Циљ „превентивне дипломатије“ према Југославији је било одвраћање СССР-а.
У наставку своје анализе, историчар и аутор Ендрју Глин Харисон наводи:
У августу 1968. године, инвазијом на Чехословачку, Кремљ је јасно ставио до знања да ће сваки изазов његовој доминацији над источним блоком бити немилосрдно сломљен.
Западни лидери су увидјели да је Тито у опасности након што је јавно подржао чехословачке реформаторе. Настојећи да очува регионални статус кво на Балкану и у ширем медитеранском простору, Британија је у томе препознала прилику за обнову односа са Титом.
Теренс Гарви, британски амбасадор у Београду, забиљежио је да је Тито све више забринут због војних маневара Варшавског пакта који су се одвијали дуж југословенских граница и позвао је своју владу у Лондону да увјери Југословене у континуирану британску подршку. Иако је прилив америчке финансијске помоћи и даље био од кључног значаја за југословенску економију, Гарви је тврдио да би британске дипломатске предности — лични односи, краљевска дипломатија и ратне везе, ефикасније средство за одвраћања Совјета.
Харисон наводи, амбасадор Гарви је тврдио да је Тито био заинтересован за проналажење нових добављача војне опреме, с обзиром на то да се петогодишњи споразум са Москвом ближио истеку. Тито је знао да његови савезници у Покрету несврстаних не могу обезбиједити војну подршку која му је била потребна па је вјеровао да Британци могу конкретно помоћи.
Сестра краљице Елизабете II, принцеза Маргарета са супругом, лордом Сноудоном је стигла у Београд у јуну 1970. године што је представљало прву краљевску посјету једној комунистичкој земљи. Маргарета и лорд Сноудон су провели недељу дана у Југославији, обилазећи Београд, тадашњи Титоград и Загреб, гдје су их често дочекивале раздрагане масе донијевши Британији више повољног публицитета и интересовања него што би икада могли постићи политичари.
Примања што већег броја свјетских лидера и других јавних личности се чинило као успјешна стратегија да пажња свјетске јавности стално буде усмјерена на Југославију.
Међутим долазак тадашњенег савезног премијера, Митје Рибичића у Лондон у фебруару 1970. године изазвао је жестоке критике неких медија због перцепције гушења грађанских слобода у Југославији и затварања оних они који су доводили у питање Титову власт. Иако изненађени снагом протеста у британској влади је превагнуло мишљење да је Совјетски Савез прави непријатељ. Закључак је био да уколико Британија заиста жели да гради односе са Југославијом, министри морају да прихвате непријатне истине Титове владавине — као што су то већ учинили у случају режима у Шпанији, Португалији и Грчкој.
Харисон даље пише, британски обавјештајни извјештаји су током седамдесетих година досљедно закључивали да је Тито, упркос спољном самопоуздању, остао дубоко увјерен да Кремљ никада није одустао од намјере да Југославију привуче под своју контролу како би остварио приступ Јадранском мору. Истовремено, Британци су сматрали да уколико би Југославија била увучена у Варшавски пакт да би пријетња Италији била појачана, Грчка и Турска додатно изоловане, а совјетске поморске могућности у Медитерану значајно ојачане.
Тито је по други пут био гост Краљице Елизабете II у Бакингемској у новембру 1971. године . Након тога Краљица је у октобру 1972. Године се упутила у Југославију што је многе изненадило с обзиром на нестабилну унутрашњу ситуацију која је потресала федерацију. Протести и насиље подстакнути националистичким покретом познатим као „Хрватско прољеће“, усмјереним против наводне српске доминације у језику, култури и политичким структурама, преливали су се и на друге југословенске републике. Тито је одговорио затварањем већине учесника и гушењем либералних тенденција кроз чистку руководства Савеза комуниста Југославије.
Пријетња тероризма од стране хрватских сепаратиста такође је отварала озбиљна безбједносна питања. Авион Југословенског аеротранспорта експлодирао је у јануару 1972. године између Стокхолма и Београда, док су други напади изведени у Шведској, Западној Њемачкој, Шпанији и Аустралији, Британска влада је била оптуживани за лицемјерје — да се мијешају у југословенске послове у Титову корист, док истовремено покушавају да спријече Москву да учини исто. Званичници владе су објашњавали медијима да је јединствена, независна и несврстана Југославија под снажним Титом кључна за стабилност Медитерана.
До доласка краљице и војводе од Единбурга у Београд 17. октобра 1972. ред је у великој мјери био обновљен и свечани дочек британске шефице државе дјеловао је искрено и топло. Посебан тренутак догодио се једне вечери када је Тито, „скупивши храброст“, замолио Елизабету да му се придружи у бечком валцеру.
Опуштена атмосфера на Брионима на које се делегација упутила након Београда, подстакла је развој блиских односа између домаћина и гостију.
Тито је био страствени ловац и користио је ове догађаје за угошћавање страних државника а и са друге стране Британци су Титу за рођендане слали виски „Чивас Ригал“.
У то вријеме, читав Медитеран био је потресан кризама: револуцијом у Португалији, предстојећом смрћу Франка у Шпанији, сукобом Грчке и Турске око Кипра, растом комунистичког утицаја у Италији и Француској. Британски приступ Титовој Југославији убрзо је добио назив „превентивна дипломатија“, са крајњим циљем одвраћања Совјетског Савеза од мијешања у југословенске нестабилне прилике.
Убрзо су британске компаније, попут „Ролс-Ројса“ почеле да добијају војне уговоре испред конкуренције.
Од занемарљиве продаје војне опреме 1972. она је1976. достигла око 60 милиона фунти, а до 1980. порасла је на приближно 100 милиона фунти.
Британски успјех био је толики да је у септембру 1976. године амерички предсједник Џералд Форд приватно подржао водећу улогу Британије у успостављању војне сарадње са Југославијом у име западног савеза.
Харисон наставља, уз сву политичку посвећеност Југославији, необичан парадокс у срдачним и прагматичним односима двије државе је да нити један британски премијер није успио да посети Југославију за вријеме Титовог живота што на југословенској страни није примљено са симпатијама. Ради ублажавања тензија, принц од Велса боравио је четири дана у Југославији у октобру 1978. године, обновивши дио добре воље створене државном посјетом његове мајке 1972.
За Титову сахрану 8. маја 1980. Британија је у Београд упутила једну од најбројнијих и најугледнијих делегација, коју су предводили војвода од Единбурга, супруг краљице Елизабете II и премијер Маргарет Тачер. Била је то јасна порука Москви да Британија има трајан интерес за будућност Југославије.
Од босанских планина 1943 до Бакингемске палате, однос Британије и Тита била је дипломатија промишљених гестова и пажљиво изграђене симболике, која је обликовала прилично отпорну везу у најнестабилнијем дијелу Европе. Таква дипломатија је помогла очувању регионалне стабилности, осујећивању совјетских амбиција и могуће очувању Титове Југославије па све тако до пада Берлинског зида 1989. године, када је западни интерес за Југославију већ је био у опадању, закључује на крају свога текста у часопису “History Today”, аутор Ендрју Глин Харисон.
