На само стотинак километара од Београда мигранти се настањују у неформалним камповима унутар Шида, док се истовремено локално становништво под притиском исељава у ЕУ, надајући се бољем животу.
Након затварања званичног мигрантског центра у непосредној близини гранисе са Хрватском, никло је неколико неформалнох кампова са мигрантима од којих је највећи крај саме железничке станице. Шиђани су му врло брзо наденули име „џунгла“, као референцу на привремени камп у Калеу Француској, дуго оронулом дому хиљада миграната који су желели да пређу енглески канал.
Као вођа миграната наметнуо се извесни Командант, Авганистанац који течно говори енглески језик. Зарадио је свој надимак борећи се у војсци Исламске државе. Након повреде због које је завршио у болници четири месеца, путовао је преко неколико земаља и стекао знање и искуство о проблемима на граничним прелазима успут.
Док Командант седи у сеци и једе кукуруз, други чланови његове заједнице и шпански волонтери играју игру са коцкицама и чеповима. Неколико метара даље крај пруге седи двадесетчетворогдишњи Лаки, један од малобројних Пакистанаца у Шиду. Обучен је беспрекорно, у прслуку преко црвене поло мајице. Прича о томе како јепобегао од талибана тако што је потплатио кријумчарима више од 5.000 долара да преко Турске уђе у Европу.
– Овде сам више од пет месеци и десет дана, али желим да одем у Хрватску зато што кријумчари кажу да је боља од Босне. Овде сам са рођаком, али би могла и да буде и наша последња ноћ у Шиду, ако је божја воља – каже Лаки.
Инжењер са савршеним енглеским нагласком убеђен је да ће да пронађе посао и бољу будућност у Италији.
– У Италији вас не депортују, а има и више пословних могућности – каже он.
Сви из кампа у Шиду бар једном су враћени са границе. Неки покушавају да пређу у Хрватску једном недељно, а многи су остали заглављени више од годину дана. Други, попут Јамала и његовог рођака Џамила, користе Шид као успутну станицу, са које желе да оду што пре. Свако место у хладовини заузима шатор, а само једна цистерна воде служи целу заједницу.
Мада је тзв. „Балканска рута“ званично затворена,локално становништво не верује у то.
– Подаци нам говоре да број људи који улази у Србију не опада, са њих 456 који су стигли у априлу и 250 у прве две недеље маја. Покушај изласка преко Босне је нови феномен, као и прилив Иранаца који прекорачују своју посету са туристичким визама, као и мигранти истерани из Бугарске, Мађарске и Хрватске – каже Сара Ристић из Инфо парка.
Истовремено, Шид који је пре десетак година имао око 15 хиљада становника, сада, по незваничним подацима, нема више од 10 хиљада људи који заиста и живе у овог пограничном градићу.
Додуше, многи су се иселили из економских разлога, али не мали број људи више није могао да трпи притисак и агресију миграната, те је отишао остављајући некретнине. Све је више празних кућа, не само у Шиду већ и у околним селима која су некад важила за просперитетне.
–Овде је као на Косову осамдесетих, само што нико не сме да пише о томе – тврди наш саговорник, иначе рођени Шиђанин.
Милан Миливојевић
Izvor: Telegraf/M.Ro./World Crunch
Samo kad su se Sidjani iselili zbog agresivnih migranata. Ne smete da pisete da ljudi nemaju posao, perspektivu, ovde rade samo SNSovci i ostali dupelizci, odlazimo zbog vlasti i stanja u drzavi, migranti su najmanji problem. Skoro nikakav. Poyy!!!!