Резолуција као српски допринос косовској независности

Предлогом „резолуције о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе (ПИС) на КиМ“[1] постало је још јасније да „српска“ власт не само де факто, већ и де јуре, актом који треба да усвоји наша Скупштина, признаје независност Косова, ма колико се заклињала у супротно. Декларативно спомињање заштите суверенитета, територијалног интегритета и уставног уређења Републике Србије, које можемо наћи у Резолуцији, мртво је слово на папиру јер га побија читав низ формулација које отворено сугеришу статус Косова као независне државе. Тако се већ у самом називу Резолуције говори о „привременим“, а не противуставним косовским институцијама, како би требало. Признаје се и „чињеница да је Република Србија у досадашњем току политичког процеса,упркос и након нелегалне једнострано проглашене независности Косова, својим поступцима пружила ПИС у Приштини ограничени правни и међународни субјективитет и легитимитет“. Овде имамо експлицитно признање независности, макар „ограничене“. У складу с тим, на самом почетку Резолуције говори се о „потреби да се очува континуитет јединствене државне политике“, другим речима, „имплементација већ постигнутих договора и споразума са представницима ПИС у Приштини“ које је започео чувени и неславни Борко, а „нова“ власт продужила тамо где је Борко стао, још дубље пропадајући у издају Косова.

Из допунских образложења високих чиновника власти јасно се види да је крајњи циљ да се „привремене“ институције независног Косова и с наше стране учине трајним, а „ограничена“ косовска независност апсолутном, ваљда по „принципу“ кад нећеш против њих, придружи им се. Тако је премијер Србије Ивица Дачић изјавио „да је Србија начинила велики уступак када је у једном документу признала да постоји приштинска власт на Косову“, и да су „Косову дати елементи субјективитета које ми сада не можемо да побијемо“[2], већ очигледно само да потврдимо и додатно ојачамо. Дакле, били смо наивни кад смо веровали да ће нова власт, ослобођена „жутих“, водити неку нову, битно другачију политичку утакмицу спрам Космета. Напротив, по Дачићевим речима, ми смо у „другом полувремену“[3] исте утакмице коју су „жути“ започели, а они наставили. Милован Дрецун нас директније обавештава о том „великом уступку“ који се крије под именом „суштинске аутономије за Албанце“: „нудимо Албанцима да те њихове институције, на основу новог устава Косова који би био донет ако се постигне договор са нама, имају легалитет, односно признање с наше стране“[4]. Претпостављам да је Едита Тахири пресрећна када чује овакве изјаве „наших“ функционера. Остварује се њено предвиђање да ће се, чим прође зима, звездица на ознаци Косова истопити као пахуљица. Једино што се то није десило прошле, већ ове зиме…

„Легалитет“ косовских институција, наравно, подразумева да су институције Срба на северу Космета „нелегалне“. Зато се у Резолуцији и каже да „разговори на високом политичком нивоу треба да буду вођени о превазилажењу институционалних паралелизама на подручју Аутономне покрајине Косово и Метохија, не задирући у питање међународног и државно-правног статуса ПИС у Приштини“. Значи, уместо да се не задире у питање међународног и државно-правног статуса Србије, са Косметом као њеним саставним делом, у шта силеџијски проваљују ЕУ и косовски терористи и сепаратисти, овде се недодирљивим проглашава управо косовски ПИС?! Следствено томе, институционални паралелизам се не превазилази тако што се укида косовски ПИС, већ тако што се укидају српске институције на северу Космета?! Дачић ионако упорно говори да је најактуелнији проблем „паралелизам и парализа институција”, дрско поручујући да су косметски Срби 13 година грешили што су изграђивали институције Србије, уместо да „мудро“ схвате да „није циљ да Србија има своје институције, већ да постоје институције које ће бити прихватљиве и за Србе на Косову и за Приштину”[5]. Или, како се каже у Резолуцији, „циљ је успостављање органа власти на подручју Покрајине који би били признати од свих страна укључених у процес“. Јасно је које органе власти једино признају и могу да признају косовска и ЕУ страна – само оне са централом у Приштини, суверене за читаву територију Косова, па тако и за његов северни део. Зато су све наведене изјаве „наших“ чиновника прави пис(инг) по Србији. А њихови „преговори“ с тачи-харадинајевским Косовом и кациновском ЕУ налик договору два вука и овце шта ће имати за вечеру. Погодите сами ко су овде вукови, а ко овца…

Још неки делови Резолуције потврђују да је реч о независности Косова. Спомињу се „српска“ и остале „националне заједнице“ као да Срби на Космету нису народ, а остали националне мањине (или заједнице, свеједно). Да се, супротно томе, у Резолуцији једино Албанци сматрају народом, а Срби и остали националним мањинама, доказује захтев за „специјални статусом за сеоске енклаве у којима Срби и други неалбанци чине већинско становништво“. Ово је уобичајени, стандардан захтев којим се тражи аутономија за мањинске заједнице тамо где оне чине већину или значајан део становништва (на основу тога су Војводина и Космет и постали покрајине у оквиру Србије). Зато и „Аутономна заједница српских општина на Косову и Метохији“, коју Влада проглашава највишим постигнућем (ако и то успе), није ништа друго до аутономија у оквиру независног Косова (као што су Војводина и Космет аутономије у оквиру независне Србије). Јер, каквог би смисла имала аутономија за Србе на Космету који је део Србије, тј. када су Срби на читавој територији Србије (конститутиван) народ?! Надлежности ове српске аутономије, изложене у Резолуцији, додатно оверавају косовску независност, односно суверенитет централне приштинске власти. Тако се међу њима наводе све оне које се иначе дају националним мањинама, а оне које би требало одлучујуће да упућују на суверенитет Србије иду у супротном смеру – ка Приштини. Спољња политика се уопште не спомиње (очигледно се подразумева да је дефинише Приштина), за судове се изричито каже да су „установљени законима на нивоу Покрајине“, а „аутономна полиција“ би „у формалном смислу део полицијских снага Косова и Метохије, а функционисала би под ауторитетом Извршног већа Аутономне заједнице српских општина“, при чему ова последња синтагма, која би требало да ублажи горак укус издаје, не значи савршено ништа. На крају, у Резолуцији се на више места говори о „Уставу Аутономне покрајине Косово и Метохија“ и „Статуту Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији“, што јасно сведочи о правној хијерархији, тј. субординацији српске аутономије централној косовској власти, а пошто се нигде не спомиње у каквом је односу Устав КиМ-а према Уставу Србије, можемо само закључити да није ни у каквом, односно да је Косово савршено независно. Ако неко и након свега овога има неку веру и очекивање да ипак није реч о издаји (само зато што се говори о „Аутономној покрајини КиМ“), ту је Милован Дрецун да нам каже о каквој се ујдурми ради: „да ми прихватимо да постоји једна творевина на Косову и Метохији, на којој ми сада немамо контролу, која себе назива државом, ми је називамо аутономном покрајином, тако ћемо наставити…“[6] Дакле, и ми, тачније Дачић, Дрецун и њима слични, знамо и признајемо да је Косово независно, само га нећемо тако звати. Да се наивни Срби не досете…

Ипак, да ситуација око Резолуције није само трагична, већ и комична, опет се побринио споменути тандем. Тако Дачић громко изјављује „нисмо спремни да чинимо уступке који воде до угрожавања националног интереса“[7], док у исто време тврди да је „предложена резолуција највећи уступак Београда у досадашњим преговорима“[8]. Забавна је и његова изјава да „није уобичајено да се о платформи и нашој тактици упознају они са којима треба тек да преговарамо“[9], када се зна да су са платформом прво упознали ЕУ (која ју је прекројила на штету Србије, очекивано), преко које је и Приштина сасвим лако могла бити упозната. Врхунац комедије ипак је Дрецунов коментар на који се човек просто мора преврнути од смеха – Резолуција је „специфично решење“ донето „да не бисмо поништили аспирације Албанаца“[10]?! Дрецун је дефинитивно паметнији кад ћути. Значи, уместо да делујемо у правцу поништавања аспирација Албанаца за независним Косовом и, даље, Великом Албанијом, ми тим аспирацијама излазимо у сусрет и о њима пажљиво водимо рачуна?! Па где такве егзотичне, надреалне специфичности има осим у трагикомичној земљи Србијици…

Наравно, Космет се жртвује зарад „светог“ циља уласка у ЕУ. У Резолуцију се тако каже да „разговори са представницима ПИС у Приштини и сваки договор који буде постигнут треба да дају допринос европским интеграцијама Републике Србије“, односно „интеграцији Западног Балкана у ЕУ“. А Дачић се ионако одавно не труди да ово прикрије. Његове еу-форичне изјаве пљуште са свих страна. „Дијалог са Приштином је кључан за ЕУ“, „Не видим за Србију бољу могућност. Дајте да ми уђемо у ЕУ, па ако не ваља онда ћемо да изађемо“; „Србија мора да се избори за датум почетка преговора о чланству у ЕУ“; „Мора да се сачува дијалог у Бриселу, јер је он важан за европски пут Србије“[11]; „Платформа и резолуција иду у корист преговора који се воде у Бриселу“[12]; „коју тактику применити да би платформа остварила наш циљ, а то је добијање датума преговора са ЕУ“[13] Итд. Итд.

Ако се из ове грозничаве и фантазмагоричне ЕУ перспективе сагледа његова изјава „нисмо спремни да чинимо уступке који воде до угрожавања националног интереса“, онда поступци власти изгледају сасвим логични. Јер, ако је за њу улазак у ЕУ врховни и безалтернативни национални интерес, она заиста не чини никакве уступке на том путу. Нарочито не „уступак“ да је Косово део Србије, и да на првом месту треба бранити њен суверенитет, територијални интегритет и уставни поредак.