Економија

​У селу ће бити све више беземљаша и празних кућа

Цену продаје и куповине пољопривредног земљишта у готово свим крајевима Србије диктирају највише услови производње хране на ораницама, а потом и старост власника тих ораница, док на продају и куповину земље најмање утиче понуда и потражња ораће земље. Кад су услови за производњу хране повољни и има ко да ради на земљи, онда је понуда и потражња занемарљива.

На продају ораће земље најчешће се одлучују старачка домаћинства из два разлога, један је онемоћалост да се ради на њиви, а други разлог је немање чиме да се обрађује земља како би она вратила уложено.

Затим, исти је случај и с онима који добијају земљу реституцијом. Такви најлакше и најбрже продају ораницу.

Ораћу земљу углавном купују они који већ имају од 20 па навише хектара. Скала коштања земље је великог распона и она је, углавном, од 3.000 до 15.000 евра за хектар. Да подсетимо, крајем деведесетих у Банату се могао купити хектар земље и за неколико стотина евра. Како је о томе говорио Чедомир Кецо, пољопривредни аналитичар из Новог Сада и власник листа за пољопривреду „Газдинство”:

„На северу Баната у овом моменту можете купити хектар земље и испод 3.000 евра. Има више разлога за то, прво та земља је мало тежа за обраду. Ако закасните код обраде и сат пре кише или после суше нема ништа од уложеног. Друго, у том делу наше земље тамо више нема ко да обрађује земљу и немате коме да продате, нити ко да купи. У јужном Банату, околина Беле Цркве, ситуације је сасвим супротна. Најбољи је пример село Дупљаја. У овом селу на неки начин је заустављен пад броја житеља, млади се одлучују да остану на селу и тамо сад јутро земље, а то је 57 ари, а не 100 ари колики је хектар, кошта 10.000 евра. И чим се појави продавац, одмах се купи. Ту нема државне земље и мали је простор да се увећа ораћа земља оних који имају чиме да је обрађују.”

Слична је ситуација и у Бачкој, посебно тамо где нема државне земље на продају. О томе Чедомир Кецо наставља:

„Познато је да добар део Бачке има најквалитетнију ораћу земљу у Европи. И с те тачке гледишта може се и оправдати висока цена, посебно тамо где нема државне земље на продају. Такви примери су атари у селима општина Врбас, Бачки Петровац, Сомбор, Жабаљ, Бечеј и другим. На тим подручјима не можете купити јутро земље, а то је 57 ари, испод 8.000 евра. И кад неко понуди да прода, истог момента је купљено. Истини за вољу, нико нема да понуди десетине или стотине хектара, али они којима је потребна земља, купују више пута помало. Међутим, у Жабљу је у једном моменту задруга продала 200 хектара земље једном пољопривреднику по цени од 10.000 евра за хектар. Земља је била у три-четири парцеле и може се рећи да је тај купац веома добро прошао или јефтино купио велико имање.”

Што се тиче закупа ораће земље у Бачкој, према речима Бранка Покорнића из Бајмока код Суботице, власника 30 хектара и примерног сточара, иначе дипломираног инжењера саобраћаја и недавно добитника Златне значке Србије за развој културе у селу, почињу да владају нови односи између власника земље и даваоца закупнине:

„Власници са 10, 20 па и 50 јутара земље, по било ком основу, да ли је наследство или реституција, који нису у стању да обрађују земљу јер немају чиме, све више одлучују да уместо продаје дају земљу у закуп без новаца, али да им се на име закупнине по хектару да 800 килограма пшенице или 1.200 килограма кукуруза и то закупац смести у силос на име власника земље како би он те житарице продао кад њему одговара.”

У Срему се хектар земље може купити за 7.000–10.000 евра, у зависности од локације. Међутим, ако је то земљиште предвиђено за индустријску зону, цене по хектару су и до 20.000 евра. О закупу земље и повраћају земље старим власницима у Срему говори Владимир Настовић, начелник Градске управе за пољопривреду града Сремска Митровица:

„У зависности где је и каква је ораћа земља у Срему, закуп је од 250 до 300 евра по хектару. Земљу под закуп најчешће дају старачка домаћинства. Она ретко и продају земљу. Али, власници земље, који су је наследили или добили реституцијом, авансно су продавали земљу док још нису ни добили решења да им је враћена и да су власници. Ораћу земљу углавном купују они који тове свиње и јунад јер немају довољно хране са својих њива.

И с десних обала Саве и Дрине, у Мачви, ораћа земља има високу цену и сталну потражњу за куповином, углавном од оних који тове свиње, а таквих у Мачви има подоста, нарочито у највећем селу овог краја уз Дрину – Бадовинцима.

О приликама у Мачви говорио нам је некадашњи управник земљорадничке задруге у Бадовинцима и познати коментатор коњичких трка у Србији Љубинко Јевтић:

„У Мачви се хектар земље креће од 5.000 до 15.000 евра по хектару, у зависности где је и каква је земља. Велики произвођачи свиња који тове по неколико хиљада годишње не жале да добру земљу поред магистралног пута, између Бадовинаца и Мачванског Прњавора, плате и до 15.000 евра. У другом крају атара, где је земља лошијег квалитета и слабији је приступ њивским путевима, хектар је пет-шест хиљада евра. Највећи проблем сељаци у Бадовинцима имају што 220 домаћинстава има сву земљу с леве обале Дрине и због нерешеног проблема границе нико не може ни да купи ни да прода ораницу, а све је то катастарска општина Бадовинци и припада Републици Србији преко општине Богатић. Иначе, да је проблем решен, та би земља исто била веома скупа.”

Тако је слично и у већим мачванским селима Дубљу, Глушцима, Клењу, Белотићу, Метковићу, где не можете купити хектар земље испод 10.000 евра.

„Чини се да ће земљу све више куповати они који тове стоку и имају чиме да је обрађују, а продаваће је они који су остарели у селу, а њихови наследници су из града. Тако ћемо у селу имати све више беземљаша, а и празних кућа. Нешто се мора предузети да и онај ко има мали посед лепо живи с тог поседа. Тако је некад било. И сви су били задовољни. Искуство постоји, само га треба применити”, закључио је Јевтић.

У плодном крају око Велики Мораве, велики су атари, а и села. Преносимо сазнање и искуство Милорада Стојиловића из Крњева, власника три хектара ораница, наставника, директора више основних школа и некадашњег хонорарног дописника „Политике” из Велике Плане, Смедеревске Паланке и околине:

„У овом крају око Велике Мораве скоро 60 одсто се земље даје у закуп, најчешће од старачких домаћинстава и од власника земље који живе и раде у иностранству, а таквих је повећи број. Ја од три хектара два дајем у закуп, а на један поред Мораве сејем кукуруз јер као пензионер имам пет крмача које држим због деце и бројне унучади. Али, земљу поред Мораве ретко ко жели и да купи и да узме под закуп иако је плоднија него у другим деловима свих села у околини.

Међутим, бојазан од поплава, које су у последње време учесталије него ранијих година, одвраћају људе од било каквог ризика да купе или узму у закуп поред реке. Иначе, закуп је од 200 до 300 евра по хектару. Што се тиче продаје и куповине ораће земље у овом крају Србије, у просеку може да се купи хектар земље за 5.000 евра, с тим што се негде може добити орница и за мање од 3.000 евра за хектар, а негде је цене и до 10.000 евра хектар. У атарима села Смедеревске Паланке, нарочито у брдско-планинском крају, земља је јефтинија јер кад је суша, а буде чешће, нема неке вајде од уложеног на њиви. И оно што је раније било незамисливо за овај крај, јесте крчење винограда који веома често остану пусти јер нема ко да их обрађује, а такву земљу нико не жели ни да узме у закуп.

ПКБ продао пет хектара по 750.000 евра

Један од наших најпознатијих агроекономиста у свету проф. др Миладин М. Шеварлић, редовни професор Пољопривредног факултета у Земуну и почасни професор на бројним факултетима широм Европе, истиче да је код нас цена земље у последњих десет година порасла 25 пута и додаје:

„Није наша земља најскупља у Европи, али у окружењу јесте. У Данској је хектар 120.000 евра, у Италији и више од 70.000 евра, у Холандији око 65.000 евра и итд. Али то су неки други услови у пољопривреди и према томе се не треба равнати. Земља је мајка свих ствари, неуништива, непреносива и није мртав капитал како неко жели да каже. Напротив, то је живи организам јер на једном хектару има хиљаду и сто милијарди живих организама, рачунајући ту и бактерије. Ти организми на једном хектару теже као 15 крава од по 750 килограма.

И уместо да на најбољој земљи производимо храну, ми такву земљу дајемо да се на њој подиже индустријска зона. Уместо да индустрију подижемо на девастираном земљишту. На таквом земљишту је никао Нови Београд и то је пример, а не најбољу ораницу претварати у индустријску зону. Лане је ПКБ продао пет хектара најбоље земље за потребе магацинског простора, на путу Београд – Нови Сад код Пупиновог моста, за 750.000 евра хектар. То је, вероватно, највећа цена ораће земље у Европи. Тако је продавана и добра ораће земља код Шимановаца, поред ауто-пута, за скоро 200.000 евра по хектару. То нико не чини у свету осима нас. Уместо да повећавамо ораће површине, ми их смањујемо. Девастирано земљиште треба претварати у индустријске зоне.”

Аутор: Миомир Филиповић Фића, Политика.рс

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!