Једна од основних карактеристика Православља као религије јесте аутокефалност православних Цркава којом се, у јединству вере, практично признаје њихова посeбнoст, национална јурисдикција и засебна култура, укључивши и њихов етнички карактер. С тога је међу православним народима њихова Црква одувек била не само симбол вере већ и саставни део националног идентитета, чувар традиције и извор духовности који је и у најтежим временима давао смисао и наду. За разлику од наднационалних религија какве су Католичанство или Будизам, Православне Цркве су увек делиле судбину свог народа, односно људи чију су веру проповеделе, а свест о тој судбинској повезаности битна је историјска димензија Православља.
Историја српског народа и његове Цркве такође је саткана на овој повезаности, а они који су, из разних побуда, нападали српски народ и његове етничке просторе увек су на мети имали и Српску Православну Цркву (СПЦ). Отуда не може бити изненађење што је тако и сада када се Србија нашла на путу ширења евро-атлантске Империје, која, опет, није сама себи циљ већ представља само фазу у глобалистичком освајању света, односно стварању новог планетарног тоталитарног друштва које његови тајанствени творци називају Новим Светским Поретком (NovusOrdoSeclorum).
Узимајући у обзир циљеве и методологију коју користе креатори глобалистичких процеса мора се истаћи да је њихов напад по свеобухватности, ангажованим ресурсима и бескопмромисности свакако нешто најопасније са чим се СПЦ до сада суочила у својој историји, рачунајући и комунизам. Нападнути су сви аспекти Цркве, а посебно њена чистота (безгрешност црквених великодостојника) и улога у очувању традиције и националног идентитета српског народа.
Стратешки аспект напада на СПЦ
Циљеве напада на СПЦ од креатора савременог глобализма свакако треба посматрати у контексту освајања српских етничких простора од стране Империје и припреме за њихову трајну инкорпорацију у долазећи нови поредак, који се све чешће назива Четвртим Рајхом, пре свега због везе са мрачним нацистичким култовима, али и због начина на који се према појединцу и нацијима усмеравају полуге друштвене, политичке и војне моћи.
У том смислу ваља узети у обзир да креатори новог светског поретка као крајњи циљ у религијском смислу имају успостављање једне универзалне религије, чији ће принципи бити довољно широки и растегљиви да се у њу сместе основи свих познатих религијских система и култова како би она била прихватљива за све становнике планете који желе да верују! За потребе овог текста довољно је рећи да је стварање те религије у току, као и да се оно одвија према постулатима изнетим у Кролијевoj „Liber Al vel Legis“ познатијој као „Књига Закона“ (1). Гледано са тог аспекта нападнуте су све постојеће религије са циљем да се неке потпуно униште, а друге драматично промене.
Наравно, то неће бити кратак процес, али будите сигурни да ће се одвијати много брже него што некима изгледа и да ће се разградња религија ствараних вековима мерити са неколико деценија. Одличан пример како ће те драматичне промене изгледати је најновија „објава“ новог Папе о односу Католичке Цркве према хомосексуализму, која удара у саме темеље хришћанства.
Међутим, ма како изгледала искреним католичким хришћанима ова промена није неочекивана за познаваоце глобалистичких процеса који добро знају да ће, сходно постулатима „Књиге Закона“, уследити и нове промене досадашњих католичких погледа на свет, па и мисију самог Христа, будући да се већ зна да ће Нови Светски Поредак интелектуални и финансијски центар имати у Лондону, војни у Вашингтону, а религијски у Ватикану. Наравно, сама та религија неће имати много везе са хришћанским католичанством какво данас познајемо.
Но, да се вратимо православљу и његовој националној компоненти, која га у очима глобалистичких стратега чини битно другачијим од католичанства које прихвата више нација, па га можемо сматрати наднационалним, ила анационалним, како год хоћете. Како је циљ глобалистичких процеса рушење свих националних и стварање одговарајућих наднационалних институција, то је национални аспект православља, као природна брана таквим процесима, главна мета стратешког деловања глобалистичких института.
Такође, када говоримо о стратешком делу мора се истаћи да напад на српско православље представља за глобалисте генералну пробу методологије за напад на гланог противника, руско православље. И баш као што се искуства „Отпора“ са београдских улица 2000-те покушавају применити данас у Москви, тако ће искуства изазивања раскола, ношења папског прстена и друга, бити коришћена када се крене на сестринску Руску Цркву.
Политички аспект напада на СПЦ
Одлука евро-атлантиста да сруше режим Слободана Милошевића практично је означила и интензивирање њиховог деловања на поглаваре и институције СПЦ. У том тренутку основни циљ је био обезбедити подршку или бар неутралност Цркве у односу на планиране активности демонизовања Слободана Милошевића и нема дилеме да се у томе успело преко сваке мере, јер су поједини црквени великодостојници узели веома активног учешћа у рушењу Милошевићевог режима, што је свакако утицало на ширину фронта који се тада против њега формирао. Као одраз захвалности за улогу Цркве у том процесу Ђинђић је знатно поспешио изградњу храма светог Саве.
Доласком на власт Бориса Тадића успостављају се пуни глобалистички механизми за контролу друштвених процеса и гурање Србије у смртоносни загрљај евро-атлантизма. У том контексту значајно се појачавају и напади на СПЦ, који се одвијају на свим нивоима, а навешћемо само оне основне правце:
– НВО нападају јасне ставове Цркве о Космету, али и њене утицајне свештенике и хуманитарни рад
– Контролисани медији скандализују и изврћу руглу свештенство и монаштво СПЦ када год за то имају прилику, служећи се често полуистинама или злонамерно изреченим истинама истргнутим из контекста
– Католички емисари и припадници обавештајних служби врбују поједине верске поглаваре СПЦ, од којих се неки отворено показују са папским прстеном, а неки и рукују масонским поздравом
– Иницијатива за промену Устава СПЦ у овом периоду постаје полигон за разне предлоге који под плаштом „прихватања реалности“ и усклађивања са световним прописима о поштовању права и слобода руше неке од основних канонских поставки
– Иницира се стварање одређених струја и кланова у СПЦ који се понашају више као лобистичке групе него као носиоци вере (два основна клана предводе Иринеј Буловић који очигледно нагиње према Ватикану и Амфилохије Радовић традиционално оријентисан, али ту је и мање утицајна група око владике браничевског Игњатија, који је у више наврата изјавио да хомосексуализам не сматра грехом)
Све ово постаје далеко израженије након још увек нејасног повлачења из јавности Патријарха Павла, који је, упркос годинама, својом изузетном духовношћу и поверењем код верника био брана атацима на српско православље.
Наведене, а и многе друге сличне, активности имале су за очигледан циљ поткопавање ауторитета и утицаја СПЦ као једног од стубова српског друштва, што је пре тога систематски урађено са војском, здравством или правосуђем. Овакво урушавање системских полуга једног друштва, како би се оне ставиле под контролу, саставни је део глобалистичког деловања према територији која се осваја и припаја Империји.
Избор новог Патријарха и борба за Космет
Након упокојења Патријарха Павла уследио је избор његовог наследника, а упркос начину бирања апостолским жребом, петнаестак дана пре самог избора у јавност је процурело да ће нови Патријарх бити владика нишки Иринеј, иначе у страној штампи профилисан као владика отворен за европске вредности и за чвршће везе са Ватиканом. Неколико дана пре избора, 17.01.2010, дао је интервју Новостима (2) у коме је као нагађања и медијске шпекулације оценио вести да би он могао бити нови Патријарх. Па, ипак, био је по вољи „жреба“, а чињеница је и да су његовим избором додатно ојачале позиције Иринеја Буловића једног од владика са папским прстеном на руци.
Свакако да је највећи проблем са којим се нови патријарх суочио био однос државе према колевци српског православља, Космету. Евидентно кретање Тадићевог режима према прихватању независности шиптарске парадржаве и улазак у готово инцидентне ситуације са косметским Србима остали су без јасне реакције Цркве.
Но, након успостављања тријумвирата Николић-Вучић-Дачић кренуло се у ове процесе отворено, што је резултирало усвајањем тзв. Бриселског споразума, отвореног анти-уставног и анти-државног документа, којим се злочиначка шиптарска творевина третира као независна држава. Поред осталог, овај документ отворено угрожава и интересе СПЦ на Космету и то како из верско-историјских и духовних, тако и материјалних разлога. Иако је СПЦ саткана на косовском завету и никада у историји о томе није било нарушавања црквеног јединства, овога пута су неки њени представници, пре свих портпарол СПЦ и носилац папског прстена, владика Иринеј Буловић, показали прекомерно разумевање за тзв. реал-политику власти, која је јасно угрозила права њених верника да живе у својој држави, док је патријарх заузимање јасног става одлагао колико је могао.
Евидентна и верницима тешко схватљива подела по овом питању кулминирала је након иступа двојице црквених великодостојника (Атанасија и Амфилохија) на митингу против Бриселског споразума који су косметски Срби организовали у Београду, а од кога се Црква званично оградила. Црква, међутим, није реаговала на низ неприхватљих и отворено дрских ставова које је на њену адресу упутио премијер Ивица Дачић и која су вређала не само Цркву него и милионе њених верника.
Ипак, када је Свети Архијерејски Синод, као највиши орган СПЦ, усвојио и објавио јасне ставове око Бриселског споразума чинило се да је ова подела превазиђена, те да је СПЦ пронашла снаге да учини једину праву ствар и својим ауторитетом упозори власт да се не понаша фарисејски и не упушта у готово отворену издају националних интереса. Али, није било тако.
Користећи класичне методе замагљивања и политикантске манипулације, типичне за глобалистичке процесе, појединци у СПЦ су у више наврата у иступима заобилазили јасне ставове Светог Синода. Све ово кулминирало је 14.10.2013. када је из дворишта свете Пећке Патријаршије Патријарх Иринеј упутио отворен позив косметским Србима да изађу на шиптарске изборе и „изаберу најбоље међу собом“, а свој, у свему лични, став појачао за православље непримереном реченицом да „када говори патријарх то чини у име Цркве“. (3)
На овај начин српски патријарх је отворено погазио не само јасне ставове највишег црквеног тела (Светог Архијерејског Синода) о Бриселском Споразуму и обавезама које из њега произилазе, већ и низ канонских принципа који патријарха чине првим међу једнакима.
О политичким аспектима ове изјаве већ је довољно речено, као и о последицама које може имати за опстанак Срба и Србије на Космету, али то није примарна тема овог текста. Овде бих подвукао чињеницу да је изјава дата са очигледном намером да отвори простор за даљу медијску „обраду“, односно усмеравање, јавног мњења, ка постављеном циљу, упркос томе што је познато да патријарх не може говорити у име Цркве када говори супротно Светом Синоду, важећем црквеном уставу и канонима (али то контролисани медији неће спомињати). Овде треба додати да је патријархов позив праћен и злоупотребом фотографија кандидата листе „Српска“ из манастира Хиландар у предизборне сврхе, што је требало да створи јасну слику о званичној подршци Цркве изласку на шиптарске изборе, која иначе не постоји.
Ово, такође, указује да се и унутар црквеног поретка формира „елита“, каква већ делује на нивоу световних власти, и која је спремна да, како то кажу инспиратори глобалистичких процеса, „преузме одговорност“ и заобиђе или чак суспендује легално успостављане процедуре ради остваривања зацртаних, наводно превише хитних или битних, циљева. А настанак таквих „елита“ увек је знак опасне близине даха Империје.
Закључак
Много је тога што указује да је СПЦ дошла на дневни ред оперативног деловања креатора савремених глобалистичких процеса и не треба имати илузију да део њених великодостојника већ, свесно или несвесно, не ради на плановима нових господара земаљског царства. Непринцпијелнн однос према тзв. Бриселском споразуму и синронизовано деловање дела црквене и политичке „елите“ на његовој имплементацији, упркос последицама које то може имати по судбину српског народа, државе, па и саме Цркве, показују да СПЦ нападе глобалиста није дочекала спремно, као и да, за сада, они остварују своје циљеве везане за маргинализовање улоге коју СПЦ може имати као кохезиони фактор српског националног бића и брана националном издајству.
Али, на том пољу није све речено и последњи позив владике Артемија и митрополитотАмфилохија косметским Србима да не излазе на шиптарске изборе показује да има оних који ће водити борбу за поштовање одлука највиших црквених органа и сопственог идентитета. У тој борби, која неће бити лака, СПЦ се мора више ослањати на сестринску Руску Цркву која показује јасну спремност да помогне у очувању традиционалних вредности српског православља.
Од исхода те борбе умногоме зависи и даља судбина српског народа и државе у временима која долазе.
Novus Ordo Seclorum ante portas!
_______________________
1. Liber Al vel Legis (Књига Закона) – Најважније дело из богатог опуса радова енглеског окултисте и сарадника МИ-6, Алистера Кролија, која има велики утицај на доктрину Новог Светског Поретка. Кроли је тврдио да му је ово дело „диктирано“ од надљудске интелигенције Aiwass.
2. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:262619-Izbor-patrijarha-zrebom
3. http://www.kurir-info.rs/irinej-srbi-izadite-na-izbore-izaberite-najbolje-clanak-1034051
4. http://www.ceopom-istina.rs/vesti/amfilohije-ne-izlazite-na-shiptarske-izbore/
Драган Милашиновић
Фонд Стратешке Културе
http://dverisrpske.com/sr/prenosimo/4307-2013-10-…