Ако закони не важе за Србе на Kосову, чему служи међународна заједница?
Рушење објеката на Газиводама и налози за исељење српских породица поново отварају питање које међународне мисије на Kосову годинама избегавају: важе ли закони и људска права једнако за све или само за неке? Ако је одговор потврдан, зашто га Срби на Kосову не осећају у свакодневном животу?
Последњих дана сведоци смо убрзаног рушења објеката на подручју Газивода. Након кућа и викендица, данас се уклања и један хотел, а постоји бојазан да би се рушење могло проширити и на село са кућама старијим од самог језера.
Притисци и претње нису заобишли ни Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Kосовској Митровици, једну од најважнијих институција српског народа на Kосову. Зато се намеће питање: зашто се управо власницима српских кућа и станова издају налози за исељење и рушење објеката, док се иста правила не примењују једнако према свим грађанима на овим просторима?
Да ли је фотографија сломљеног човека који немоћно седи крај пута, док га други придржава и теши, довољна да пробуди макар трачак савести код оних који су обећавали да ће бранити интересе Срба на Kосову? Шта је остало од речи онога који је говорио: „Не дам Газиводе“, а данас са својим сарадницима обилази предизборне скупове и народна весеља под шатрама у централној Србији, док на судбину сопственог народа на Kосову окреће главу?
Ћутање више није избор појединаца, већ образац понашања. Једни ћуте по налогу да се „не таласа“,и да не угрозе своје политичке интересе, други јер су уцењени или се боје да не изгубе радна места и плате, а трећи зато што су одавно изгубили веру да њихов глас може било шта да промени. Понеко се и огласи у том масовном ћутању, док људи остају без својих домова, а читава српска заједница без основне правне сигурности.
И поставља се питање: Зашто би се међународна заједница озбиљније ангажовала када изостаје реакција чак и оних који тврде да представљају Србе? Онима којима одговара привид стабилности није у интересу да мењају постојеће стање. Народ који ћути док нестаје постаје готово невидљив.
Годинама слушамо да су међународне мисије на Kосову ту да штите људска права, владавину права и мултиетничност. Међутим, када су у питању Срби, стиче се утисак да та правила престају да важе.
Довољно је да у институцијама седе један или два представника српске заједнице како би се свету представила слика мултиетничког друштва, док се на терену гомилају једностране акције, правна несигурност и осећај да за Србе постоје нека друга правила.
Где су европски стандарди, људска права и закони на које се међународна заједница толико позива? Ако се примењују селективно, онда престају да буду стандарди и постају политички инструмент.
Још једна порушена кућа, још једна исељена породица, још један угашен дом – као да више никога не дотиче. Док у централној Србији траје изборна кампања заоденута у општенародна весеља под шатрама, на Kосову се убиру плодови политике која је годинама грађена на обећањима, а завршава се ћутањем пред новим рушењима и избеглиштвом. Истовремено, међународне мисије одржавају привид стабилности, као да је важније да се сачува слика успешне мисије него људи због којих су те мисије и дошле.
Kосовски Срби данас се налазе између власти у Београду, која их користи као политички инструмент и често своди на статистику подобности, косовских институција чије одлуке доживљавају као дискриминаторне и као директну претњу свом опстанку, и међународне заједнице која на бројна упозорења о кршењу права, непоштовању закона, несигурности и исељавању углавном одговара ћутањем и саопштењима.
Данас више није довољно изражавати забринутост, позивати на уздржаност и издавати дипломатска саопштења. Док се пишу саопштења, људи остају без своје имовине, својих домова и наде да ће их било ко заштитити. Зато међународна заједница дугује одговор – не политичарима, већ Србима који још увек живе на Kосову.
Да ли ћете коначно признати да закони и људска права на Kосову не важе једнако за све или ћете наставити да ћутањем дајете легитимитет ономе што се догађа?
Јер, ако сте на Kосово дошли да штитите мир, право и једнакост, а данас немо посматрате како једна заједница нестаје пред вашим очима, онда више нисте само неутрални посматрачи. Пасивност престаје да буде неутралност онда када траје годинама и када њене последице имају име, презиме и адресу.
И зато остаје питање на које ћете, пре или касније, морати да одговорите:
Да ли ћете, када последњи Србин закључа врата своје куће и напусти Kосово, саопштити да је то неуспех ваше мисије или ћете, као и до сада, ћутањем потврдити да је управо такав исход био прихватљива цена ваше политике?
Проф. др Бранка Петковић
ПМФ, Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Kосовској Митровици
