Хелм

Последњи каштел

У подножју Сахат-куле, између рафова са италијанском гардеробом, хрватским сладоледима и кинеским купаћим гаћама, у херцегновском Старом граду, као клин у опаком окружењу и последњи каштел српства, угнездила се књижара Николе Маловића.

Прочита ли то српски вожд, који све своје глупости и понижења преузима у наше име, без да нас је икада питао за дозволу?

С којим правом опрашта камен у главу? Није онај у Поточарима гађао Вучића, он је нишанио премијера Србије, и није тај што је нишанио то урадио без мига Алијиног малог муџахедина. Бакир, коме је у аманет остало да спроведе бабову “Исламску декларацију”, заузврат је добио црвени тепих, химну лажне државе без речи и почасну шетњу београдском Кнез Михаиловом. Да, је л’ те, вожд покаже како смо ми, ето, културни, и да међу нама може да парадира сваки скот а да му длака с главе не зафали.

И, опет, хиљадити пут, у наше име, без питања и одобрења, посрао се свима нама по главама, опраштајући неопростиво, лежући под неоосманлије као да је Србија харем, а не држава.

За то време Никола Маловић бије тиху и упорну битку на, како каже, јединој тачки на којој Срби излазе на море. Није му лако, мада Херцег Нови некако опстаје као камени белег изворног српства.

– Пропао нам је Нови за ових двадес’ година… А у Будву направили ризорт, навалили туристи – јада се мештанка Тамара.

– Ваљда што смо имали “погрешну власт” доскора.

– Добро, али сачували сте срце и душу града, нисте се предали турбо-фолку и фаст фуду – одговарам.
– Зато и јесам овде, а не у будванском паклу од рингишпила и дреке из турбо дискотека.

Она ме гледа бело.

Није лако, кажем, Николи Маловићу да опстане међу светом који је све гладнији и који избаци одушак једино кад српски спортисти побеђују. Био сам поносан гледајући те лепе, стасите, младе људе како пркосно на традиционалним црним поморским марамама носе извезени српски грб, или лобању с укрштеним гостима. Како с презиром гледају браћу која су се предала монтенегринској секти и, цитираћу опет Николу, али по сећању – уместо своје традиције назовидржаву почели да праве на трулим, туђим, однекуд ископаним темељима.

Паре и власт су чудо, више су оне међу Србљима похаре начиниле него Турци за петсто година. Пераштани су, према предању, продали силне бродове да би од Османлија откупили на превару отете жене и девојке, остали су голи као пужеви извађени из љуштура. Али су сачували будућност и образ.

Наш вожд, и ко га изабра!, избрисао је част из свог речника и својих дела. Паре, паре, Европа, Европа, појешћемо ми, браћо, још гована и гована, шетаће нас се разни Бакири и Раме посред часног кнеза јер је вођа одлучио да као залог свом лудилу стави цео народ.

Камени каштел и гњецави вођа свих Срба, зар тако нешто у исто време може да постоји? Види ли самодржац тврде и непоколебљиве најјужније Србе који пливају уз струју, чврсти и поносни, зар не мисли да би требало да учи од њих, а не од Блера и оног што га народ прозва Гузати Сељак?
Зна ли он с каквим гневом и презиром ти челични људи говоре о њему?

Добар ветар, брате Маловићу, которски племићу.

И ово ће, ваљда, проћи.

Пише: Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вести

фото: Zarko Silic, Панорамио

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!