Драган Јацановић, кустос Народног музеја у Пожаревцу, анализирао српско календарско знање у старим народним песмама и извео закључак о старобалканском пореклу Срба
Шта су, у основи, епске песме представљале и чему су служиле? После свега што је у историји књижевности речено о народној епици, ово питање чини се готово сувишним, али за Драгана Јацановића, археолога у Народном музеју у Пожаревцу, оно је представљало изазов за кретање у неким новим правцима науке за коју је стручан. Из Јацановићевог интересовања за интердисциплинарни приступ старим српским епским песама, до оних које у циклусима припадају Првом и Другом српском устанку као и ослобођењу Црне Горе, настало је дело под насловом “Српско календарско знање у епској народној поезији” које је недавно објавио Центар за митолошке студије Србије, Рача.
Јацановићева основна намера, како је у рецензији књиге записала проф. др Радмила Петровић, била је да реконструише српски календар који се негде изгубио, застрт давним временима. Сам аутор, пак, за “Политику” каже да је, бавећи се праисторијским налазима, односно налазима касног бронзаног доба из Подунавља, био заинтересоан за значење сложених геометријских орнамената који се на њима налазе. Шта ти мотиви представљају? Сасвим извесно, нису ту због украса, закључио је Јацановић, запажајући прецизно изведене облике који су поштовали све форме симетрије. На њима су се могли приметити и одређени рачунски системи.
Кодирано знање
На радозналост археолога надовезала се радозналост читаоца: Јацановићу је дошла до руке књига Ненада Ђ. Јанковића “Астрономија у старим српским рукописима” у којој је уочио да постоје велике сличности између примитивних врста календара и геометријских система на археолошким предметима. Ишчитавајући потом литературу о астрономији и календару, Драгану Јацановићу је запало за око народно схватање о годишњем кретању Сунца, према којем је оно било замишљено као живо биће, човек који одлази у неки далеки крај одакле се, истим путем, враћа.
– Тај исти мотив сам запазио у народној епској песми “Јован и дивски старјешина”. У њој се јавља потпуно аморалан, асоцијалан, редак и скоро немогућ мотив у српској традиционалној култури, а то је мотив мајке која љубавнику издаје сина. Претпоставио сам да песма има сасвим друго значење. А оно је опис привидног годишњег кретања Сунца од зимског до летњег солстиција. Са друге стране, бројчани подаци који се у песми помињу, када се сви саберу, дају збир од 365 дана, колико има дана у години. Осим тога, сама песма има 365 стихова, а из краја се може закључити да се све изнова враћа на почетак, и тако укруг – каже Драган Јацановић. – Тако сам дошао до претпоставке да један део песама из наше епике представља кодирано календарско знање. Календар је, у сваком случају, можда једно од највећих знања до којих је човек дошао и које је, као свако знање, и тада и сада, морало да има свој “тајни језик”.
Јацановић је, наслућујући шта се још крије осим књижевних и етичких момената иза десетераца наше епике, почео да ишчитава народне песме. Сваку по најмање сто пута, како би дошао до новог значења, сакривеног у њој. “Било је то тешко, али много лепо, када се схвати да је код откривен”, објашњава Драган Јацановић. И готово у свим старим епским песмама наш саговорник је пронашао, мање или више сачуван, тај календарски код, а за своју претпоставку нашао је и директни доказ у књизи Момчила Златановића, једног од сакупљача народних песама у јужној Србији. Златановићу је, наиме, неки казивач рекао да је једна од песама била знатно дужа и да је имала стихове “колико има и дана у години”. У казивачевим речима било је, схватио је Јацановић, сећање на основно значење епске поезије нашег народа који је, очигледно, поседовао знање о календару, односно о астрономији, знатно пре других народа.
Стварање света и пшеница
Археолог Јацановић смело тврди да је епска поезија заснована на принципу “један стил – један дан у години”, где су одређени космолошки елементи дати алегоријски али где су дате и метеоролошке прилике, стање вегетације и пољопривредни радови који морају да буду завршени у одређеном времену. Приморан да се врати на почетак, да анализира саму институцију календара, Драган Јацановић је истражујући порекло те речи утврдио да на хиљаде српских споменика, од којих је већина још сачувана, бележе датуме од године стварања света. По њима, деспот Ђурђе је сазидао Смедерево 6938. године, Деспот Стефан је погинуо 6935, Косовска битка била је 6897. године… Према том систему, 2000. година хришћанства је 7508. година, што је “апсолутно најстарији датум који је забележен”. Иначе, година стварања света је година, тумачи Јацановић, када је човек почео да гаји пшеницу која је, култивисана управо на балканском простору око 5500. године пре нове ере, и за коју је неопходно календарско знање.
Основна теза археолога и кустоса пожаревачког Музеја јесте да “археолошки материјал, епске песме и богата етнолошка грађа везана за обичаје недвосмислено говоре о старобалканском пореклу Срба, односно о томе да наши преци нису дошли на Балкан као дивљи, разуларени пљачкаши крајем ВИ, односно почетком ВИИ века, већ се на балканској култури могу континуирано пратити од бронзаног доба, односно од другог миленијума пре нове ере”. Своје тезе Јацановић је потврђивао у песмама из циклуса о Краљевићу Марку, препознајући у њима Млечни пут, Велико и Мало коло, солстиције, Венеру, Сунце и Месец. Сличну анализу радио је и на песмама о женидби, на славној песми “Бановић Страхиња” и дечјој “Коларићу панићу”… Званичне критике ни полемика до сада није било, али јесте признања јер су делови из ове књиге Драгана Јацановића били објављивани у стручним часописима и зборницима и наилазили на одличан пријем. Нашег саговорника, ипак, чека један мали изазов – да анализира, како нам је на крају разговора и обећао, славну “Хасанагиницу”.
19. 8. 2000.
Анђелка Цвијић
Политика.рс
