МЕЂУНАРОДНА ИНВЕСТИЦИОНА ПОЗИЦИЈА И „СТЕПЕН КОЛОНИЗАЦИЈЕ“
Бруто домаћи производ се редовно коригује за дефицит или суфицит трговачког дела платног биланса. Дакле, увоз и извоз роба и услуга делују на домаће тржиште већом понудом (увозом) у случају дефицита трговинског биланса: Тада се домаћи бруто производ „допуњава“ дефицитом (вишак увоза у односу на извоз). Истовремено се одвијају три тока:
1)Нето прилив – робно-услужних фондова у земљи (дефицитом),
2)Нарастање спољног дуга за флнансирање дефицита,
3)Значајно се мења структура понуде и тражње роба и услуга на домаћем тржишту (увозом и извозом),
Дефицит спољне трговине „коригује“ бруто домаћи производ за 18 – 21%. То је у основи повећана понуда роба на домаћем тржишту. Монетарна политика не прати ову понуду робних фондова. Исто тако не прати ни извоз. Извозна роба је „створила“ велике трошкове у земљи, одлила се у иностранство, без повећане понуде на домаћем тржишту. Трошкови и тражња остају у земљи, а тиме и велики део репродукције, који треба финансирати. Стога су потребни кредити за извоз који „покривају“ такве трошкове’ репродукције извозне привреде. Насупрот томе, увоз повећава расположиви бруто домаћи производ и уравнотежава односе понуде и тражње на тржишту. Страна тражња приливена у домаћу привреду апсорбује раст БДП и дефицит спољне трговине. Сада се поставља и питање структуре увозне робе (енергенти, роба широке потрошње, опрема, репроматеријали, нова технологија и сл.) Стога се мора водити и селективна политика увоза (по врстама производа и битни и небитни увозни производи) и томе подешена подстицајна монетарна политика.
Пише: Проф. др Слободан Комазец
Ако се повећани увоз у односу на извоз финансира спољним задуживањем, долази или до повећања спољне задужености или одлива девизних резерви кроз плаћање државе. У том случају су битни односи ефеката увоза у привреди и доспелих обавеза из дугова. Стога је овде значајна структура увоза и врло селективна политика увоза.
Обзиром на то да увоз учествује у бруто производу са око 53%, а извоз око 35-40%, док је укупна отвореност националне економије око 111% у 2019. години, очито је да увоз и извоз „коригују“ бруто домаћи производ за 100%. Може ли монетарна политика „интерно“ оријентисана и вођена да буде ефикасна у контроли и „вођењу“ националне привреде у таквим односима?
Допуном бруто производа салдом увоза и извоза роба и услуга с једне стране, а додатним приливима девиза из девизних дознака (око 4 милијарде евра годишње) и директним страним инвестицијама (3,6 милијарди) ствара се цели подсистем изван бруто домаћег производа – који често доминантно делује на укупну понуду и тражњу на домаћем тржишту.
Целокупан прираст бруто производа „допуњен“ већим робним увозом, „покрива“ се различитим облицима нето прилива капитала из иностранства. Где је „отишао“ домаћи банкарски кредит и домаћи новац? Привреда и друштво су под доминантним утицајем страних средстава (капитала). Формирана „инострана тражња“ потпуно апсорбује прираст БДП и покрива дефицит спољне трговине.
Екстерни финансијски извори (пораст спољног дуга, стране директне инвестиције и дознаке) потпуно покривају дефицит спољне трговине, уз апсорбовање прираста бруто домаћег производа. Учешће иностраних средстава креће се у последњим годинама између 96% и 138%.
Да погледамо сада у склопу ове анализе основне оријентације у политици развоја и макроекономској политици на страни капитал и девизна средства (насупрот домаћој валути и домаћем капиталу). Дакле, да видимо каква је међународна инвестициона позиција државе у последњим годинама развоја.
Обавезе из међународне инвестиционе позиције високо оптерећују национални производ (90%).
Привреда и друштво су врло осетљиви на понашање и колебање на светском тржишту капитала. То је управо одраз изабране стратегије доминантног ослонца на страни капитал и стране директне инвестиције (уз висок ниво међународних дугова).
Да погледамо и висину ових позиција у последњим годинама:
Тај коефицијент односа страног капитала и бруто производа колега Небојша Катић је оправдано назвао „коефицијент колонизација“. То је добар показатељ висине финансијских разлика и „играња на ивици провалије“ дугова. Што је овај коефицијент већи то је и ризик од финансијске кризе већи, али и удара кризе светског тржишта капитала и одлива из дугова и удара на националну привреду и развој. То је „најбоља мера економске и финансијске потчињености.“
Из наведених података се јасно види да је минус у овом билансу око 43 милијарде евра (82% бруто производа). Сигурно се и даље Влада и НБС хвале чињеницом да се већи део овог негативног салда односи на директне инвестиције, а не на узете кредите. Међутим, какве су ово инвестиције, какви су им ефекти у привреди – то се не види, док су обавезе из кредита (камате и доспеле отплате) изузетно високи терет. Сви покушаји улепшавања стварних односа и гурања великих проблема „под тепих“ све више гомилају наведене проблеме.
Дугови, емисија новца и увозна политика
Очито да се ради само у једном делу националне привреде. Ако се томе дода и висина спољног девизног дуга, а затим прилив и одлив девиза и формирање девизних резерви, које постају основни канал емисије примарног новца, питање је колико централна банка има простора да самостално одређује и води националну (интерну) монетарну политику. Колика су то ограничења и лимит у вођењу самосталне монетарне политике? Основни канал емисије новца, видели смо, постао је промена девизних резерви и блокирања средстава банака (поништавање новца). Ефекте промена девизних резерви (прилива и одлива) и спољних дугова, шире смо разрадили на другом месту у овом раду, посебно код централне банке, пословних банака и привредних субјеката.
Сигурно је да треба сагледати и ефекте спољног задуживања државе, централне банке, пословних банака и предузећа. Како делује спољни дуг пословних банака од 3,5 милијарди евра (2024) или дуг предузећа од 18,8 милијарди, насупрот дуга државе од 32,2 милијарде евра? Привреда се због неповољних услова задуживања код домаћих банака (камата, тешкоће, уцене и сл.) оријентише на директно задуживање у иностранству, при чему изостаје контрола централне банке, док се каматни приходи одливају у иностранство.
Предузећа узимају кредите у иностранству по једном курсу (уз плаћање камате и осигурања), а када га конвертују у динаре преко банака тада по другом (продајном, нижем) курсу. И овде се јављају расходи и губици, али се о томе уопште не говори. Уместо да добију повољне (јевтине) кредите преко банака у земљи (уз помоћ централне банке), они се задужују у иностранству.
Емисија новца централне банке у духу монетаристичке политике и циљева који су зацртани, углавном није усмерена на „оптимално снабдевање привреде текућим новцем, ликвидним средствима, већ на стабилност цена и курса. Тако је емисија примарног новца у нашој приведи у последњој фази развоја, врло нефункционална из аспекта кредитирања привредног сектора.
Овај проблем смо шире истражили у делу у којем разматрамо ефекте спољних дугова на емисију домаћег новца и по секторима.
Како и колико се стимулише извоз преко монетарно – кредитне политике јасно се види из кредита за извоз – којих нема и кредита за увоз – који износе преко 58 милијарди динара (већ низ година).
Велики је проблем у томе што је у процесу потпуне либерализације и неконтролисаног увоза, уз високо прецењени курс домаће валуте дошло до наглог пораста увоза и робе широке потрошње. Само у период кризе од 2007. до 2016. године овај увоз износи преко 26 милијарди евра. Експлозија увоза везана је за отварање страних робних кућа, фришопова, трговачких ланаца, чији се пословни резултати одливају у иностранство, док се дефицит настао у спољној трговини морао финансирати новим дугом, обзиром на то да су девизне ресерве остале непромењене (или су чак повећане). Реализацијом стране робе долази до одлива девиза у иностранство, тако да трговина није у функцији развоја, већ гушења националне производње, али и нарастања спољног дуга. Нормално је да јеспољни дуг прцдузећа порастао са 0,6 на 18,8 милијарди евра од 2001-2024.године. Међутим, то је статистички показатељ (стања), док је у свим годинама долазило и до отплата и до новог задуживања. Бруто токови и њихово динамичко деловање реалније показују финансирање спољнотрговинског дефицита.
ПОЛИТИКА ПРЕЦЕЊЕНОГ КУРСА И ГУШЕЊА ПРИВРЕДНЕ АКТИВНОСТИ
У претходним прилозима се вршила анализа деловања девизног курса у инфлацији, а сада се врши анализа деловања политике прецењеног курса динара на спољнотрговинске односе и платни биланс. Стабилност курса је изабрана као стратешки инструмент у остваривању стабилизационе политике као примарног циља макроекономске политике. Стабилан курс је у потпуној коалицији са спољнотрговинском равнотежом.
Девизни курс динара и девизне резерве (као последња линија одбране од високог дефицита), сасвим оправдано су због наведеног у средишту интереса стручне и укупне јавности, посебно евентуално у условима брзог клизања курса у односу на евро. Стварни курс је резултат укупне привредне, финансијске и политичке ситуације у земљи, али и монетарне политике и платнобилансних односа. Уз то и међувалутних односа на девизним тржиштима у свету. Понуда и тражња девиза се изводе (курс је финални „производ“) из укупних финансијских токова у земљи и у односима са иностранством. Шта се догађа са курсом динара који се евентуално перманентно снижава и девалвира или, неочекивано и нагло ојача – ревалвира? Наша централна банка је изабрала управљиво – флуктуирајући девизни курс као „монетарно – стабилизационо сидро“ и важан инструмент и индикатор антиинфлаторне (стабилизационе) политике. Дакле, ни једна институција није директно задужена за девизни курс, јер наша централна банка треба да брине о стабилизацији цена, а да је брига за курс само толика колико утиче на раст цена. Да ли се курс динара може одржати довољно стабилним и с врло малим осцилацијама горе-доле у односу на некакав равнотежни „тржишни“ курс као довољно стабилан, који отклања курсне ризике и курсне разлике и резултат је понуде и тражње девиза? У ситуацији високог дефицита спољне трговине, великих доспелих обавеза из спољних дугова (камате и отплате) ниске или чак у неким годинама негативне стопе економског раста, релативно високе стопе инфлације у односу на главне спољно-трговинске партнере и др. тешко је одржати курс динара стабилним. Централна банка тврди да има „снажне девизне резерве“ и да повременим интервенцијама на девизном тржишту може да брани тако формирани „тржишни“ девизни курс. Шта се то онда десило са падом курса динара од почетка 2012. године, а шта можемо очекивати убудуће. Централна банка је извршила конверзију (продала на девизном тржишту) 7,5 милијарди евра из девизних резерви у динаре, уз средњи курс евра у тим годинама то износи 805 милијарди динара. Преко буџетске потрошње (плате, пензије и друге буџетске обавезе) то је завршило блокирано у депозитима банака, уз део неутрошеног новца у Трезору. То је један од фактора „стабилности“ курса. Други је велико доспеће обавеза за плаћање (тражња и одлив) предузећа и банака по спољном дугу. То је довело до повећања тражње девиза на девизном тржишту. Треће, централна банка је извукла динарску противвредност продатих девиза из циркулације, док су девизе одливене за плаћање доспелих спољних обавеза.
То је тај двоструки негативнан ефекат у привреди. Прво, одлив девиза за обавезе плаћања инострансрву, и друго, смањење масе новца у оптицају и општа неликвидност те систем свеопштег неплаћања. Тако „одбрана курса“ делује „стабилизационо“ гушећи националну привреду.
Постоји и чисто психолошки фактор који само погоршава раст курса евра, али и евентуално смањена понуда девиза (дознаке, нови кредити, директне стране и портфолио инвестиције и др.) који могу ускоро уследети.
Тврдња да сваки динар емитован по том основу „има своје девизно покриће у еврима“ и да нема основа да је Народна банка Србије „штампала динаре без покрића“ више служе за умирење јавности и забављање монетарних стручњака. То је исто као када предузеће произведе неку робу, при томе исплати запослене, плати порезе и доприносе, купи материјал и др. а затим производ стави у магацин. Једноставно то не стоји, као ни већ уобичајени став Народне банке Србије да је „новчана маса покривена са 490% девизним резервама“. Ако погледамо структуру, пласирање и расположивост девизних резерви тада видимо да тај однос практично не значи ништа. О квалитету и пласирању девизних резерви расправљамо на другом месту у овом раду.
Због великих доспећа обавеза по спољним дуговима у 2016. години 5,6 милијарди евра и 6,6 милијарди у 2017. години, али и већег учешћа обавеза из дуга од нето прираста БДП, евентуалног изостанка средстава од дознака из иностранства (због продужене кризе и неизвесности, али и високе незапослености у развијеним западним привредама), изостанка средстава од приватизације, а за сада високих директних страних инвестиција и портфолио инвестиција, уз престанак процеса докапитализације банака, а затим због продубљавања кризе код нас, очекиваног слабљења „склоности“ ка девизној штедњи (о динарској да и не говоримо) и др., на девизном тржишту ће постојати перманентан притисак на слабљење курса динара. Докле се то може очекивати? То ће бити стални процес, уз веће или мање дневне осцилације курса горе-доле, али уз перманентни процес потребног клизања средњег курса и уз све већи раскорак куповног и продајног курса.
У претходном периоду просечан тржишни курс евра износио је 85 динара за евро, док је равнотежно (због високе инфлације у Србији) износио 124 динара за евро. Стога прецењеност динара је висока и достиже 46%, а у послеђној години овог периода (2011) око 36%. Равнотежни курс смо израчунали на основу разлике у стопи инфлације у нашој привреди и инфлације у зони евра. Та је разлика коригована за стопу промене курса динара и евра у наведеном периоду. Уколико је разлика стопа инфлације већа од промене курса која то прати ради се о прецењеном курсу. Обрнуто, уколико је разлика стопа инфлације мања од депресијације курса, тада се води политика подцењеног курса.
Новији период развоја (2012-2021) карактерише знатно нижа инфлација и њено свођење на ниво инфлације у ЕУ. Прецењеност динара по годинама доста осцилира, али је њена општа карактеристика задржавање на достигнутом нивоу или сманивање висине прецењености.
Прецењеност динара се „вуче“ већ годинама, уз тенденцију смањивања у неколико последњих година. Тако је у целом периоду износила 39%, а већ у току 2016. године то износи 21%. Ако се по овом реалном курсу обрачуна БДП он би у 2020. износио уместо 46,4 милијарди евра свега 26,2 милијарде, док би пензије уместо 245 евра биле свега 146 евра, а просечна плата уместо 564 евра свега 309 евра. Динар је ових првих десет година (кумулативно) високо прецењен и крајем 2011. године реални равнотежни курс би (да се вршило перманентно курсно прилагодавање) износио уместо л04,6 динара за евро, 142,3 динара. Међутим, сви досадашњи диспаритети су „уграђени“ у трошкове и све финансијске и платнобилансне односе, тако да сада тражити девалвацију динара од око 31%, да би се достигао равнотежни реални курс више би донело штете од неизвесне користи.
ПРЕЦЕЊЕНОСТ КУРСА ДИНАРА У НОВОМ ПЕРИОДУ РАЗВОЈА
Прецењеност курса динара се, видимо, „вуче“ из претходних година, јер се није вршила потребна „адаптација“ девизног курса динара према променама цена и трошкова пословања у Србији и у иностранству (главни су трговачки партнери). У новој декади развоја (2012-2024) девизни курс се „стабилизовао“ уз мање годишње промене. Стопа инфлације је сведена са високог нивоа (12,2% из 2012. године) на низак ниво – готово на ниво инфлације у ЕУ.
У новијем периоду развоја (2012-2024) кумулативна стопа инфлације је износила 68,2%, док је у исто време динар девалвирао свега 3,4%. То значи да је у овом периоду динар прецењен у односу на евро за 66%. Тако би уместо 117,6 динара за евро „реални“ или равнотежни курс на крају 2024. године износио 184,6 динара за евро.
Ако је изабрани коридор инфлације за годину дана којег се држи централна банка као свог циља (3±1,5%), нормално би било да је због девизне извесности и смањења девизног ризика да се одреди горњу и доњу границу могућих (дозвољених) осцилација курса у тромесечној и годишњој динамици. Ван тих курсева се неће дозволити „пробијање“. Овако формирање девизног курса према понуди и тражњи је унапред дато као велика и неочекивана свакодневна, мада не велика (0,л%-0,2%) флуктуација. Ту нема осмишљене и вођене политике управљиво флуктуирајућег девизног курса. Доживели бисмо сличан сценарио недавном венецуеланском девизном девалвационом рашомону. Шта и како даље? Мада озбиљно критикујем концепт монетарне политике централне банке, овде би се у потпуности сложио с гувернером у погледу курса динара. Курс динара треба да остане релативно стабилан у току године, уз мање осцилације и уз честе (не дневне, већ тромесечне промене) и благовремене интервенције централне банке из девизних резерви. Иначе нису нам потребне толике стерилне девизне резерве. То су наши мртви капитали. Оне треба да флуктуирају горе – доле повезане с девизним курсом и стањем у платном билансу. Политика девизних резерви захтева дубље преиспитивање. Да видимо колико је „наша централна банка потрошила девизних резерви у „заштити курса од претераних осцилација“.
Укупно је продато 70 милијарди евра, а купљено 10,9 милијарди евра, маса повученог новца као динарске противвредности продатих девиза износи1.119 милиона динара. Нето куповина је већа за 4 милијарде евра. Истовремено девизне резерве централне банке су повећане за 13 милијарди евра. Тиме је потпуно компензована маса раније емитованог новца другим токовима. Тај проблем сам шире обрадио у прилогу о монетарној политици наше централне банке.У овом периоду централна банка је емитовала 313 милијарди динарана бази куповине девиза. Овде посебно треба истицати потребу да се део девизних резерви (обавезних резерви пословних банака) издвоје и држе на посебном рачуну банака са кога би се снажно стимулисали извозни послови и припреме производње за извоз, што сада потпуно изостаје. Сада је ситуација потпуно супротна-кредити банака за увоз износе 58 милијарду динара, а за извоз ништа. То само указује на то колико се стимулише извоз преко наше монетарне политике.
ДИНАР КАО НАЦИОНАЛНА ВАЛУТА, ДОЛАРИЗАЦИЈА И ЕВРОИЗАЦИЈА ФИНАНСИЈСКОГ И МОНЕТАРНОГ СИСТЕМА
Постојале су и сугестије о „напуштању динара као несигурног средства плаћања и прелазак на евро“. То је у ствари политика која се проводи по препорукама ММФ и његовог концепта монетаризма. Ни сама Европска централна банка не би дозволила да се неко „игра“ са евром и да му обара вредност због високе инфлације у земљи. Тачно је и сигурно само једно Србија би тиме изгубила самосталну монетарну политику. Одрећи се монетарног суверенитета или самосталне монетарне политике значи одрећи се и сопствене активне макроекономске политике и концепције развоја. Такве државе потпуно губе монетарни суверенитет. (Црна Гора је узела евро, што јој је омогућено из чисто политичких разлога, али да ли то решава било какав проблем ове државе? Сви проблем су остали, као уосталом у 14 од 18 чланица еврозоне). Није необично да је од 28 земаља чланица ЕУ само 18 прихватило евро као валуту, осталих десет нису, јер су оценили да им је боље да задрже своју валуту и монетарни суверенитет. Управо монетарна политика треба да има усмеравајући и подстицајни карактер за развој и јачање привредног сектора, а не само стабилизациони, што је посебно значајно за све привреде у развоју – којима су потребне високе стопе привредног раста- које значе брз (око5%) или веома брз привредни раст (5-8%).
Стварно „евро нам не може решити проблем инфлације, одржати стабилност курса, да стабилизује флнансијске токове и реши платнобилансне проблеме“. Узмимо само случај Грчке, Италије, Шпаније и других чланица евро зоне. Тврди се при томе да би инфлација пала на 2-3%, јер би о стабилности бринула Европска централна банка. Погрешно се полази од тога да је инфлација монетарног порекла и да би преласком на евро аутоматски била сведена на ниво инфлације у евро зони (до 2%). Када би то било тачно не би инфлација у евро-зони код 18 држава била изузетно различита од 1,2%, па преко 8% до 16% годишње. При томе не би се смањио платно-билансни дефицит, каматне стопе не би пале на ниво у евро – зони, јавни дуг се не би смањио, као ни спољна задуженост. Сложио бих се са једним аутором (Макс Оте) да је „евро гигантска дефлаторна замка“. И поред ригорозних захтева Мастрихта у погледу дозвољене максималне каматне стопе, висине инфлације, буџетског дефицита, висине јавног дуга у бруто домаћем производу и др. уз и даље различито вођење фискалне политике, у свим земљама постоје по свим наведеним критеријумима заиста велике разлике (случај Грчке, Белгије, Летоније, Мађарске, Румуније, Француске, Шпаније, Италије, Немачке, и др.). Највећи део критерија Мастрихта је високо „пробијен“, уз прећутно толерисање, али и врло могућу ревизију тих захтева или њихово „еластично тумачење“ (толерисање) у условима продужене и заоштрене економске кризе. Заговарање концепта „ЕУ са више брзина“ је само признање великих сукоба интереса и различите позиције две групе држава, али и први корак у стварни распад ЕУ.
На крају, ако хоћемо да избегнемо ове курсне трауме и „ударе“ када смо већ били од односа 100:1, требало је хитно разрадити монетарну реформу као део комплексне финансијске реформе, брисањем две нуле, однос свести на 1:1 и штитити тај курс потребним интервенцијама централне банке. Тада је свеједно имамо ли евро или динар, све се своди на реалну економију, без курсних разлика и ризика. Тада има смисла водити не само стабилизациону (курсну и ценовну) већ и развојну политику. Уосталом, еврозона је, као и ЕУ, у дубокој егзистенцијалној кризи, тако да од свих пет предлога за њено очување и продужење живота ниједно решење које се нуди не отклања њене фундаменталне слабости. Велика је предност задржавање националне валуте и самосталне монетарно – кредитне политике.
„Са стабилном, релативно подцењеном домаћом валутом, за Србију је боље да се не залеће у еврозону. Та монетарна унија је незавршена прича и треба пожурити да се прича заокружи. Еврозона мора да буде комплетирана као банкарска унија“. То је захтев и претпоставка њеног очувања и ефикасности, али је као концепт неоствариво.
РЕЛАТИВНО СТАБИЛАН ДЕВИЗНИ КУРС
Стабилан курс је монетарни фетиш у функцији антиинфлационе политике, што је директно деловање на нарастање спољно трговинског дефицита. Девизни курс је резултат укупне привредне и финансијске ситуације у земљи, али и платно – билансних односа и токова. Девизни курс је „финални производ“ укупних финансијских односа у земљи и односа са иностранством. У модерним привредама девизни курс се ставља у руке државама да преко њега остварају одређене развојне, стабилизационе или увозно – извозне циљеве. Свака држава бира и одржава курс какав јој најбоље одговара у одређеној ситуацији и фази развоја. У мање развијеним привредама стабилан курс је најфинији инструмент неоколонизације. Ту се крије то чудесно деловање готово стабилног (прецењеног) девизног курса. Централна банка је, поново истичем, потпуно у праву када заговара релативно стабилан курс динара са малим осцилацијама, уз далеко веће позитивне од негативних ефеката. Само се поставља питање докле се може водити таква политика?
Међутим није познато који распон у осцилацијама курса ће бранити Народна банка и колико је спремна да утроши девизних резерви за одбрану курса динара. Све се свело на дневне осцилације, које нису велике 0,1 – 0,2%, али се стално исцрпљују девизне резерве продајама на девизном тржишту, јер тражња девиза је редовно већа од понуде, а увоз већи од извоза. Ако је већ одређен коридор инфлације, нормално је да се одреди и коридор каматних стопа (и каматна маржа), као и коридор осцилације девизног курса. Тада су све три параметра повезана у оквиру макроекономске политике државе. Девизни курс динара у последње време је у средишту интереса наше стручне и укупне јавности, посебно у периоду када је курс нагло ослабио или ојачао према евру (а евро слаби према долару), а затим значајно апрецирао. Следе сталне осцилације горе – доле са сталном дугорочном тенденцијом слабљења курса. Јавност и пословни свет се питају: шта је то с курсом и колико се може одржати стабилним без или са интервенцијама наше централне банке. Велика конфузија у јавности је створена заиста екстремним ставовима неких економиста који траже да „курс евра слободно флуктуира“, до става да је динар прецењен, да му је реална вредност око 166 динара и да треба извршити девалвацију, за одговарајући процент, све до предлога за укидањем динара и преласка на евро. Одмах да истакнем да је наша централна банка изабрала управљиво – флуктуирајући курс и ставила га у функцију стабилизационц политике. То је врло важан инструмент антиинфлаторне политике посебно у привреди у којој је увоз двоструко већи од извоза. Високи и „јефтинији“ увоз сигурно делује стабилизационо. На почетку да рашчистимо дилему: курс динара јесте високо прецењен већ низ година. Да се вршило годишње „прилагођавање“ реални курс би крајем 2016. године износио око 157 динара за евро. Међутим, сви годишњи диспаритети су већ „уграђени“ у цене и трошкове, увоз и извоз, тако да сада заговарати прелаз на реални или „равнотежни“ девизни курс (уз обавезну девалвацију) изазвао би несагледиве последице за привреду и друштво. У све ефекте евентуалне девалвације динара од 25 – 35% овде не можемо улазити, јер су веома бројни (ефекти на спољни дуг, плате, пензије, и др.).
