Тито сам себе прогласио маршалом

ВЕЋИНА хроничара живота и дела Јосипа Броза стварање његовог култа везује за шездесете године прошлог века, нарочито за Брионски пленум и разлаз с Александром Ранковићем. Међутим, први трагови стварања култа живог човека, култа Тита као богочовека, уочавају се још у Јајцу, за време Другог заседања АВНОЈ-а и у месецима који су уследили. Убрзо су почеле да ишчезавају песме које су певане о мртвим борцима Радету Кончару, Славиши Вајнеру Чичи, Бају Секулићу, Младену Стојановићу, Симели Шолаји, Марку Орешковићу. Борцима на фронту објашњавано је како Руси озбиљно замерају што се у песмама не спомиње име друга Тита, а потом стижу директиве да се тај велики недостатак што пре исправи.

Тих дана Јосип Броз сатима позира вајару Антуну Аугустинчићу. Тако настаје прва Титова биста, која је одмах постављена тик иза говорнице Дома културе у Јајцу, где се одржавао пленум АВНОЈ-а. Заседање у Јајцу, на коме су донете историјске одлуке о укидању монархије и увођењу републике, остаће запамћено и по томе што је књижевник Јосип Видмар у име словеначке делегације предложио да се Тито прогласи за маршала.

МЕЂУТИМ, један догађај бациће историјску сенку на одушевљење којим је овај предлог прихваћен. Претходила му је Брозова одлука, донета четрдесетак дана раније, када је самог себе прогласио за маршала, о чему сведочи велики број диплома полазницима официрске школе, на којима се он потписао као “маршал Југославије”.

Али, ни то није “последњи раритет” скупа у Јајцу. Председник АВНОЈ-а, хрватски политичар др Иван Рибар, био је на Првом заседању АВНОЈ-а, новембра 1942. у Бихаћу, представник Хрватске, а у Јајцу је преко наћи постао представник Србије.

ВИРТУЕЛНУ одлуку о проглашењу да већину одсутних делегата АВНОЈ-а у Јајцу, који се нису појавили, прогласи присутнима Тито претвара у лажну историјску чињеницу. Неколико месеци касније пише велики чланак, у коме тврди је да је “на Пленуму суделовало 240 делегата из свих крајева наше земље”. Уз помоћ московских пријатеља, текст је преведен на енглески и објављен у неколико значајнијих листова у Америци и Великој Британији. Титовим друговима и у Коминтерни то није било довољно па га преводе и штампају на руском, бугарском, албанском и још неколико језика. Тако је једна полуистина о броју делегата на заседању АВНОЈ-а у Јајцу, како је време пролазило, све више постајала непобитна чињеница, на којој су одшколоване генерације и генерације Југословена.

Неколико недеља после скупа у Јајцу, Черчил, Рузвелт и Стаљин у Техерану су се договорили да се очува и обнови Југославија, а Винстон Черчил је инсистирао на томе да се “морају присилити свадљиви Југословени на споразум” на “нагодбу за јединствену Југославију”.

ЗБОГ страха да се не оствари овај циљ, Тито је у пролеће 1944. од Совјета тражио да једнострано признају његову привремену владу, али господар Кремља је оклевао. Тито шаље у Лондон специјалног емисара Владимира Велебита, који од Черчила сазнаје да за Уједињено Краљевство није толико битно “да ли ће Југославија после рата бити монархија или република”, колико њен отпор против Немаца. То је значило да Британце и 1944, исто као и марта 1941, када су организовали пуч у Београду, више од свега занима колико ће се Југословени жртвовати у борби против Немаца и тако помоћи Енглезима да њихови губици буду што мањи.

Ни Черчил није седео скрштених руку, Титу је авионом послао нови џип, и сина Рандолфа, по коме је, злу не требало, послао и веће количине злата.

У августу 1944. Тито се у Казерти среће са Черчилом. Пилоти, са којима је летео, замолили су га за аутограм. У недостатку адекватнијих “сувенира” у америчком авиону ДЦ-3, потписао им се на зелене доларске новчанице. Пошто је у Италију стигао пре Черчила, отишао је на излет у Рим. Разгледао је Колосеум и базилику Светог Петра. Ускоро је стигао и Черчил, који је Коминтернином поверенику за Југославију дозволио да га убеди да “наметање комунистичког режима у Југославији не спада у наше намјере”.

Черчил: “Желео бих да Вам поставим још једно питање. Зар није тачно да велики део српског сељаштва не би поздравио увођење комунистичког система?”

Тито: “Прилично сам узнемирен свим тим питањима која се непрестано постављају о комунизму у Југославији. Сасвим категорично сам изјавио да га не каним увести. За то има много разлога. Све европске земље после рата морају имати демократски систем, а Југославија не смије бити друкчија.”

ЧЕРЧИЛ му је поверовао на реч, па је лидер југословенских комуниста ускоро добио уступак о коме колико до јуче није могао ни да сања. На наговор Винстона Черчила, краљ Петар Други крајем августа сменио је Драгољуба Михаиловића, а двадесетак дана касније позвао је Михаиловићеву војску и “све Србе, Хрвате и Словенце” да се приклоне Титу.

Тито је поново од Совјета тражио да једнострано признају његову државу, створену у Јајцу, и зато у Москву шаље Ђиласа који још једном инсистира код Стаљина на овом признавању. У Току разговора са Ђиласом, господар Кремља Стаљин је позвао министра спољних послова Вјачеслава Михајловича Молотова, чије је иначе право презиме било Скрјабин:

– Да ли бисмо некако могли подвалити Енглезима да признају Тита – упитао је Стаљин, на шта је министар одговрио.

– Не, то је немогуће, они су потпуно свесни односа који су се створили у Југославији – рекао је Молотов.

УМЕСТО признања, Стаљин по Ђиласу Титу шаље поздраве и још нешто и то много – 200.000 долара у кешу и скупоцену кавкаску сабљу чије су корице и балчак били од сребра и злата, а сечиво од дамаског челика. Титу је и то било довољно, јер је схватио у чему је проблем.

Месец дана по Ђиласовом повратку, Тито 5. јула 1944. шаље писмо Стаљину:

– Биће нам потребна највећа Ваша подршка да бисмо могли што прије ријешити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успјех у стварању демократске федеративне Југославије… И ја Вас молим за ту помоћ – написао је Броз.

Уследила је и формална молба за инвазију на Србију:

– По моме мишљењу, најјача подршка у сваком погледу била би у томе ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа – затражио је Тито.

Диплома из које се види да је себе прогласио маршалом пре него што је званично предложен

СТВАРАЊЕ КУЛТА

О СТАВАРЊУ Титовог култа у Јајцу, и у месецима који су уследили, сведочи једна од значајнијих личности партизанског покрета, човек који је на почетку рата био политички првак Прве пролетерске бригаде, Станоје Брајовић. Култ Титове личности борцима је, говорио је Брајовић, наметнут тек 1944, кад се руководство примакнуло власти:

– Те су нам године први пут замерили из Врховног штаба, што недовољно популаришемо прву личност нашег покрета маршала Југославије Јосипа Броза Тита. Тада сам био руководилац политичког одељења Тринаесте хрватске пролетерске бригаде “Раде Кончар”. Добили смо наредбу да тај велики недостатак што пре исправимо. Све се поступно претворило у један култ, култ живог човека, култ Тита као богочовека. У верски, религиозни фанатизам – записао је Брајовић.

ПРВА УНИФОРМА

ДОК је Черчил уверавао или боље рећи уцењивао краља Петра Другог Карађорђевића, један словенски кројач у Дрвару узео је Титу мере и сашио му прву маршалску униформу. Маршал је још није честито ни обукао, а Немци су 25. маја 1944. поводом његовог наводног рођендана, извршили десант на Дрвар. С терасе испред пећине, у којој се крио, Тито је гледао како Немци у његовом заробљеном џипу, који је добио од Черчила, јуришају према његовом скровишту. Обузео га је бес. Отрчао је до своје собе и зграбио снајперску пушку и почео бесомучно да пуца. Али морао је бежати из пећине, са готово целим Врховним штабом и Черчиловим сином Рандолфом, јер су Немци надирали са свих страна. Иначе, снајперску пушку добио је на поклон од једног совјетског генерала који је био у мисији код њега.

 

Иван Миладиновић, Политика