Парадоксално, јавни дуг у последњих 13 година увећан је четири и по пута или за 29 милијарди евра, а његов удео у БДП-у стално пада. Та алхемија последица је фиксног курса и значајног раста цена. Такав привид трајаће све док динар не почне да слаби, а онда нека нам је Бог у помоћи
Највиши званичници упорно убеђују грађане да су у претходних 13 година, откако су на власти, постигли невероватне економске резултате, да су јавне финансије и девизни курс стабилни, да је Србија лидер у привлачењу страних директних инвестиција, да је инфлација ниска, да су стопе привредног раста међу највишима у Европи, да паралелно са тим расте и стандард грађана, док је незапосленост смањена на историјски минимум.
На први поглед, без детаљне анализе, могао би се стећи утисак да је тачно све што говоре председник Александар Вучић и министар финансија Синиша Мали, а за њима понављају сви остали званичници. С друге стране, већина економиста упозорава да је економска ситуација крхка, да постоје велики ризици за очување макроекономске стабилности, да Србија превише зависи од прилива капитала из иностранства и да је досадашња стратегија њиховог привлачења исцрпљена. Нажалост, та упозорења прећуткује већина властима наклоњених медија, а оне друге симпатизери владајуће политичке гарнитуре нити гледају, нити читају. Због тога многи од њих још верују у бајку, па би ваљало за почетак објаснити како је она настала и да разлику од већине правих, ова наша неће имати срећан крај.
Ко се још сећа Лазара Крстића и како је Србија дошла до руба амбиса
Пре нешто више од деценије, 2014, власт је тврдила да Србији прети банкрот, да је удео јавног дуга у бруто домаћем производу (БДП) превисок и да је такво стање неодрживо. Као спаситеља власт је промовисала Лазара Крстића, представљајући га као финансијског стручњака светског реномеа, иако се ни у једној светској научној бази не може пронаћи податак да је објавио било какав стручни или научни рад. Нови министар финансија заложио се за радикалне реформе, смањење пензија за више од 20 одсто, плата у јавном сектору најмање за 15 процената, повећање цена струје за 30 одсто, отпуштање 160.000 запослених у јавном сектору…
Највећи део страних инвестиција усмерен је у прерађивачку индустрију и радно интензивне делатности, које карактеришу релативно слабо плаћени послови. Отуда у великом броју тих страних компанија запослени зарађују мање од републичког просека
Власт је проценила да би за стандард становништва то био превелики ударац и да би таквим „пакетом“ мера сама себи навукла омчу око врата, па се одлучила за нешто „умереније“ фискално прилагођавање и захвалила се Крстићу на сарадњи, а овај је на одласку поручио да тадашњи премијер, садашњи председник Александар Вучић, „има меко срце и да зато има толику подршку народа“.
Неспорно је стање јавних финансија у то време било критично, али се превиђа како је Србија дошла до руба амбиса. Анализом Билтена јавних финансија од 2005. до 2025. може се видети да су јавни расходи значајно порасли, посебно издаци за пензије и плате у јавном сектору. Последично, дефицит буџета Србије је између 2008. и 2011. повећан са 47,5 на 135,8 милијарди, да би 2014. достигао до тада рекордних 246,9 милијарди динара или 2,1 милијарду евра. Ригорозним мерама штедње минус у државној каси је већ у 2015. преполовљен, на 115 милијарди динара или мање од милијарду евра.
Са растом буџетског дефицита почиње и енормно задуживање државе код домаћих и страних поверилаца. Од 2008. до 2015. укупно задужење државе код домаћих банака повећано је не за 37 одсто, већ 37 пута, са свега 15 на чак 556 милијарди, а код страних поверилаца са шест на 84 милијарде динара.
За тих седам година држава се укупно задужила за више од 3.724 милијарде динара, од чега је око две трећине потрошено за враћање доспелих дугова, а једна трећина за покриће текућих дефицита, због чега је јавни дуг од краја 2008. до краја 2015, према званичним подацима Министарства финансија, скоро утростручен, са 8,8 на 24,8 милијарди евра.
Србија има највећу стопу сиромаштва и ризика од сиромаштва у Европи. Власт нема одговор на надолазећу енергетску кризу, државни буџет највише пуни наплатом ПДВ-а на увоз, а биће јој све теже да покрије растући спољнотрговински дефицит
Од почетка 2016. до краја 2019. јавне финансије се држе наизглед под контролом, јер је за те четири године консолидовани биланс јавне потрошње био чак у плусу од 19 милијарди динара, а сам буџет Србије био је у плусу од око 70 милијарди динара. Томе је пресудно допринело повећање прихода од пореза на додату вредност из увоза, за више од 100 милијарди динара, док је наплата домаћег ПДВ-а пала и то превасходно због реалног пада потрошње, узрокованог стагнацијом куповне моћи доходака.
Спољни дуг удвостручен на 48 милијарди евра, више од пола дугује јавни сектор
После тог затишја, међутим, јавни дуг је поново експлодирао и од 2020. до 2024. увећан је за више од 12 милијарди евра и тренутно је нешто већи од 38 милијарди евра. Парадоксално, иако се држава убрзано задуживала, а БДП је реално растао по просечној стопи мањој од три одсто годишње, процентуално учешће јавног дуга у БДП-у, бар према званичним подацима, годинама уназад константно пада.
Странци су лане инвестирали 2,56 милијарди евра власничког капитала, а кроз дивиденде изнели 2,59 милијарди. Додатна невоља је што се то дешава у тренутку када је нето прилив неопходан да би се покрио све већи годишњи дефицит у робној размени од око 10 милијарди евра
Ова економско-финансијска алхемија не би била могућа без фиксног курса и значајног раста цена. Просечни курс евра је и пре 11 година био, а и сада је, нешто већи од 117 динара. С обзиром на то да су у међувремену потрошачке цене укупно повећане за више од 62 одсто, та инфлација се прелила и на БДП, који је и у еврима повећан за исти проценат за колико су порасле и цене, јер је курс све време мировао. Све у свему, прилично једноставна математика, али са потенцијално несагледивим последицама у случају слабљења динара. До тада привид ће моћи да се одржава, а кад динар почне да слаби, нека нам је Бог у помоћи.
Србија је до сада успевала да амортизује дефицит на текућем рачуну. Од 2012. до 2024. привукла је 28 милијарди евра страних директних инвестиција, од чега 17 милијарди у виду власничког капитала, а непуних 11 милијарди кроз дужничке инструменте. Осим тога, странци су у међувремену реинвестирали 11,3 милијарде евра остварене добити.
Посебан проблем је што су прошле године страни власници у Србију инвестирали 2,56 милијарди евра власничког капитала, док су у виду дивиденде и по другим основама из земље изнели 2,59 милијарди евра. Смер кретања новца се дефинитивно променио и може се очекивати да ће у наредном периоду бити већи одлив него прилив директних страних инвестиција. Тим пре што Србија није изолован случај, јер се слично дешава и многим другим земљама, које су до сада имале нето прилив страних инвестиција.
Са растом буџетског дефицита почиње и енормно задуживање, па је од 2008. до 2015. укупно задужење државе код домаћих банака повећано чак 37 пута, са само 15 на 556 милијарди, а код страних поверилаца са шест на 84 милијарде динара
Додатна невоља је што се то дешава у тренутку када је прилив споља неопходан да би се покрио све већи дефицит у робној размени са иностранством. Између 2012. и 2024, наиме, српски извоз повећан је са 8,8 на 29,1 милијарду евра, а увоз са 14,8 на 39 милијарди, па је самим тим и дефицит у робној размени продубљен са непуних шест на скоро 10 милијарди евра. Последица је да заједно са јавним, расте и укупни спољни дуг, који је од краја 2013. до средине ове године скоро удвостручен, са 25 на 48 милијарди евра. Више од половине тог дуга или 25 милијарди евра односи се на јавни сектор.
Рекордне стране инвестиције и скроман привредни раст од 2,9 одсто годишње
Иако се власт хвали да је Србија годинама уназад привлачила више директних страних инвестиција него све друге земље Западног Балкана заједно и упркос томе што су баш те стране компаније и највећи извозници, чињеница је да је просечна стопа реалног привредног раста од 2014. наовамо само 2,9 одсто годишње, мања од светског просека и значајно мања од стопе раста упоредивих земаља у развоју.
Ове године реални раст БДП-а биће и мањи од тог скромног просека. ММФ је неколико пута ревидирао своју процену наниже, последњи пут крајем октобра на два одсто, а и министар финансија Синиша Мали је пре неколико дана, образлажући предлог буџета за 2026, на седници Одбора за финансије, републички буџет и контролу трошења јавних средстава, рекао да ове године очекује реални раст од два до два и по одсто.
Одговор на питање зашто је то тако лежи у самој структури српске привреде. Највећи део страних инвестиција усмерен је у прерађивачку индустрију и радно интензивне делатности, које карактеришу релативно слабо плаћени послови. Отуда у великом броју тих страних компанија запослени зарађују мање од републичког просека. Уз то, иако доминирају у извозу, те компаније стварају ниску бруто додату вредност, јер највећи део компоненти за финални производ увозе.
И сада и пре 11 година просечан курс евра је око 117 динара, у међувремену потрошачке цене повећане су за више од 62 одсто, па је за толико повећан и БДП у еврима. Прилично једноставна математика, али са потенцијалним несагледивим последицама у случају слабљења динара
Све у свему, Србија је упала у клопку средње развијености и ни по ком основу не може бити економски тигар. Не може, јер има највећу стопу сиромаштва и ризика од сиромаштва у Европи. Не може, јер сваке године остаје без готово 100.000 становника. Не може, јер нема спреман одговор на претњу повлачења страног капитала са своје територије, што ће значајно отежати начин како да покрије растући дефицит платног биланса. Не може, јер је политика фиксног курса довела до многих поремећаја, које је сада тешко отклонити. Не може, јер је себе довела у парадоксалну ситуацију да јој спољнотрговински дефицит расте, а за државу је главни облик пореских прихода наплата ПДВ-а из увоза. Не може, јер ни после две деценије није покренула истинске економске реформе и реструктурирала привреду ка гранама у којима се ствара већа додата вредност.
Незапосленост смањена јер је сада 1,1 милион становника мање него 2012.
Посебан део бајке односи се на податке о паду незапослености и повећању запослености. Простом изменом методологије у Србији је пре неколико година буквално преко ноћи значајно смањена стопа незапослености, јер је чак и минимално ангажовање у току једне недеље и месеца довољно да се такве особе више не сматрају незапосленим, иако је то далеко од истине.
Да са том статистиком нешто дефинитивно није у реду види се и по томе да је на почетку 2014. стопа незапослености била 20,8 одсто, а на крају исте године смањена је на само 16,8 процената, иако је у међувремену број запослених повећан за само 31.500, са 1.716.499 на 1.748.000. Да би се дао смислен одговор на питање како је то могуће, недостају подаци о миграцијама, јер је то једна од тема коју би власт радо гурнула под тепих. Пре свега зато што се из података о живорођеним и умрлим може установити да је од 2012. до 2024. Србија изгубила више од 541.000 становника. Толико је, наиме, више умрлих него живорођених.
Тај негативни биланс, нажалост, дупло је већи, јер је у том периоду Србију напустило још толико људи. Према подацима Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), од 2012. до краја 2023. из Србије се иселило чак 551.800 становника, углавном млађе животне доби. Када се саберу те две бројке, долази се до податка да Србија тренутно има 1,1 милион становника мање него пре 13 година. Зато никога не би требало да чуди ако једног дана буде објављено да у Србији у исто време падају и стопа незапослености и стопа запослености.
У последњих 13 година умрло је 541.000 људи више него што је рођено деце, а још 551.800 становника, углавном млађе животне доби, напустило је Србију. Зато никога не би требало да чуди ако једног дана буде објављено да у исто време пада и стопа незапослености и стопа запослености
Због свега тога Србија се налази на клацкалици и веома је осетљива на интерне и екстерне шокове, чак и нижег интензитета. Енергетска криза која прети могла би резултирати растом цене енергената и довести до новог таласа повлачење страних инвеститора, од којих су неки најавили бекство из Србије и због повећања минималних зарада. Због негативног прираштаја становништва и „одлива мозгова“, све је већа потреба да се радна снага увози из Индије, Пакистана, Шри Ланке, Бангладеша и сличних земаља, тако да није тешко предвидети како ће изгледати демографска структура „економског тигра“ за две деценије.
