Према извештају угледног америчког часописа Фореигн Аффаирс, позивајући се на изворе из америчких обавештајних служби, Пакистан је започео развој сопствене интерконтиненталне балистичке ракете (ИЦБМ) која би имала домет довољан да погоди континентални део Сједињених Америчких Држава.
Ова вест изазвала је велику пажњу у аналитичким и политичким круговима јер би значила драстичну промену у нуклеарној стратегији Пакистана и потенцијалну претњу по глобалну безбедност.
Како се наводи, циљ Пакистана није напад, већ одвраћање потенцијалне америчке агресије. Исламабад жели да се осигура од било какве америчке војне интервенције, посебно сценарија у којем би Вашингтон покушао да уништи пакистански нуклеарни арсенал, за који се процењује да тренутно броји око 170 нуклеарних бојевих глава.
Страх пакистанских лидера додатно је појачан недавним америчким нападима на иранске нуклеарне објекте, који су свету показали да САД не оклевају да примене силу уколико процене да нека земља представља претњу – па макар и само на основу оптужби.
Аутори чланка из Фореигн Аффаирс наглашавају да развој пакистанске ИЦБМ није изненађење за стручњаке. То је логичан корак за земљу која се осећа рањиво и жели да се супротстави притисцима, како из САД, тако и од вечитог регионалног супарника – Индије.
Наводи се и мишљење неименованих америчких званичника који упозоравају да ће, ако Пакистан успешно развије такву ракету, САД бити принуђене да Исламабад по први пут посматрају као „пуноправног нуклеарног противника“ – у рангу са земљама као што су Русија, Кина и Северна Кореја.
Јасно је да Пакистан не жели да заврши као Иран, који је, и поред свих демантија, постао мета удара само због сумњи да поседује нуклеарни потенцијал. Исламабад, како се чини, извлачи веома јасну лекцију: сопствени ИЦБМ је једини гарант преживљавања у свету у којем Вашингтон не признаје неутралност.
Посебно забрињава чињеница да Пакистан не види више ослонац ни у традиционалним савезничким односима с Америком. Све више делује да Исламабад прави стратешки заокрет – не према конфронтацији, већ ка стратешкој равнотежи застрашивања, у којој ће и САД двапут размислити пре него што употребе силу.
На све то се надовезује и геополитички контекст – Пакистан има свог властитог „Израел“, а то је Индија, земља с којом је имао више оружаних сукоба и која је такође нуклеарна сила. У таквом окружењу, Исламабад види развој ИЦБМ-а као неизбежан корак ка очувању националног суверенитета.
Ова информација, уколико се потврди, означиће улазак Пакистана у елитни, али забрињавајући клуб држава које поседују интерконтиненталне балистичке ракете – са потенцијалом да мењају глобални однос снага.
Међутим, потез Пакистана не треба да чуди никога ко прати глобалне токове безбедности и геополитичких манипулација. У свету у коме се правила пишу ад хоц, а суперсиле намећу логику силе као законитост, развој властитог међуконтиненталног застрашујућег одговора постаје логичан корак.
Пакистан једноставно ради оно што ће свака нуклеарна држава вероватно у будућности да уради, сада када схвата да су гаранције великих сила привремене, условне и увек подложне тумачењу.
После искуства Ирана, Ирака, Либије, Србије – и целог низа држава које су претрпеле агресију управо зато што нису имале адекватан нуклеарни штит – Исламабад је одлучио да не буде следећи пример.
Управо у овом тренутку, док Запад истиче важност „међународног поретка“ и „нуклеарне контроле“, постаје све јасније да право на опстанак у свету силе одавно не гарантују ни савезништва, ни протоколи, ни институције – већ само одвратни капацитети. И то не они локалног домета, већ глобалног.
