СЕДАМНАЕСТОГ марта навршава се пуних четрнаест година од програмираног и тешког злочина над Србима у јужној српској покрајини учињеног од стране Албанаца. До дана данашњег за те злочине нико није одговарао.
Тог 17. марта са свог огњишта протерано је више од десет хиљада Срба, убијено и рањено на десетине њих и запаљено и срушено више од 37 српских цркава и манастира.
Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ подсећа грађане Србије да је пре тога, у периоду од 1999. до те 2004. године, протерано са простора КиМ више од 200 хиљада Срба а њих око 4 хиљаде је убијено и нестало.
Самопроглашена република Косово се темељи на принципу егзодуса и погрома Срба, на основу хрватског рецепта и по принципу – што мање Срба лакше се прави још једна албанска држава на Балкану. И други важан принцип, исто преузет од Хрвата, протерати Србе у масовном броју а онда их враћати на кашичицу.
Иако је на Косову и Метохији тада било више од 50 хиљада војника KFOR-а и 10 хиљада UNMIK полицајаца они нису хтели или боље нису желели да спрече ово програмирано насиље које је сигурно аминовано од стране западних земаља имајући у виду да Албанци не раде ништа на своју руку, него само слепо извршавају наредбе својих ментора.
Поставља се питање: зашто је Западу био потребан овај нови егзодус Срба?
Разлог је једноставан. У околини Приштине, па и у другим деловима, Срби су контролисали велики број путева и у случају било каквог насиља над Србима они су излазили на саобраћајнице и демонстрирали. Седамнаести март је очистио Србе са тог простора и том приликом су из бројних насеља протерани Срби а да се никада више нису вратили.
Од тада је наводно Приштина продисала а српска насеља као што су Бресје, Угљаре, Девет Југовића, Свињаре, Мироч, Слатина, Милошево, итд. остали су без Срба.
Највећи део протераних Срба није остао да живи на Косову и Метохији већ је завршио у тзв. централној Србији.
Зато данас када слушамо Александра Вучића и Александра Вулина који говоре хвалоспеве о KFOR-у знамо да обмањују јавност Србије јер та војна сила NATO пакта за све време од 1999. године није хтела, а могла је, да спречи етничко чишћење Срба.
Срби са Косова и Метохије очекују од актуелне власти да Косово и Метохију прогласе окупираним подручјем и да најтоплије замоле снаге NATO пакта да напусте јужну српску покрајину. На њихова места нормално је да се врати, а по Кумановском споразуму је предвиђена, српска војска и полиција. Повратак српске војске и полиције је најбољи одговор Приштини поводом њихове жеље за стварањем војске Косова.
Нажалост, у ових шест година диктатуре Александра Вучића безбедност Срба на Косову и Метохији је рапидно погоршана. Убиство Оливера Ивановића је јасан доказ томе.
За време Вучићеве владавине погашене су све институције државе Србије на Косову и Метохији и отворен пут за долазак ROSU полиције и на север Косова и Метохије. Док су постојале српске институције, српска полиција и цивилна заштита, без обзира што су били у цивилу, Приштини није падало на памет да ROSU полицију шаље на север Косова и Метохије.
Те 2004. године Срби су протерани одједном у масовном броју а у ових шест година Вучићеве владавине они Косово и Метохију напуштају капиларно и у тишини. Сам податак да је, рецимо, у болници у Косовској Митровици 2008. године рођено 1054 деце, а 2017. само 570 говори да Срби нестају са праисконског српског простора. Можда је и то део договора Александра Вучића са онима који су га довели на власт а који промовишу „Велику Албанију“.
(саопштење Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“)
