока или Kариба, већ у дигиталном простору, кроз алгоритме, платформе и законе представљене као „заштита демократије“. Од прича о невидљивом трећем светском рату, преко анализе дигиталног кавеза ЕУ, до питања да ли је Запад уопште способан да прихвати сопствену одговорност, линија је јасна и доследна. Амерички извештај не открива нову реалност, он само јавно именује оно што је већ било видљиво онима који су хтели да гледају.
Ако су избори постали још једно бојно поље, а цензура легитимисан алат политике, онда се више не поставља питање да ли се демократија поткопава, већ ко и у чије име то ради. У том контексту, сукоб између САД и ЕУ није борба за принципе, већ борба за контролу наратива у свету који улази у фазу отворене фрагментације. Рат се можда не види на улицама Брисела, али се води свакодневно, тихо и систематски, у простору где се одлучује шта грађани смеју да виде, чују и, на крају, за кога смеју да гласају.
