Политика

Бондстил не сме пасти

ТЕРАЊЕ НИКОЛИЋА ДА ИЗАЂЕ С НЕКИМ ПРОГРАМОМ, ПЛАТФОРМОМ, МАДА ЈЕ ТО САМ ОБЕЋАВАО, НИЗАК ЈЕ ПОЛИТИЧКИ УДАРАЦ. ШТА ДА КАЖЕ У ЊОЈ А ДЕ НЕ БУДЕ СВИМА КРИВ – ВУЧЕЛИЋУ, ЦРКВИ, КОШТУНИЦИ, НАШИМА И ВАШИМА, ДОБРОМ ДЕЛУ ОНИХ КОЈИ СУ ГЛАСАЛИ ЗА ЊЕГА – АЛИ, ЗБИЉА, ШТА МОЖЕ ДА КАЖЕ А ДА БУДЕ И ПРИХВАТЉИВО И ОСТВАРИВО

 Омча око вратаКасно је за платформе

Чули сте, читали или барем видели причу о човеку с некаквим иницијалима Д. М. који је украо челични мост преко реке Раче и продао га за 300 евра. А знате ли ко је купио тај мост? То се, вероватно, крије у интересу истраге. Било је ту гвожђа преко две тоне. Није тај куповао мачку у џаку. Али, претпостављам да је он неки локални хаџија и није му се замерити.

То вам је као ово с Косовом. Мост је нестао и Србија лута у магли илузија да би могла да поврати оно што је већ однето, исечено и претопљено у некаквој историјској топионици. Свађамо се око тога ко је више продао Косово, а купца, из интереса истраге, слабо идентификујемо.

Улични протест у престоном граду од пре неки дан, који је окупио, по полицијским проценама, око 700 до хиљаду људи, није одговор ни на једно питање о Косову.

Драган Ђилас, овај пут у функцији председника Демократске странке, са седнице Главног одбора ДС-а, поставио је питање Томиславу Николићу, председнику Србије, где му је платформа око Косова и шта мисли да ради.

Мислим да питање није било фер. За платформе је касно. Односно, она може бити и “златом уписана”. Може чак да у њој буде и следећи цитат из родољубивог ламента Милорада Вучелића у “Печату”:

“Ништавило бриселског Запада омамљује не би ли се Србија преварила и сама себи ставила омчу око врата и направила границу са Косовом… Зна Србија да се на муци познају јунаци. И то је овај тренутак. Сада или никад Србија би требало да подигне своју славну главу и да одбаци границу са Косовом. Када се на Западу већ унапред радују да су коначно сломили кичму Србији и да је она здробљена, као муња мора да нас осветли истина да нема границе са Косовом. Време ће се код Срба надаље рачунати од када је Србија одбацила границу или од када је себе толико понизила да је направила границу са Косовом.”

Могло би у тој платформи да буде и писмо, опширно, нередиговано, или званично, редиговано, Синода, владе “Свете матере Цркве”, па опет – ништа.

Могло би, ама неће, ту да се нађе и понешто из предвладалачког циклуса Томислава Николића. Има ту патоса, бензина и шибица, колико вам воља, али, опет, не би ни то помогло.

Све да уврсте сабрана дела Војислава Коштунице и његове странке, платформа би била мртво слово на папиру, подложна брзом забораву као и околност да су Срби у Митровици Коштуницу гађали јајима док није дошао на власт.

Могло би се у платформу унети, као посебан део, и низ родољубивих парола с разних митинга, саопштења “Њихових” и других који мисле да су више наши него што смо ми своји. Па, опет ништа.

Терање Николића да изађе с неким програмом, платформом, мада је то сам обећавао, низак је политички ударац. Шта да каже у њој а де не буде свима крив – Вучелићу, цркви, Коштуници, нашима и вашима, добром делу оних који су гласали за њега – али, збиља, шта може да каже а да буде и прихватљиво и оствариво?

Најближа одговору на то питање јесте молба Александра Вучића упућена Леону Панети, државном секретару одбране САД, да у Бондстилу, једном од симбола окупације Косова, задржи 780 америчких војника јер Вучић верује да би то допринело “бољој заштити српског становништва”.

Добро, рекао је у ствари Вучић, јеб’о вас мост, али Рача се мора прелазити.
Радници и сиротињаИма ли влада неки план?

У овом тренутку, ако није већ пре најмање два месеца то учинила, влада мора да успостави јасну комуникацију с најширом јавношћу и да је мобилише око неког пакета мера које треба предузети, а да то не буду позивања на информативне разговоре.

Кад сам у неким годинама почео да сумњам у званичне верзије стварности, питао сам бабу да ми каже, али поштено, како се живело пре рата, а она је рекла: “Радници добро, а сиротиња тешко!” Пропитивали смо се о животу пре Другог светског рата, а ових дана, у јеку глобалне забринутости због глобалне кризе, сетио сам се бабине опаске, јер иначе овде деценијски танка граница између радника и сиротиње прети сасвим да се истопи, али је мало оних који су спремни то да кажу.

Рецимо чак да су економски и финансијски аспекти кризе, како-тако, у овом друштву и јавном говору расветљени, рекао бих с половичним учинком, још нема адекватног јавног говора о социјалним и политичким аспектима кризе који могу сломити институционалну организацију друштва, чак и оног које је мање ровито и рањиво него што је наше, растргнуто вишедеценијском кризом.

Јавни говор делатне политичке елите, оне којој је запао комад власти у лоше време, личи на покушај да се висока температура обори облогом од винског сирћета на ногама пацијента, док они који из опозиционих клупа гледају ово надрилекарство власти показују сличан мањак идеја и сиров напор да уздрмају власт по сваку цену или, боље рећи, не питајући за цену.

Грађани немају јасну слику о томе шта влада може да уради. Не зна се ко је “спикер” за кризну ситуацију или ће и то да се препусти Александру Вучићу, који не одбија да све већу количину врућег кромпира претура по сопственим шакама.

У овом тренутку, ако није већ пре најмање два месеца то учинила, влада мора да успостави јасну комуникацију с најширом јавношћу и да је мобилише око неког пакета мера које треба предузети. Претпостављам да је тај пакет већ увезан и да је сазрела политичка воља да се одустане од нереалног.

Децембарска буџетска пројекција и даље је преоптимистичка. Планирана стопа раста већ у јануару изгледаће нереално. Мастило на потпису испод буџета није се ни осушило, а у оптицај је ушла реч стагфлација с чим је повезано песимистичко предвиђање да би ове године без посла могло да остане још око стотинак хиљада запослених радника који би се придружили сиротињском друштвеном корпусу.

Ако се та прогноза оствари, то ће битно променити социјалну и политичку слику Србије. Најбаналнија од свих опаски је она да то отвара пролаз сваком облику радикализма. Од оног који ће се залагати против глобалистичких тенденција, као изворишта увезеног зла, и који ће платформу градити на српском традиционализму и лумпенпролетерском одушевљењу једнакошћу у сиромаштву. Јавиће се више кандидата за “оца нације” него што би могла да поднесе и нека озбиљнија држава. Демократске институције и процедуре биће потцењене, а трагаће се за “чврстом руком”. Јачаће и други облици радикализма. Аутономашки, рецимо, који ће нужне елементе друштвене солидарности ишчитавати и представљати као пљачку оних који нешто имају у корист оних који то немају. У трагању за “кишобраном” једни ће се одрицати Косова како би се хитно уклопили у заштитне механизме ЕУ, а други ће у руским мишићима тражити основ српске снаге.

Због свега тога влада мора непрестано да комуницира с јавношћу и да обезбеди најширу подршку за програм мера. Уколико га има.

Имамо ли ми делатну јавност? А пре тога, имамо ли – пакет?
Таленти и школаМлађани Марковић

Лазар Марковић, млађани фудбалер Партизана, већ је продат лондонском Челсију. То говори о сиромаштву овдашњих фудбалских клубова. Али, неће ићи право у Лондон. Прво ће отићи негде да се кали. То говори о квалитету овдашњег фудбала у коме се упропасте и највећи таленти.

Лако би било да је само о фудбалу реч.

 

Време

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!